Ako je iko ikada i imao bilo kakve sumnje, stvari su sada više nego jasne: rehabilitacija četnika, ulazak Draže Mihailovića u školske udžbenike gde – kao “antifašista” – ravnopravno deli stranicu sa Josipom Brozom Titom, rehabilitacija koljača Nikole Kalabića, proces rehabilitacije kvislinga Milana Nedića koji je u toku, slavljenje antisemite Nikolaja Velimirovića kao sveca…, sve su to bile samo pripreme za ono što je zapravo konačni cilj: za rehabilitaciju osuđenih ratnih zločinaca iz ratova devedesetih godina prošlog veka. To jest, za rehabilitaciju celokupne krvave ratne politike koju je zvanična Srbija tada sprovodila. Zaključak je da zvanična Srbija te politike ne samo da se nije odrekla, već je to sada mainstream više nego ikada, od pada Miloševića do danas. Srbija, dakle, rehabilituje zločine iz devedesetih godina prošlog veka i ne odriče se ni nacionalizma niti pogubne velikosrpske ideologije.

Pre desetak dana predsednik Srbije Aleksandar Vučić je bio u Rumi na nekakvom bezazlenom otvaranju fabrike nudli, a iz nepoznatih razloga, tom otvaranju je je prisustvovao i osuđeni ratni zločinac Veselin Šljivančanin. Zbog pitanja Televizije N1 o Šljivančaninovom prisustvu, Vučić se razbesneo: “Šta hoćete, da ga vežemo, da ga ubijemo? Šta vam smeta, je l’ se meša u politiku, da ga vežemo okovima… Šta biste vi sa N1 da uradimo”. Umesto što se razbesneo, bilo bi zanimljivije da je odgovorio na jednostavno pitanje. Ne samo zašto je Šljivančanin zainteresovan za nudle, već i zašto Srpska napredna stranka učestvuje u organizaciji njegovih tribina diljem Srbije.

Potom je ministar odbrane Aleksandar Vulin na jednom vojnom skupu u Nišu praktično otvoreno rekao da zločinima koji su počinjeni na Kosovu Srbija treba da se ponosi, kao i generalom Vladimirom Lazarevićem koji je za te zločine osuđen. Lazarević je takođe govorio na istom skupu. Događaju je prisustvovao i osuđeni ratni zločinac Nikola Šainović, nekadašnja desna ruka Slobodana Miloševića, koji danas sedi u Izvršnom odboru Socijalističke partije Srbije. Kao “profesionalce”, na istom skupu ratne zločince je slavio i sekretar predsednika Srbije Nikola Selaković.

Zatim su se socijalisti opet pojavili sa predlogom da Slobodan Milošević dobije spomenik u Beogradu i da bude sahranjen u Aleji velikana…  

Otkako je shvatila da je Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju u Hagu pred zatvaranjem, Srbija s Tribunalom više ne sarađuje, sem kad treba dati garancije za nekog od optuženika, pa bio to i za genocid optuženi Ratko Mladić, koji se od pravde junački skrivao čitavih 14 godina.

Srbija punih  17 meseci nije imala tužioca za ratne zločine, a iz godine u godinu opada broj optužnica za ratne zločine. Prema navodima Fonda za humanitarno pravo, u 2017. godini podignuta je samo jedna a i ta je prosleđena iz Bosne i Hercegovine, ne kao rezultat samostalne istrage srbijanskog Tužilaštva za ratne zločine, već je reč o predmetu koji je ustupljen iz BiH, gde je sprovedena kompletna istraga, podignuta, potvrđena i prosleđena optužnica… 

Najlakše bi sada bilo reći da je sve to logična posledica činjenice da je umesto neuspele petooktobarske revolucije iz 2000. godine, od 2012. do danas u Srbiji sprovedena uspešna restauracija “vrednosti” iz Miloševićeve ere. To je, bez ikakve sumnje, tačno, a i nastaviće se. I ko bi se tome još i čudio, ako imamo u vidu da su protagonisti restauracije sve sami Miloševićevi politički saučesnici: Vučić, Dačić, Nikolić, Vulin…, sa pratećom menažerijom.

Međutim, stvari su ipak mnogo komplikovanije po društvo u Srbiji. Jer nisu ovi aktuelni “restauratori”, na primer, doneli zakon kojim je omogućeno izjednačavanje četnika Draže Mihailovića sa partizanima. Taj zakon je po hitnom postupku usvojen 21. decembra 2004. godine, dakle pre ravno 13 godina, u vreme vlade Vojislava Koštunice. Tada je za predlog Srpskog pokreta obnove glasalo 176 poslanika, a protiv su bila 24 poslanika, iz Socijaldemokratske partije i iz – pazite sad – Dačićevog SPS-a. Uzdržana su bila četiri, a nije glasalo devet poslanika. Ustanovljena je tada i “Ravnogorska spomenica”… Ni perjanica “građanske” Srbije Demokratska stranke nije imala ništa protiv toga, kao ni mnogi drugi, sem onih nekoliko dosledno antifašistički i antiratno orijentisanih malenih partija. Baš kao što ni danas pojedine opozicione stranke, koje se lažno predstavljaju kao “građanske” i kao politička alternativa Vučiću, ne osuđuju Vulinovo i Selakovićevo slavljenje ratnih zločinaca.

Inicijativa mladih za ljudska prava iz Beograda zatražila je nedavno od državnih zvaničnika da se ograde od politike negiranja ratnih zločina i glorifikacije ratnih zločinaca. U suprotnom, ako državni vrh bude ćutao, mladi iz Inicijative će smatrati da je to zvanična politika države Srbije. Ćutali su, naravno.

Dakle, kada je odnos prema prošlosti u pitanju, na ovom mestu ću citirati jednog mog prijatelja: “Treba se osloboditi iluzije: nije samo vlast u Srbiji problem, društvo je trulo”.

Dinko Gruhonjić

(autor je docent na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, programski urednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine, novinar i građanski aktivista)