Izvor: recom.link

Belgrade – Onog trenutka kada u Srbiji vladavina prava bude iznad političkih, ideoloških i drugih interesa, izjave političara o časti oficira koji su učestvovali u ratovima obeleženim egzekucijama žena, dece i staraca, predstavljaće tešku sramotu, pre svega za njih.

Do tada, ove izjave su samo dijagnoza društva koje nije ni počelo da se suočava sa zločinima iz devedesetih, posebno kada je reč o Kosovu, već i dalje računaju na političku dobit na ispraznoj kvazipatriotskoj retorici. Ako je za predsednika Srbije načelnik Generalštaba Ljubiša Diković častan oficir i čovek iza čije vojske su ostali leševi civila, popaljena i opljačkana imovina u to vreme građana Jugoslavije, i čija je vojska skrivala tela žrtava od njihovih porodica, ni malo ne čudi ni kada predsednik nedugo posle javno zapreti tužiocu za ratne zločine zbog angažovanja na pronalasku masovnih grobnica sa telima kosovskih Albanaca – ističe u oproštajnom intervjuu za Danas Sandra Orlović, izvršna direktorka Fonda za humanitarno pravo (FHP).

Naša sagovornica, koja uskoro ide na usavršavanje u SAD, dodaje da je ovim izjavama i aboliciji nekih zvaničnika vojske i policije za zločine iz devedesetih doprinela i međunarodna zajednica.

– Površno razumevanje suočavanja sa prošlošću i svođenje ovog procesa na razmenu izvinjenja i po koje ljudske reči o žrtvama druge strane bez suštinskog institucionalizovanog i beskompromisnog procesa tranzicione pravde, ne može da odgovori na zahtev i potrebu brojnih žrtava za pravdom i istinom. Tako je i u slučaju generala Dikovića. Gotovo svi relevantni akteri međunarodne zajednice ne vide ništa sporno da takav general dolazi u zvanične posete njihovim zemljama i govori o mirovnim misijama – naglašava Orlović.

* General Diković je tužio FHP i Natašu Kandić upravo zbog vaših navoda da je njegova brigada učestvovala u užasnim zločinima na Kosovu. Sud je doneo presudu u njegovu korist, ali je tražena suma tužioca prepolovljena. Da li ćete se žaliti na presudu?

– Uložili smo žalbe u zakonskom roku i ukazali na vidljive kontraditkornosti presude, činjenicu da nam tokom postupka sutkinja nije dozvolila da iznosimo dokaze, iako je prema zakonu i obrazloženju presude to bila naša obaveza kako bi potkrepili naše navode. Takođe, u žalbi smo naveli da je presuda protivna praksi Evropskog suda kada je reč o slobodi govora i mišljenja, posebno o pitanjima od javnog interesa.

* A šta se dešava sa krivičnom prijavom koju ste za zločin u selu Rezale podneli Tužilaštvu za ratne zločine protiv Dikovića i još tri osobe?

– Od Tužilaštva smo u oktobru 2015. dobili informaciju da je u toku pretkrivični postupak povodom ove krivične prijave. Nekoliko meseci kasnije, dobili smo i zahtev za ustupanje dokumentacije koja se odnosi na zločin u Rezali. U istom dopisu, Tužilaštvo je od nas tražilo i ustupanje dokumentacije koja se odnosi na dosije “LJubiša Diković”, koji smo objavili u januaru 2012. Podsetiću da je Tužilaštvo za manje od 48 sati nakon objavljivanja tog dokumenta rezolutno odbacilo sve nalaze FHP i javno saopštilo da su proverili sve navode u svojoj bazi podataka, te da nema nikakvih dokaza o umešanosti generala Dikovića u bilo kakve zločine. Dakle, ovaj zahtev za dokumentacijom nakon pune četiri godine od objavljivanja dosijea govori da je postupanje Tužilaštva u slučaju generala Dikovića u tom periodu bilo podložno direktivama izvršne vlasti. Reakcija Tužilaštva 2012. bila je vidljivo sinhronizovana sa stavom izvršne vlasti koja je stala u odbranu Dikovića. To je dovelo do blamaže Tužilaštva.

* Zašto to mislite?

– Zato što ne znam za sličan uporedni primer u kojem jedno specijalizovano tužilaštvo za ratne zločine tvrdi da je je navode o ubistvima nekoliko stotina civila na osam lokacija istražilo za manje od 48 časova.

* Kad već pričamo o Tužilaštvu, nikad manje optužnica nije podignuto nego u poslednje dve-tri godine. Kako na to gledate?

– Na osnovu broja optuženih na godišnjem nivou može se, bez preterivanja, reći da je Srbija poslednjih četiri-pet godina oaza nekažnjivosti za ratne zločine. Po mojoj proceni, u Srbiji ima najmanje 3.000 osumnjičenih za teške zločine u Hrvatskoj, BiH, Kosovu, kao i teška kršenja ljudskih prava u Srbiji tokom devedesetih. Bivši tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević izjavio je pred kraj svog mandata da samo u Beogradu ima njemu poznatih 80 osumnjičenih za ratne zločine. U takvoj situaciji, a posebno pri više puta ponovljenoj deklarativnoj posvećenosti zvaničnika procesu regionalnog pomirenja, očekivalo bi se da institucije Srbije angažuju mnogo više resursa i jasne političke volje da se procesuiranje ratnih zločina u Srbiji reanimira i da se vladavina prava u odnosu na zločine počinjene od strane srpskih snaga uspostavi bez nekih kalkulacija. Sada je sve gotovo u stanju kolapsa. Tužilaštvo za ratne zločine na primer, kao nijedno tužilaštvo u regionu ili van njega, ima zapanjujuće malo saradnika i tužilaca, budžet im nije povećan ni kada su dobili u nadležnost vođenje istrage. Umesto da vrvi od mladih pravnika i istražitelja, koji pomažu tužiocima u sklapanju predmeta, u Tužilaštvu dva tužioca imaju na raspolaganju jedva jednog zajedničkog saradnika. To je prava slika političke podrške ovoj instituciji.

* Tu je i neizbor tužioca za ratne zločine, te ponovljeni konkurs na kome je trenutna zamenica tužioca Snežana Stanojković ponovo dobila najviše bodova od strane Državnog veća tužilaca, iako je na prethodnom konkursu njen program bio prilično sporan?

– I sam neuspeli izbor novog tužioca nažalost ukazuje da će politička vlast pokušati procesuiranje ratnih zločina da svede na minimalnu formu, dovoljnu da umiri briselske birokrate koji se zbog nedovoljnog poznavanja ove oblasti gotovo isključivo time i zadovoljavaju. Ponovljeni postupak ocenjivanja programa kandidata za poziciju glavnog tužioca ponovo je u prvi plan izbacio kandidatkinju Stanojković, koja je dobila daleko najveći broj bodova. Može se zaključiti da je program Stanojković izraz potrebe da se izađe u susret javnom mnjenju u Srbiji, koje smatra da su Srbi daleko najveće žrtve u ratovima u bivšoj Jugoslaviji, da su visoki zvaničnici Srbije nepravedno osuđeni, da su zločini počinjeni od strane Srba incidentne prirode, te da su institucije susednih država apriori antisrpske i da ne mogu doneti pravdu srpskim žrtvama. Činjenice takav pristup demantuju, ali u Srbiji to malo koga interesuje, u Briselu još manje. Što je najvažnije, procesurianje ratnih zločina u Srbiji potonuće još dublje, a žrtve iz svih zajednica biće uskraćene za pravdu.

* FHP je nedavno objavio izveštaj koji govori o tome da MUP i Ministarstvo odbrane kriju podatke o zločinima?

– Da, na sve ovo što sam rekla u prethodnom pitanju, treba dodati i činjenicu da institucije poput vojske i policije opstruišu pristup arhivama u kojima se nalaze dokumenti od značaja za krivični progon. Poverenik za informacije od javnog značaja je u desetinama slučajeva već utvrdio da su ove institucije flagrantno prekršile zakon kada su odbile da dostave dokumentaciju o delovanju snaga na Kosovu. Ovakav odnos ima obeležje sistemske opstrukcije procesuiranja ratnih zločina kada znamo da ove institucije, po rečima predstavnika Tužilaštva, ne dostavljaju tražene dokumente.

* Kako to popraviti?

– Nacionalna strategija za procesuiranje ratnih zločina je poslednja mogućnost da se nešto popravi. U naredne dve godine videće se da li je ona doneta da bi se međunarodnoj zajednici kroz postavljane ciljeve, koje će biti lako ispuniti, pokazala tobožnja spremnost da se zločini procesuiraju odlučnije nego do sada. Neizvesno je da li će strategija promeniti nešto, što zbog političke klime koja ne podstiče institucije da se izbore sa nekažnjivošću za ratne zločine, što zbog toga što sama strategija ima ozbiljne nedostatke. NJoj nije prethodila ozbiljna analiza koliko nerešenih slučajeva Tužilaštvo za ratne zločine ima, povećanje resursa ključnih institucija je uslovljeno stanjem u budžetu a ne obimom nerešenih predmeta.

* U tom smislu, kako ocenjujete rad sudova za ratne zločine?

– Pored lošeg rada Tužilaštva i uniženih materijalnih i stručnih resursa ove institucije, važno je napomenuti da su i sudovi u proteklih nekoliko godina značajno doprineli utisku o nekažnjivosti za zločine u Srbiji. Svedoci i žrtve iz drugih država izbegavaju da dolaze u Srbiju. Strašno su razočarani i osećaju se prevarenim, jer ni posle sedam-osam godina nema pravosnažne presude, iako su više puta dolazili i davali izjave. Sudije koje danas sude u ovim predmetima daleko su od visokih standarda uspostavljenih od strane sudija tokom prvih šest-sedam godina rada specijalnih institucija za procesuiranje ratnih zločina. Tome doprinosi i činjenica da se u veća imenuju sudije koje niti imaju iskustva u tim predmetima niti stručnu obuku za tu komplikovanu pravnu oblast. Klima u sudnicama je promenjena i na elementarnom ljudskom nivou, od toga da se žrtvama koje svedoče satima, ne ponudi ni čaša vode, do toga da žrtvama sa Kosova sudija drži lekciju o tome da su oni državljani Srbije.

* Da pređemo na Haški tribunal. Vojislav Šešelj je slobodan čovek. Zašto je, prema vašem mišljenju, Tribunal doneo takvu presudu?

– Prvostepena presuda Šešelju još nije dostupna na engleskom jeziku, ali i na osnovu sažetka se može zaključiti da je sudsko veće značajno odstupilo od brojnih činjeničnih zaključaka i pravnih postulata tog suda. Sa nalazom da nije postojao sistematičan napad na civilno stanovništvo u BiH i Hrvatskoj, ova presuda doseže nivo apsurda koji obesmišljava čitav koncept i vrednosti međunarodnog prava. Uz to, ne treba zaboraviti da je ceo postupak protiv Šešelja u procesnom smislu bio tokom celog trajanja u svojevrsnom vanrednom stanju, što zbog pritisaka Šešeljevog tima na svedoke – članove SRS koji su trebali da svedoče protiv Šešelja, što zbog jasne agende Šešelja da opstruiše suđenje na sve moguće načine. Tužilaštvo nije bilo dovoljno pripremljeno na sve što se dešavalo, posebno u drugoj polovini postupka, a sam sud je načinio fatalnu grešku dozvoljavajući Šešelju da se brani sam i imenujući sudiju Antonetija da vodi taj postupak umesto ranijeg predsednika, koji je bio prominentni pravnik sa integritetom. Ipak, čvrsto sam uverena da će žalbeni postupak adresirati nedostatke presude.

* A da li je pravda zadovoljena u slučaju Radovana Karadžića, koji je osuđen na 40 godina zatvora?

– Lično mislim da jeste, mada sam očekivala i mislim da bi pravda bila i kazna doživotnog zatvora. Ipak, iako u pogledu izrečene kazne i pitanja postojanja genocida u drugim mestima, mimo Srebrenice, ima prostora za ozbiljnu debatu, to jeste presuda institucionalizovanoj politici etničkog čišćenja nesrba i ona u tom smislu daje autentično i kredibilno tumačenje prirode rata u BiH. Proces prihvatanja tog tumačenja će biti spor, i kao i u pogledu nekih drugih presuda predstavljaće meru naše spremnosti za suočavanjem sa prošlošću.

* Pa, posle ove dve presude, ali i hapšenja Florans Artman, nekadašnje portparolke Tužilaštva Tribunala, kako gledate na rad suda u Hagu?

– Tribunal je osnovan kao odgovor na totalni kolaps vladavine prava u regionu bivše Jugoslavije. Čak i da nije bilo tog kolapsa, nesumnjivo je da nijedna od novonastalih država ne bi bila u stanju da sama procesuira tako ozbiljne predmete i prikupi građu koja danas predstavlja ključni element procesuiranja ratnih zločina pred pravosudnim institucijama u regionu. To je najvažnije nasleđe Tribunala. S druge strane, negativni utisci o radu ovog suda u stručnoj javnosti takođe nisu zanemarljivi. Pre svega, u pojedinim predmetima politika ipak jeste našla svoj put do sudskih veća. Ovde mislim na mnogo širu međunarodnu politiku, a ne na neke naše balkanocentrične teorije zavere. Nažalost, presude u predmetu Gotovina i Perišić imaće dalekosežne posledice na proces suočavanja s prošlošću na Balkanu, jer su ovim presudama u velikoj meri abolirane Miloševićeva politika Velike Srbije i politika etničkog čišćenja u Hrvatskoj. Tribunal je, takođe, u mnogim slučajevima bio popustljiv prema zahtevima država, pre svega Srbije za tajnošću dokumenata koji su predstavljani kao dokazi. Sa obrazloženjem da je reč o pitanjima nacionalne bezbednosti, Srbija je tražila, a Tribunal odobrio da mnogi važni dokumenti, ali i svedoci ostanu van vidokruga žrtava i javnosti, uprkos njihovom pravu da znaju sve u vezi sa učešćem institucija u sistemskim zločinima. Ovo je posebno bio slučaj u postupku protiv čelnika Državne bezbednosti Srbije, Jovice Stanišića i Franka Simatovića.

* Dakle, s jedne strane imamo te presude Tribunala, s druge odlazak Aleksandra Vučića u Srebrenicu, te dolazak delegacije BiH u Beograd, a potom i nezapamćen doček generala Lazarevića od strane najviših srpskih zvaničnika? Imali li nade za pomirenje u regionu?

– Vidljiv je napredak u obnavljanju političkih, kulturnih i ekonomskih veza u regionu. Međutim, danas preovladava mišljenje da suština procesa pomirenja i jeste obnavljanje odnosa zasnovanih na interesima unapređenja svakodnevnog života, ali bez otvaranja teških tema koje te interese i odnose tobože mogu ugroziti. Drugim rečima, dijalog o ideologijama koje su legitimizovale zločine, različitim interpetacijama ključnih događaja u istorijskim udžbenicima, moralni dug naših zajednica prema žrtvama, viđene su kao štetne za budućnost i stabilnost. Moje duboko uverenje, koje nije samo moj lični vrednosni okvir, već i nešto što je poimanje pomirenja kod ljudi koji su lično doživeli tragedije tokom rata, jeste da je ovakav model procesa pomirenja zapravo samo simulacija tog procesa, i što je najvažnije srednjeročno i dugoročno jalov proces. Povremeni gestovi u odnosu na ono što se dogodilo, poput odlaska političara na mesta stradanja, naprosto su nedovršeni gestovi, jer njima uvek prethodi ili nakon njih sledi nešto što taj gest poništava. Zbog toga u zajednicama žrtava takvi gestovi ne vrede mnogo. Proces pomirenja treba uzeti iz ruku političara i vratiti ga žrtvama, preživelima i zajednicama koje su najteže stradale ili su na drugi način bile uključene u rat. To će biti najveća vrednost regionalne komisije REKOM za utvrđivanje činjenica o žrtvama. Uspostavljanje ove komisije jeste civilizacijski ispit ove generacije političara i šire javnosti.

A što se tiče prošlogodišnjeg obeležavanja Srebrenice i prisustvu premijera u Potočarima, podsetila bih da je prethodilo nerazumno i agresivno protivljenje Srbije rezoluciji Velike Britanije u Savetu bezbednosti UN. Verujem da je istinsko suočavanje sa prošlošću ono koje podrazumeva da se taj proces utka u svaku politiku, svaku instituciju i da ima neograničeno trajanje, kao i da tome moraju biti bez izuzetka i rezerve posvećeni svi u državnim strukturama. Te iskrenosti nema ako premijer govori o svojoj prvirženosti pomirenju, a šef poslaničke grupe njegove partije u parlamentu proglašava izdajnicima one koje Srebrenicu nazivaju genocidom.

* Da se osvrnemo i na hrvatsko kočenje evrointegracija Srbije zbog Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine, u delu njegove univerzalne nadležnosti?

– Pitanje blokade evrointigracija Srbije zbog nadležnosti Tužilaštva za ratne zločine otvorilo je pitanje efikasnosti trenutnog okvira regionalne saradnje. Ključni uzrok blokade nije pravna utemeljnost odredbe o nadležnosti iz srpskog zakona, već činjenica da je Srbija u više slučajeva pokazala da je regionalna saradnja ne interesuje onda kada su u pitanju slučajevi protiv visokopozicioniranih ličnosti iz Hrvatske i BiH, kao što su Orić, Ganić, Divjak, Šeks. Umesto da dokaze o tome preda nadležnim institucijama u tim državama, institucije Srbije su insistirale da te postupke sprovedu u Srbiji, jer je očekivanje da će u tim slučajevima politički profitirati na unutrašnjem planu. Takvim postupanjem Srbija je više puta obesmislila regionalnu saradnju koja je jedini ispravan put u procesuiranju zločina, ne samo jer obezbeđuje efikasnost, već doprinosi i suočavanju sa prošlošću u zajednicama iz kojih dolaze oni koji su počili zločine. Jasno je da zbog toga izgubila poverenje kod drugih u regionu i da postojeći protokoli moraju da se menjaju da bi se u budućnosti sprečile slične situacije.

* Mnogi ratni zločinci su našli utočište u Srbiji. Žive normalno, čak učestvuju u političkom životu Srbije. Očekujete li da će nova vlada imati više razumevanja za hapšenje ratnih zločinaca, posebno visokorangiranih činovnika?

– Opštepoznata činjenica je da su mnogi pripadnici snaga bosanskih Srba nakon rata dobili državljanstvo Srbije i da danas žive u Srbiji praktično zaštićeni od krivičnog progona kojem bi izvesno bili izloženi u BiH. Veliki broj onih na visokim pozicijama u vlasti Republike Srpske tokom rata u BiH danas su uspešni biznismeni u Srbiji. Slično je i sa pripadnicima Vojske Republike Srpske Krajine među kojima ima onih koji su činili zločine. Počinioci zločina na Kosovu, ne samo što žive u Srbiji, već su neretko u institucijama nadležni da donose odluke u sferi vladavine prava, bezbednosti građana i ljudskih prava. Nažalost, mi ni posle 12 godina postojanja specijalizovanih institucija za progon počinilaca ratnih zločina nemamo postupke protiv visokorangiranih pojedinaca, jer politički ambijent i poruke koje dolaze sa najviših mesta u vlasti su takve prirode da se niko od tužilaca neće usuditi da procesuira takve slučajeve. A poruke su da ratni zločinci uživaju državne privilegije i svečane dočeke, dok se za hrabre svedoke iz reda vojske i policije koji svedočenjima pomažu insitutcijama u predmetima ratnih zločina ne obezbeđuje ni elementarna zaštita od pretnji. Nikada nismo čuli reč javnog ohrabrenja i pohvale za te svedoke koji su postupili u skladu sa zakonima ove države, i po savesti i ispričali šta su videli tokom rata. Odlikovanja i privilegije su u Srbiji danas rezervisana za one koji su se o zakone ogrešili. Sve ovo govori da je potrebna dramatična promena u odnosu političke vlasti prema procesuiranju ratnih zločina.

Vlast godinama ignoriše prava civilnih žrtava rata

* Prema podacima FHP, oko 20.000 ljudi u Srbiji nema status civilnih žrtava rata, a po svemu sudeći neće ga dobiti ni kada bude usvojen novi zakon. Kako to komentarišete?

– Vlada Srbije već godinama ignoriše kritike i preporuke najznačajnijih međunarodnih institucija koje prate poštovanje ljudskih prava koje govore o neprihvatljivom položaju civilnih žrtava rata u Srbiji. Nadležni ministar i službenici ministarstva koji rade na pripremi novog zakona iako vidljivo neupućeni u međunarodne standarde u oblasti prava žrtava, sa neverovatnom arogancijom odgovaraju na kritike civilnog društva i kažu da je dovoljno da je nacrt zakona odobrila vladina Kancelarija za evropske integracije. Naravno, to je apsolutno nedovoljno i apsurdno u situaciji u kojoj na primer Komitet UN za torturu ili druga slična tela tvrde da je zakon čija je suština potpuno zadržana u novom nacrtu protivan međunarodnim standardima. Ja sam ubeđena da je pitanje vremena kada će se ovo pitanje ozbiljnije adresirati u okviru pregovora sa EU. Prava žrtava rata u Srbiji su jedna od par tema na kojoj će Srbija polagati ispit prihvatanja vrednosti ljudskih prava. I to neće biti samo pitanje kome se priznaje status civilne žrtve rata već i reforme celog sistema podrške žrtvama, od obrazovanja službenika koji rade sa žrtvama, sadržaja i broja prava žrtava, procedure priznanja statusa i slično. Mi smo u našoj praksi imali primere nezamislivog tretmana žrtava od strane službenika koji su nadležni da se brinu o njihovoj dobrobiti. U jednom slučaju, momku koji je kao osmogodišnji dečak od granate u ratu ostao težak invalid, lekarska komisija je dovela u sumnju njegove povrede i medicnisku dokumentaciju sa obrazloženjem da su te povrede mogle nastati i tako što je pao sa drveta. On ni do danas nije priznat kao civilna žrtva rata u Srbiji.

Objavljeno na portalu lista Danas, 17.06.2016.)