21. aprila 1999. se je u Kosovu Polju iz voza iskrcala grupa paravojnih formacija koja je došla iz Srbije. Obučeni u crno, naoružani i maskirani, ušli su u kuće u kojima žive različiti pripadnici šire porodice Mirena, pri čemu okupljaju ne manje od šesnaest muškaraca – braće, braće od strica i njihove sinove.  

Zatim se preostale žene sa decom odmah maltretiraju od strane njihovih komšija, Srba, kako bi ih primorali da napuste zemlju. Kuće su opljačkane, a kasnije spaljene. Ostavši sama sa četvoro dece, Fetije Mirena, Nezirova žena, koji je kidnapovan tog dana, ispoveda njene mnogobrojne patnje tokom i posle rata. 

2006. godine su u Srbiji pronađeni Nezirovi posmrtni ostaci, kao i svih muškaraca otetih zajedno s njim. Ni sahrana kostiju ne stavlja poklopac na porodičnu tragediju.  

Fetije Mirena: Ispovest u prvom licu 

Zovem se Fetije Mirena, rođena sam u selu Strovce kod Vučitrna, u veoma dobroj porodici. Imala sam oca, majku, dva brata, bilo nas je četiri sestre. Osnovnu školu sam završila u Strovcu. Srednju nisam mogla da nastavim jer, kao devojke, roditelji nam nisu dozvoljavali da idemo. Tako je bilo u selima. Htela sam, kao i svi ostali, da idem, ali takve su nam bile okolnosti, nismo mogli. Imali smo selo u blizini, Prilužje, sa Srbima. U Vučitrn nismo imale nikakav put da putujemo, kao devojke dok smo bile. Trebalo je da pešačimo jedan sat do voza u Prilužju, a čitavu jednu grupu devojaka nas nisu puštali. I vežbu sam završila u Mitrovici. Zvali su nas Srbi na vežbe, bila sam šest nedelja u Mitrovici, vodili su nas u Šipolj, a posle po selima.  

Iako nisam išla u školu, bilo nas je puno rođaka i lepo smo se provodile, izlazile po mahali, porodica nam je bila veoma zdrava. Bilo nas je negde oko sedam-osam devojaka istih godina, kojima nisu dozvolili da se školuju, dok se je posle nas vreme donekle promenilo pa su mojim sestrama dozvolili. Bilo nam je dobro, išle smo kod drugarica, na svadbe. U našem selu smo se veoma lepo provodili. 

Verila sam se za Nezira Mirenu. Moj otac je donekle poznavao njegovu porodicu. Moja tetka je bila udata u njihovoj porodici u Belaćevcu. Muževa porodica je odavno bila prešla u Kosovo Polje. Sa mužem sam se videla kod tetke, ali kada smo se verili on nije bio ovde. Bio je u vojsci, u Požarevcu, u Srbiji čini mi se. Godinu dana smo bili vereni. Sedam meseci nakon veridbe se je on vratio iz vojske, a posle tri meseca smo se uzeli. 

Kod oca smo pravili ispraćaj, sa ručkom i svim ostalim. Zvali su žene i muškarce, ispraćaj smo organizovali odlično. Došli su svatovi, uzeli me kolima, autobusom, bilo ih je puno. Bili su veoma dobra porodica, svi školovani. I kada sam došla kod muža su me lepo dočekali. Bila je nedelja kada sam došla, u ponedeljak, kao što je običaj, bio je dan žena, okupile smo se, odlično smo se provele. Datum kada sam se udala je bio 28. septembar 1986. ‘87. sam dobila sina, 10. septembra, nešto manje od godinu dana kod muža. Posle sam dobila ćerku, dve godine nakon sina. Posle druga ćerka, šest godina posle prve ćerke, a drugi sin dve godine posle mlađe ćerke. Tj. imam dve ćerke i dva sina.

Imali smo jednog Srbina za komšiju, koji je imao jednog sina posle sedam ćerki. Ja sam držala jednu kravu, a on bi dolazio da uzme mleko. On mi je govorio: “Ne menjam mleko sinu, uvek uzimam samo od vas”. Moj otac je jednom bio prisutan, Bog da mu dušu prosti, kada je jednom došao taj Srbin, i rekao mi je: “Šta je ćero tražio ovaj u dvorištu?”. Rekla sam mu: “Oče, dolazi i uzima mleko jer ima sina”. Rekao mi je: “Vidi, otac ti ostavlja jedan amanet: nikada nemoj da veruješ Srbinu. Gaji ga tvojim hlebom i na kraju će doći da te ubije kao grom. Upamti ove reči koje ti govorim”. Reči starog čoveka sam upamtila iako sam bila mlada, ali nisam mogla da verujem. 

Ali kasnije, kada smo vodili decu kod lekara, sa mnogo lošim rečima su nas primali srpski lekari u Kosovu Polju, s prezirom. Ne, kako to držite decu, ne, nemate uslove, ne ovako, ne onako. Sedam dana pre početka rata kod Jasharijevih, nama je umro svekar, a četiri dana ranije smo i prekinuli izjavljivanje saučešća jer je dolazilo puno ljudi, a Srbi su gledali zašto se povećava broj vozila. Blizu nam je pruga, pa su Srbi iz Beograda dolazili ovde, puni vagoni ljudi kako dižu tri prsta pa smo prekinuli saučešće jer smo se plašili.  

Muškarci su svi radili u EKK-u, sa sve deverima i stričevima, moj muž i svi. Jedno četiri dana pre nego što su nam odveli muškarce, u kuću jednog strica na početku naselja su ušli komšije Srbi, naredili im da legnu na zemlju i rekli im: “Ima da date sve pare i zlato što imate li ćemo da vam odvedemo Fatluma”, sina jedinca. Tu je bio jedan brat koji nije imao dece uopšte, drugi koji je imao dva sina i jednu ćerku, kao i ovaj kojem su bili uhvatili sina jedinca. I onda su oni dali sve što su imali u obe kuće, zlato sve tri žene i sve pare, samo da im puste sina. Ja sam lično posle videla te Srbe kako beže, svi su imali obrijane glave kao u obliku krstova. Da, bez maski, bili su civili. Nakon što se je to desilo, rekli smo muškarcima: “Hajde da izađemo!” Ali gde da odemo? Čitavo Kosovo Polje ni hrane, ni paklice cigara, nismo se usuđivali da izađemo da kupimo bilo šta.  

Prestali su da idu u EKK, nisu mogli da idu na posao jer su 24. marta ‘99 nam ubili brata od strica. On je radio u Zavodu za socijalno u Prištini. Meni je mlađi sin bio mnogo bolestan. Vraćali smo se iz ambulante i rekla sam da mužu da uzme nešto brašna jer je počinjala kriza. Približila nam se je neka Srpkinja i rekla mom mužu i meni: “Uhvati sina; bežite, bežite, bežite!”. A moj je muž toliko se udrvenio  i rekao “Zašto da bežim?” Šta sam vam uradio? Ja sam ušao u radnju!” Bila je jedna velika prodavnica na železničkoj stanici, rekao je: “Hoću da uzmem nešto brašna, što da bežim?” A ona mu je odgovorila: “Brate moj, ja ti kažem hvataj ženu i dete, beži, idi kući”. On je nastavljao tvrdoglavo, a ja sam mu rekla: “Hajde, uzmimo sina i da idemo!” 

Kada smo došli ovde, još se nismo dostojno raspremili kada su se čula tri hica. Došao je mužev brat i rekao: “Boga mi, ubiše nekog, stanje nije uopšte dobro”. Taj brat od strica je bio došao taksijem. Bili su ubili taksistu i tog našeg rođaka. Čak je tamo i spomen ploča tog našeg rođaka, Mehdi Mirena. Tu je počelo i te noći mi nismo znali gde je, jer nismo smeli ni da izlazimo da pogledamo. Negde predveče sam pitala njegovu ženu: “Jel došao čika Mehdi?” Rekla je: “Ne, ne znam šta se desilo, nije došao s posla”. Te noći nismo smeli da idemo i proverimo, sutradan su pred zoru ustali, otišli da pogledaju, njegovo telo tu, kao i tog taksiste iz Kosova Polja, bili su bacili obojicu pod most. Kola su im uzeli. Preuzeli smo tog rođaka, sahranili ga, ne kod našeg groblja, nego su ga odveli u Kruševce. Za njega smo pokušali da organizujemo saučešće ovde, ali kakvo saučešće? NATO ih je napao te noći kada su ga ubili, više nismo mogli. Krenuli smo da otvorimo saučešće, počeli su da dolaze ovi iz naselja, a opet su dolazili Srbi stalno i vikali: “Srbija, Srbija, Srbija”. Prekinuli smo (p.p. saučešće).  

Mesec dana posle ovog, ušli su i odveli nam muškarce. Datum je bio 21. april ‘99, nikada ga ne zaboravljam. Tog dana sam otišla da pomuzem kravu zajedno s mužem. Pas je bio vezan i dok sam ja dolazila, on stade da ga sredi jer je bio na poslu, ali posle nekoliko dana više nisu smeli da idu nijedan. Imali smo tu u dvorištu bunar i spustila sam kantu nakon što sam izmuzla kravu, kad vidim prugu cela pocrnela. Dva kamiona su stala sa strane pruge pa su sišli ovi, svi u crnoj odeći i u maskama, svaki s po jednom zelenom trakom na ramenu. Podviknula sam na muža i rekla: “Pocrnela je pruga, ko su oni, ne znam”. Svi su bili legli sa te strane, samo su glavu dizali iznad. Rekla sam mu: “Odoh ja kod dece, a ti beži negde, nemoj unutra da ulaziš”. A on mi je odrečno i istrajno rekao: “Ne, ja nikada ne mogu da ostavim decu”. Pa smo ušli unutra.  

Pucali su s pruge. Moj dever, Nazif Mirena, je imao problema sa sluhom. Nikad neću zaboraviti, oni su mu naložili: “Stani!”, on ništa. On nije čuo dobro i pucali su na njega s pruge, ranili ga u dvorištu. Onda su odmah ušli u stričevu kuću svi onuda. Odveli su dva stričeva sina, bilo ih je troje sa sestrom jer su im roditelji otišli za Nemačku. Odatle su ušli i odveli starijeg devera, Nazifa. Njegova žena je kupala decu u kupatilu. Bio je sumrak, pola osam uveče. Uhvatili su ranjenog Nazifa, drugog devera, Hakifa, odveli. Došao je ovde i ušao: “Nezire, brate, izađi, izađi jer su samo došli da provere da li smo odavde, lokalni ili smo izbeglice”. Nama je drugi sprat kuće bio nedovršen, rekla sam mu: “Beži, idi gore!” Rekao mi je: “Ne!” Stariji sin mi je imao 11 godina. I rekao je: “Ne smem jer će nam odvesti sina, bolje da izađem sam i predam se”.  

Okupili su sve muškarce. Kada su mi uzeli muža, došao je taj Srbin s maskom, deca su počela da vrište na sav glas, a muž mi je rekao: “Samo okreni deci leđa onamo”. Kada su videli devera ranjenog, moj je muž malo pre nego što su Srbi ušli pao u nesvest, a ja trči da ga umijem, deca vrište. Kada je stao na svoje noge, uhvatila su ga dvojica, uvela unutra u kuću a onda su ga opet izveli iz kuće. Dolazi Hakif. Srbin mu kaže: “Hajde, izlazi!” A ovaj kaže: “Jel s ženom i decom?” On odgovara: “Ne, samo muškarce okupljamo”. Krenu sin za njim uz vrisak: “Tata, tata”, samo sam uhvatila sina za ruku, uvela ga unutra. A i on mi je govorio: “Uzmi sina, skloni mi ga s nogu”. 

Posle je izašla ćerka, Enkeleda, uhvatila se za svog oca za nogu pa vrišti, vrišti, vrišti. Srbi su podigli ćerku na silu, nekako je odvojili jer se uhvatila za nogu i nije ga puštala. Ja sam joj govorila: “Hajde s majkom, ajde unutra jer će tatu samo da pitaju nešto i da ga vrate”. A ona puzeći do napolje na stepenicama za svojim ocem. Nije mogao niko da mu odvoji ćerku. Kada je Srbin podigao ćerku i kaže joj: “Ne boj se”, kaže ćerki da se ne plaši, milujući joj kosu. Tu su okupili svih šesnaest, ovde iz naselja, rasporedili ih. Uzela sam mlađeg sina, izvela ga da kobajagi piški, samo sam htela da gledam. Tu ih je bilo negde oko dvadesetoro, ali nisam razumela srpski šta su govorili našima.  

Deverov sin, Safet, dečko koji je imao 16 godina, prodavao je cigare, znao srpski, njega su bili postavili kao sedamnaestog da ga odvedu. Tek kad su krenuli i odveli iza pruge, njegov otac, Hakif, im je podviknuo: “Vratite ga, on je dete i ne zna ništa”. A dečko zna srpski odlično. Videla sam kroz prozor Safeta kako se vraća. Ali kad je došao, toliko je bio izgubljen, plačući i vrišteći iz sve snage rekao je: “Sve sam čuo šta su govorili”. Rekli su mu: “Ne okreći glavu, inače ćemo tu da te presečemo i ostavimo”.  

Došao je dečko, nikada neću zaboraviti, jer je kasnije napisao datum kada su ih odveli, jer je rat. Okupile smo se sve žene, plači, vrišti. “Pa šta su ti rekli, Safete?” I rekao je: “Au, vi ne znate, ali muškarci se više nikada neće vratiti.” Mi smo mislili da su ih samo odveli u stanicu jer je jedna od jetrva, iz Kačanika, znala srpski: “Samo ih uzimaju i odvode u stanicu, vratiće ih”.  

Pala je noć, mi svi okupljeni u mojoj kući sa jetrvama koje su bile iznad pruge. Čekamo ih da se vrate, nema. Plači deca, vrišti; mi smo pokušavali da ih zavaramo. Da budem iskrena, te noći sam moju ćerku, Gentianu, iz nervoze uzela i bacila s kauča jer je samo vrištala i vrištala. I te noći se muškarci nisu vratili.  

Ustala je jedna starija žena, u međuvremenu je umrla, otišla sa jetrvom iz Kačanika ujutru da pita jednog Srbina, koji nam je bio u blizini, i rekla “Aman, bili smo komšije i uvek smo imali dobre odnose. Znate li gde su ih odveli? ” Toj starijoj ženi su odveli četiri sina. Onog Mehdija su ubili ranije, tri su joj odveli tog dana. Kada su se vratili, Srbin im je rekao: “Vi pokupite decu i izađite, cepajte za Albaniju jer ovde nemate ništa više, mi ne znamo ko vam je odveo muškarce”. Rekla mu je: „Ti, kao komšija, možeš da odeš da proveriš u policijskoj stanici, makar da znamo gde su ih odveli. Da li su ih ubili ili gde su ih ostavili?” Ali ništa, ta starija žena se je vratila uplakana.  

U tri je došao jedan Srbin, bio nam je komšija, s pištoljem na kuku, ušao kod svih i rekao: “Uzmite decu jer vi više nemate muževe! Idite u Albaniju ili Makedoniju ili gde god hoćete!” Bio nam je komšija. I digle smo se sve žene i devojke. Devojkama smo vezale po jednu maramu za vrat jer je železnička stanica bila puna ljudi. Stanica nam nije daleko; stigneš za 15-20 minuta peške. Jedna od mlađih devojaka je uzela jedno moje dete, druge od jetrva, da misle da su žene, a ne devojke, da nam ih ne odvoje i odvedu Srbi. Krenule smo i izašle na železničku stanicu. Kada smo izašle, došao je jedan Srbin u civilu, ali sa automatom na ramenu, približio nam se je i rekao: “Zašto ste došle ovde?” Odgovorila je jetrva i rekla: “Odlazimo, izbacili su nas iz kuće, odlazimo”. A on joj kaže: “Večeras nemate kuda da idete. Udaljite se jer nema voza ni za Skoplje ni za nigde. Uzmite decu, nemojte ostajati ovde jer će NATO večeras da napadne stanicu”.  

Ostale smo tu tri sata sedeći na betonu, čekale na voz, nema ničeg. Onda je došao drugi i rekao: “Poznajem vas. Uzmite decu jer će večeras da vas samelju u poubijati ovde na mestu sa sve decom”. Pa smo uzele decu i vratile se kući. Kada smo došle, nismo imale gde da uđemo. Naše komšije Srbi, kao i Cigani, su nam polomili i vrata i prozore, uzele televizore, šporete, sve što smo imali od imovine. Za tri sata su opustošili ovu mahalu.  

Deca su počela da plaču i vrište. Moja svekrva je bila živa, e nju je baš pogodilo. Htela je jetrva da joj spremi nešto za jelo. Najmlađi sin, koji je imao tri godine, je počeo da plače pa sam ga vezala u kolevku. Dok sam ga ljuljala u kolevci neko reče: “Došao je jedan automobil”. Probudi se najmlađi sin. Bratu od strica su bili uzeli kola, neki Zoran i njegov sin. On u odelu i sa automatom za ramenom, a njegov sin sa kantom benzina u rukama. Mene, sa četvoro dece, moju svekrvu Shemiju, sa njena tri sina, tog Safeta, koji se je spasio onih prvih, i druga dva dečka, su nas postavili uza zid šupe gde nam je bila stara kuća. Još nam je i rekao: “Vi ste znači preživeli?” Skočili su na Safeta: “I ti, ti si preživeo njih?” Jer nam je samo on ostao, dečko od 16 godina. I dodao: “Nemate šta više ovde da ostajete. Zašto niste otišli u Albaniju? Vi volite Albaniju. Idite u Albaniju.  

Poređao je nas sve, mene sa svim jetrvama. Htedoše da odvedu tog Safeta da ga ubiju. Vrisnula sam ja: “Oh, teta Šemo, hvataj decu uz sebe”. Pa sam uzela svih četvoro mojih, približila decu i rekla: “Ubij me sa decom, sa svima”. Neću ostaviti našu decu da se igrate vi s njima; da nam ih posle jedu poljski psi. Rekao mi je: “Skloni decu!” Rekla sam mu: “Ne, nikad!” Ali sa odjednom izgubila snagu pa sam sela da ne padnem, a deci rekla: “Ostanite ovde uz majku!” Vrištala su na sav glas. Onda je izašla jetrva iz Kačanika iz svog hodnika, koja je spremala nešto za jelo za svekrvu i svoje dete.  Pa se obratila tom Zoranu na srpskom: “Kako te nije sramota komšija ovde, rodio se odrastao na istom mestu i da dođeš da spališ ženu i decu”.  

Okrenuo se, skinuo automat s ramena, a njegov sin mi je rekao: “Za minut da uzmete decu i šta imate, bežite, idite gde hoćete”. Imala sam kravu u štali, jetrva je bila dovela dve krave koje je imala iza pruge jer nije smela da ih drži tamo. Ušla sam unutra, mislila sam da su mi deca pobegla, kako bi nastavila livadama da odem u smeru sela Kruševca. Toliko sam se izgubila, mislila sam da mi je sin vezan u kolevci. Ponela sam praznu kolevku, a kada sam izašla u dvorište, Srbin mi je rekao: “Pusti kolevku, uđi i odveži stoku iz štale, izvedi ih napolje”. Kada sam ušla, taj je Srbin izvadio jedan veoma veliki nož i rekao mi: “Odveži ih!” “Pa jer vidiš da ne mogu?”, rekla sam mu dok je stoka skakala iz sve snage. A on je rekao: “Izađi!” Tu sam se izgubila i rekla u sebi: “Sad će da mi skine glavu i da me ostvi ovde”.  

Pas je lajao bez prestanka. Izvadio je automat te ubio psa tu u kolibi. Čak sam sačuvala tu halku psa. Deca su počela da vrište, mislila su da im je ubio majku. Rekao mi je: “Izađi napolje!” Onda je ušao i rasekao čvorove kravama s tim nožem pa su izašle krave u livadu a on puca automatom za njima, da ih raštrka po livadama. Pobegoše sve žene, kad se je vratila jedna deverova nevesta pa sam joj rekla: “O, ostani sa mnom, hoću da poludim”. Jer me onaj nije puštao. Rekla sam: “Hoću da poludim, da skrenem, čak ne znam kuda su mi otišla deca”. Jer u takvim trenucima ti se skroz pomuti svest. Samo mi je rekao: “Ajde vi!” Više nismo gledale, kada sam izašla uhvatila sam tu kolevku misleći da mi je sin u kolevci. Kada sam izašla videla sam moju ćerku. Bila je mala, osam i po godina, nosila je sina na leđima i kaže mi: “Majko, ajde, vidi gde je sin”. Pustila sam kolevku.  

Te noći smo otišle u selo Kruševce, boravile jedno pet dana, jedva su nas primili. Govorili su: “Ne, ne usuđujemo se da držimo izbeglice”. Digle smo se i vratile, pogledale kuće, nadajući se da će nam pustiti muževe. Dva puta smo se mi žene vraćale, ulazile i gledale.  

Muževog strica su neveste ostavile ovde, nisu mogle da ga povedu jer je bi u potpunosti paralizovan. Kada smo sutradan došle, izveli su muževog strica iz njegove kuće i doveli ga u kuću Mehdija Mirene, uveli u salon i svukli, da izvineš, do gola skinuli starca. Uhvatili su Srbi i Cigani psa i ubacili mu i psa unutra. Pas ga nije dirao jer je to bio kućni pas. Kada je njegova ćerka otvorila vrata pas joj je skočio na prsa. Kada je ćerka videla svog oca tako, užasnula se je, ona je imala 19 godina. Vrisnula je iz svog glasa pa smo otrčale do nje. Strica su ostavili tako namerno, da ga pas izujeda, zatvorili mu vrata, da kada pas ne bude imao šta da jede, počne da jede starca natenane. A on se je baš iznenadio i samo je izgovarao “Aaauuuuu!” neprekidno jer nije mogao ni da priča, paralizovan, nepokretan.  

Stavili smo ćebe jedno, ali nismo mogle da pronađemo ništa da ga ponesemo. Nas četiri nismo mogle jer je bio veliki i nismo mogle u ćebetu da ga nosimo. Izašle smo napolje i našle kolica za stajsko đubrivo pa smo smestile strica tu i požurile da pobegnemo pošto smo ga našle živog, odvele smo ga u Kruševce. Kruševce nam je blizu. Tu smo boravile još dva dana. Oni: “Ne, ne želimo da držimo izbeglice jer e i nama doći Srbi iz Oblića, policija”.  

I jednog jutra smo odlučile da odemo. Dolazio je voz iz Beograda, ukrcale smo se na voz ovde i izašle direktno u Blace. Tamo, kad smo stigli, Srbi su nas iskrcali iz voza, vojnici ili ne znam šta su bili. Naterali su nas da idemo po nekom đubretu zajedno s decom. Tu mi je jedna žena stavila dva velika hleba i nešto sira i dala da ponesem, govoreći: “Umreće ti deca od gladi”. 

Pa mi se je nadula ruka, ko testo, zbog malog sina, ćerke od pet godina, ostalih, drugi sin deset i po godina, ćerka osam i po. A teško je sa četvoro dece jer niko ne pomaže, svako je gledao da pobegne za sebe. Morala sam da im držim neku odeću, ipak četvoro dece. Hodajući po đubretu, jednom sinu je ušlo neko staklo u nogu kroz cipelu. Sin: “Kuku majko!”, a ja: “Ćuti, nastavi! Nastavite i ćutite!” Posle šest meseci sam izvadila to staklo sinu iz noge u Prištini, kada sam se vratila, a tamo više nisam znala jer sin nije spominjao.  

I izašli smo, izveli su nas tako kao da teraju stoku, primili su nas i odveli u Stankovac. Pokušavali smo nešto da saznamo o muškarcima, ali nema. Dolazili su neki iz zatvora koje su puštali sami, ali o njima niko ništa. U Stankovcu smo bili jedno dva meseca, do juna. Nudili su mi da idem za Autraliju sa decom, ali sva su mi deca bila mala, plašila sam se tada. Bilo je vreme kada mi žene nismo bili baš mnogo civilizovane, jer kome bih spominjala, oni bi govorili: “Australija je daleko od Evrope, otići ćeš i izgubiti se tamo s decom”. Sva su ti deca mala. Kada imaš muškarca sa sobom je drugačije. Neke jetrve su se raštrkale po Nemačkoj, kod sinova, a mi ne ostadosmo nigde. Odbila sam jer nisam smela da idem u Australiju pa sam morala da se vratim. 

Kada smo se vratili, nismo imali što da se vraćamo. Kuću sam našla skroz ruiniranu. Vrata i česme pokvarene, cela kuća spaljena. Dve godine pre toga smo se uselili, a sada je bilo skroz ruinirana. I druga kuća tamo je bila spaljena, tu smo kuću kasnije srušili. U dvorištu je čitavih dva metra narasla trava i nisam imala gde da smestim decu kada su nas autobusom vratili iz Stankovca.  

Nisam imala gde da idem, rekli su m: “Odvešćemo vas, ima nekih mesta oko Grmije”. Ja imam devera u Dardaniji pa sam im rekla: “Odvedite me tamo”, jer nisam znala kuda da idem. Otišla sam kod devera, on sa njegovom porodicom, ja, dve druge jetrve sa decom, koje su se vratile pre mene. Kada sam otišla, boravila sam jedno 2-3 dana i onda sam rekla deveru, jer nam je samo taj dever preživeo: “Devere, hoću da idem da proverim kuću”. A on kaže: “Nemaš što da ideš”. Rekla sam mu: “Boga mi, hoću da idem”. A i stariji sin je insistirao. Kada smo stigli, nemaš kuda da uđeš, toliko je bilo ruinirano, česme su se izlivale, voda je poplavila kuću sa svih strana, nisi imao šta da vidiš.  

Otišla sam kod jednog rođaka, napustili smo devera i dodelili su nam jedan tan, pripadao je Srbinu. Bilo nas je tri jetrve u jednom stanu, sa tri para dece, samo da poludiš: četvoro mojih, četvoro Sherifinih, troje Shemsijinih, u dvosobnom stanu. I tako ostadosmo, jedanaestoro dece i tri žene u jednom stanu. Jednog dana mi jetrvin sin gurnu mlađeg sina i on udari u jednu termo peć koja je bila tu i pocepa on glavu. Bile smo baš pored prve pomoći. A kada pogledaš iza termo peći, šta da vidiš, bilo je jedno 7-8 automata, ali smo ih izneli iz kuće i jetrva ih je predala KFOR-u. A ja sam sina odvela u prvu pomoć. Oni su me uputili: “Odmah u bolnicu”. Odveli su ga njihovim vozilom, uzeli sina, a on vrišti: “Tata, tata”. Bio je jedan lekar iz Belaćevca, on ga je pitao: “Da li voliš više tatu ili mamu?” Rekla sam mu: “Oh, uopšte ne zna gde mu je tata. Odveli su ih u ratu i ne znamo kuda su ih odveli”. A on kaže: “Kako bre sestro ne znate?” I dodade: “Ja sam iz Belaćevca i vaše muškarce, svih šesnaest, su ubili u Pomazatinu” Ja sam odgovorila: “Joj, ne!” A on kaže: “Da, Boga mi, kako ne znate?” Rekla sam mu: “Boga mi ne znamo, možda zna moj dever, ali nama kao ženama nisu ništa rekli”.  

Preuzmem ja sina koji plače i odem na Sunčani Breg, kod muževog ujaka i kažem mu: “Ujače Kamere, da li znaš da li su nam ubili muškarce, da li su živi?” Rekla sam mu šta mi je rekao lekar dok mu je zašivao glavu. I rekao mi: “Ujko, Boga mi, našli su jednu radnu dozvolu, Elmijinu. Jedno 16-17 grobova je otvoreno u Pomazatinu. Pronađeni su neki tragovi, ali nismo hteli da vam još kažemo jer nismo tačno sigurni i ne želimo da vam nanosimo bol”. I rekao mi je: “Ujko, ovo je rat, ne zna se, možda su i živi”. Kao mlada, poverovala sam mu, imala sam 30 godina. Poverovala sam mu.  

Došla je majka neveste muževog ujaka i rekla sam joj: “Vidite da nema neki stan možda, makar dok ne sredim kuću jer nemam kuda da idem s decom”. A ona mi je rekla: “Samo ako si hrabra jer upravo je izašao Srbin i ako si hrabra da dođeš da zauzmeš stan, samo dođi”. A ja joj kažem: “Kada bre ženo da idem sama da zauzimam?” Onda su došla dvojica iz OVK-a, oni su mi to uradili. Bila su vrata dva stana i oni su obili ta druga vrata i smestili mene i decu tu.  

I uzmem ja decu i smestim ih tu, ali komšije jave tom Srbinu u Beogradu. I dođe Srpkinja sutradan i kada dođe, kaže mi: “Šta tražiš ti ovde?” Ja nisam nikog ubila niti … ” Kažem joj: “Znam da mi ti nisi ubila muža, ali nemam gde da boravim, ostala sam na ulici”. A Srpkinja je došla sa KFOR-om, samo da me izbaci. “Izađi!”, rekla mi je. Ja sam joj rekla: “Nemam kuda da idem, ali, ja tebe ne diram, nemoj ni ti mene da diraš. Nemam gde da smestim četvoro dece, osim da spavam na ulici”. I dodala: “Ja ti ne zauzimam zauvek, niti ti oduzimam, nego samo dok ne nađem neko rešenje za kuću. Tvoj je stan ovde doći ćeš da ga uzmeš, ne zauzimam ti ga zauvek. Samo mi treba krov nad glavom za mene i ovu decu jer ne znam gde mi je muž”. 

Te noći je ta Srpkinja boravila u drugoj sobi. Nijednog trenutka nije spavala ni ona, a ni ja od brige. Puna kuhinja noževa, mislila sam u sebi, ustaće tokom noći i zaklati decu. A komšije su joj bile javile, ne zato što joj je muž u inostranstvu, nego su Albanci imali za cilj da zauzmu taj stan za sebe. Boravila je Srpkinja tu noć, sutradan je došla jedna druga Srpkinja, bila je udata za nekog Albanca, znala je Albanski odlično i prevodila mi je. Rekla sam joj: “Niti imam nameru da kupujem, niti nameravam da ostanem ovde zauvek, jer tuđa stvar nikada ne može da postane tvoja”. Rekla sam joj da je imam kuću, imam zemlju, ali nemam kuda da idem jer je skroz ruinirana. Muža nemam, rekla sam joj, i nemam pomoć ni od koga. Braća, oba po Albaniji, nijedan nije bio ovde. Niko mi se nije spasio, dodala sam, da mi pomogne. I rekla sam joj: “Kada dođe mogućnost da prodaš, prodaj stan jer ću i ja možda da sredim kuću ili uradim nešto”. Pomoći će nam neko”. Ova druga, komšinica, joj je rekla: “Ostavi ovu ženu, ja sam blizu i pratiću šta ona radi”. I nakon što je došao KFOR, oni su joj rekli da će je sutradan odvesti na jedno mesto gde su vodili žene i decu. A kada je došao KFOR sutradan, izašla je Srpkinja i rekla: “Ne, ja idem za Beograd, ostavljam ovu ženu ovde, samo nemoj slučajno da mi prodaješ stan”. Rekla sam joj: “Dajem ti besu (p.p. sveto obećanje kod Albanca)  da ću samo da boravim sa ovom decom dok ne napravim neko rešenje za sebe u mojoj kući”.  

Ode Srpkinja kad se vrati opet nakon nedelju dana sa sve Srbinom. Iznajmili su neki kamion i odneli sve stvari, čak i tepihe, ništa mi nisu ostavili. Kada su izašli odatle sa svim, a jedan moj brat im je pomagao da prenesu sve stvari, rekla sam: “Neka, nek ih odnese, spavaću na dušecima s decom, samo da imamo krov nad glavom negde”. Nisam imala ni šporet, čak ni rešo, ama baš ništa da spremim deci nešto da jedu, baš ništa. KFOR je ostao tu dok nisu sklonili sve stvari. Rekli su mi iz KFOR-a, mi ćemo ti doneti stvari, samo budi tu. Potpisala sam s KFOR-om da neću da joj zauzimam stan, nego samo da se smeštam s decom.  

A Srpkinja je ostavila ključ jednom svom komšiji s kojim je radila u Gračanici. Odoše Srbi, a kasnije je došao KFOR i doneli su mu dušeke sa nekakvim jorganima, posuđe, kašike, viljuške, noževe, neku hranu su mi doneli. KFOR je neprekidno dolazio, doneli su deci džak igračaka.  

Sutradan, negde oko podneva, upravo sam stavila dvoje dece da spavaju, bio je jun, dva muškarca kucaju na vrata. Upravo sam tada stavila sina da spava oko podneva, kada oni, bili su Albanci, kažu: “Gospođo, zašto si ušla u ovaj stan?” Kažem joj: “Zato što nemam gde da boravim, ostala sam na ulici s decom, sama Srpkinja u dogovoru s KFOR-om mi je dozvolila”. Kaže on: “Jel znaš da je ovaj stan naš?” A ja: “Ne, Boga mi”. I kaže: “Vidi ključ!” Stavio je ključ u bravu i kaže: “Vidi gde je ključ”. “Ovaj stan je naš”. Sin je spavao, troje starije dece je izašlo da se igra ispred zgrade. I stavila sam ruke između vrata da oni izađu. On: “Skini sestro ruke jer ćemo ti ih otkinuti”. Rekla sam mu: “Kidaj jer ja ne izlazim. Sin mi spava unutra. Rekao mi je: “Daćemo ti mi sina”. Rekla sam mu: “Sad ću da zovem KFOR jer su mi dali broj”. A on kaže: “Ovaj stan je naš, ušla si u tuđ san”. Ja mu kažem: “Znam da sam ušla u tuđ”. Ova dva muškarca su me izgurala na vrata. Rekla sam im: “Kako vas nije sramota. Žena sa četvoro dece, umesto da mi pomognete, vi se ovako ponašate”.  

Uto dođe moj brat. Oni krenuše na brata. Rekla sam mu: “Ti beži. Ja ću sama s njima. Pobegoše stepenicama govoreći: “Nećemo te ostaviti živu na miru u ovom stanu”. Ali više nikada nisu došli. Tu je taj komšija bio napravio tu prevaru.  

I ostali smo u tom stanu sve dok nam jedna organizacija nije sredila kuću. Dve godine sam bila tu. 2001. sam bila tu do juna, dok deca nisu završila školu jer sam ih bila upisala u školu “Ismail Qemajli”. Ujak mi je bio na Sunčanom Bregu, ugovorom je kupio od Srpkinje. Ujak mi je rekao: “Ostani koliko hoćeš”. Ali sam obnovila kuću na tom spratu, deca su želela da se vrate ovde. A i ja sam htela moje mesto, koje mi je ostavio muž, gde mi je ostavio decu, jer tuđa stvar nikada ne može da bude tvoja. Vratila sam se, patili smo od siromaštva, deca sva mala, škola im je bila daleko. Pešačili su i po snegu i po hladnom. Onda sam se 2003. zaposlila. Plate su bile prilično male, ali sam ipak zadovoljna jer sam školovala decu, nikome nisam ispružila ruku. Penziju muškaraca – na početku su nam davali po 300 maraka, dok ih nismo našli i sahranili. Kada smo ih našli, napravili su nam tu penziju.  

Prvo su bili našli Idriza. Svi su bili na jednom mestu u grupi, u Batajnici, u Srbiji. Premestili su ih Pomazatina. Mi smo tu videli 17 grobova jer nam je i jeda gost bio ovde, ujak onih dečaka. Za sobom je ostavio ženu i ćerku. Svi su odjednom pronađeni. Sve smo sahranili.  

Ali nisu sva tela kompletno sahranjena. Nisu nam rekli da im nedostaju… Mom mužu je 2017. došlo jedno rame. Samo deveru i njegovom sinu su rekli. Nama kao ženama niko ništa nije rekao. Ne kažem da je trebalo i deci. Upravo sam se bila vratila s posla i srela se s jednim Sokolom, gostom, i njemu je bio došao jedan deo. Kada su mi rekli, činilo mi se kao da je čitavo Kosovo palo na mene, toliko mi je bilo teško. Rekla sam mu: “Šta to pričaš?” A on mi je rekao: “Bogami, sad je bio Ahmet Graiçevci, došao mu je jedan deo Nezirovog tela. Rekla sam mu: “More, mi smo njega sahranili”. Jer smo znali da smo ga sahranili. Ušla sam u jednu sobu plačući, pa mi je skočio pritisak i onda sam rekla ćerci i nevesti. A ćerka mi je rekla: “Da majko, došao je u dvorište Ahmet Graiçevci”. Nisu rekli deci nego mom deveru, koji je bio u bašti, koji je došao iz Prištine.  

Došao je stariji sin s posla negde predveče, ali sam ja kazala nevesti: “Nemoj slučajno da govoriš dok ne jede”. Sin se je bio umorio, rekla sam mu: “Kushtrime, sine moj, tvom ocu su izgleda nedostajali neki delovi tela”. Jedno dvadeset puta se je vrteo po salonu govoreći: “Nije istina, to nije istina”. Rekli su mu da je Ahmet Graiçevci bio u dvorištu. “Ti si kriva! Ti mi nisi dala da mu vidim leš!” Jedva su nama dozvolili da vidimo leš jer nismo imali šta da vidimo, samo kosti. A sinu nisu dozvolili, imao je 19 godina tada. On mi je govorio: “Ostala je kuća na ženama. Niste znali vi jer to nije uopšte bio očev leš koji smo sahranili”. Pa vrišti, pa plači: “Tamo gde sam išao, gde sam se molio, to uopšte nije bio grob mog oca”. Kažem mu: “Sine, sad ću da zovnem Ahmeta Graiçevcija jer ću da poludim od tebe. Kada je došao kovčeg tvog oca svu odeću sam prepoznala”. Kosti nisam prepoznala, ali je sva odeća pored kovčega bila njegova. A unutar su bile kosti. Svu muževu odeću sam prepoznala.  

Moj je muž ubijen sa sedam metaka, kako piše u dokumentima. Jedan ga je pogodio u glavu, a jedan u rame i srce ga je pogodio. Džemper je bio probušen na nekoliko mesta, a dole ne, trenerke i farmerke koje je nosio. Držao ih je spremne jer smo predveče uvek bili spremni jer smo se plašili, spakovali bi svu odeću u jednoj torbi da možemo da pobegnemo, a imao je i jedan par trenerki; ispod je bio jedan rajsferšlus u kojem je nosio 100 maraka da ih ima. Prevrnuli su mu taj džep, našli ih.  

Telo je pronađeno 2006. godine, a decembra 2017. došao je i deo ramena. A mi nismo znali i odmah sam pozvala devera na telefon. Rekao je: “Da, nevesto, nije sve”. Rekla sam mu: “Trebale je da nam kažete nama, kao ženama, da pripremimo decu”. Jer mi sin sada im 31 godinu. A čim bi napunio na primer 20-22 godine, trebalo je da mu kažem da ja jesam danas, a sutra možda ne budem. I zašto da se moja deca čude i kažu: “Majka nam nije rekla”. Pozvala sam deverovog sina na telefon i on mi je rekao: “Vetonu je sad stiglo već šest meseci, ali ja nisam hteo da pravim previše buke oko toga, i Crveni krst ga je tu preneo”. Rekla sam mu: “Moramo da napravimo buku oko toga jer i jedan prst da nedostaje, tvoj je”. Zašto ostaviti Srbiji? Hoću da donesu deo, da kompletiramo telo”. Sin mi je poludeo, insistirao: “Idem da izvadim leš”, govorio je: “sam ću da mu uradim analizu još jednom”. Krv za analizu je sin dvaput dao, ćerka je dala, svekrve, ćerke njihove. 

Kada su mu našli rame, zvali su mene, otišla sam i potpisala i razgovarala sa jednom Teutom, radi u UNMIK-u. Ona mi je rekla: “Razgovaraj s decom jer može i posle sedamdeset godina da mu se nađe deo tela i možeš da dovedeš sina kod nas”. Ja sam sinu rekla: “Idi u Crveni krst”. Otišao je i rekao im: “Hoću sve da znam”. Rekli su mu da su to kosti tvog oca jer je utvrđeno analizom, ali su se pomešale kosti. I sin se je donekle smirio. Sada mu nedostaje kompletno stopalo od gležnja nadole, kao i obe čašice kolena. Rame smo sahranili sa ostalim kostima, bio je i Crveni krst, imali su te njihove aparate, spustili ga dole. Ja sam potpisala u Opštini. A za obe čašice kolena su nam iz Crvenog krsta rekli da može da se desi da ne budu pronađene. Dok za deo noge, rekla sam sinu, normalno da ti je otac, a meni muž, i želela bih da znam.  

Muž mi je bio veoma ljubazan čovek, miran čovek, pun ljubavi prema deci, ženi, bio je dobar za njegov uži krug. Jednom mi je druga ćerka bila u Beogradu zbog infekcije creva, kada je bila beba. Kada smo je doveli iz Beograda veliko slavlje što smo došli kući i što nam je rekao lekar da je ćerka dobro, samo se je bila nadula. Kada smo došli, svekrve su bile spremile večeru. Bili smo čitava muževa porodica srećni, ja sam na devere gledala kao na braću, bili su mnogo dobri, bili su školovani ljudi, bili su kulturni, nisi mogao niti su ikoga ikada uvredili rečima.  

Poslednji trenuci zajedno, ne mogu da zaboravim, imala sam pitu sa spanaćem – i više uopšte ne volim da je mesim – bila sam spremila za ručak, jeli smo, ali je opet rekao: “O, Gospode, baš sam ogladneo”. Rekla sam mu, samo da izmuzem kravu pa ćemo ući da večeramo. To je poslednja stvar o kojoj smo u dvorištu pričali s njima. Kada smo ušli unutra, više se ne sećam njegovih reči. 

I više te noći nije mogao da jede. Od tog dana više nikada ne mogu, pitu sa spanaćem umesim samo zbog dece, jer mi je ostala bol u srcu što nije poslednji put jeo u svojoj kući.  

Ponekad ga vidim u snovima, ali on mi samo okrene leđa i kaže: “Ćuti, dobro si!” Samo mi ove reči kaže. Kada razgovaram sa koleginicama ili ženama, one kažu: “Znači, ćuti jer si dobro, odgajaj decu”. Ali ne mogu da znam. Jedne noći pre nego što su nam odveli muškarce, stariji je sin sanjao i kada se je probudio ujutru je rekao: “Sanjao sam da nas masakriraju kao kod Adem Jasharija”. Rekla sam mužu, a on mi je odgovorio: “Bilo bi dobro da se nekako udaljimo odavde”. Ostali smo mi, samo ovo naselje je bez veze ostalo ovde. Kad sam otišla kod ovog svekra, rekla sam mu: “Aga, Kushtrim je sanjao nešto”. A on je odgovorio: “Beži bre, ne zna on, dete je”.. Dete što sanja, to je istina, naveče su došli i odveli nam muškarce. 

Moja poruka je da se pronađu oni koji su ih ubili i da se Srbiji nikada ne oprosti dok ih ne nađe jer Srbija zna sve koji su nam ih ubili. Da je šesnaest krompira da ti se pokvare pa ostaneš bez ručka, a kamoli šesnaest muškaraca.  

Carina je na mestu, mi se u potpunosti slažemo s Ramushem. Neka i Srbija prizna ko je ubijao jedan po jedan, jer znaju sve, neka izvede svoje ljude ispred i kada budu kažnjeni, onda se i mi slažemo da postane dobro za našu decu, naše unuke, voleli bi da bude dobro za sve. Ali za sada nikako ne bi voleli, niti ima potrebe ni Hashim, ni Ramush, ni Fatmir Lima, ni bilo ko drugi da daje našu zemlju Srbiji. Srbija je uzela dovoljno od Kosova, ne znam šta traži više. Ostavila je nas žene sa malom decom da se patimo, deca nikada ne mogu da napreduju.  

Koliko je dece s traumama. Hashim nikada nije rekao nijednu reč, niti je ikada došao na godišnjicu. Znamo svi šta se je desilo Jasharijima, nema gore od toga, ali se nikada nisu setili ove dece, siročadi, niti su imali prednost ni u školi, ni na fakultetu, ni u radu.  

Svi su nađi muškarci radili u EKK-u. EKK nam nije zaposlio nijedno dete umesto svojih očeva, da su makar zaposlili jednog, da nam smanje brigu, da radi državni posao. To je moja želja, da naši političari znaju šta rade, do stave na mesto amanet svih ovih koji su prolili svu ovu krv za slobodu koju danas uživaju sa svih strana, dok naša deca pate. 

(Ova priča je deo “Živeti uz sećanje na nestale: Knjiga sećanja sa ispovestima članova porodica nestalih tokom poslednjeg rata na Kosovu” implementiran od strane forumZFD program na Kosovu i Integra, u saradnji sa resursni centar za nestala lica, saveznog ministarstvo za privrednu saradnju i razvoj (BMZ), rockefeller brothers fund i švajcarska ambasada na Kosovu)