Kada sam bila mala moj deda, imao je gramofon i puno ploča.
Uvek mi je bilo zanimljivo da se vrtim oko njega, ali sam onda čula babu kako govori: „Ne diraj to, to je deda doneo iz Sarajeva, ljutiće se ako pokvariš“.
Sarajevo, to je onaj grad u mojoj glavi gde žive dedina deca iz prvog braka.
Deda je bio čovek sa brkovima koga sam se oduvek plašila. Bio je strog. Mamin rođeni stric, profesor.
On i baka su se razveli, malo pre početka rata. Ipak moja mama je ostala u kontaktu sa svojom „ninom“ kako je od milosti zvala.
U komunističkom stilu uređenja, kuća, telefon i zamrzivač bili su gospodari hodnika.
Kroz maglu se sećam maminih suza i mene koja sam morala da se popenjem na zamrzivač i tada poslednji put čujem baku koja je mami govorila „Bona, budale pucaju, nema više telefona, ko zna kada ćemo se čuti, kažu da počinje rat“.
Nisam znala šta je rat, nisam znala ko to puca.
Prolazili su dani, meseci, godine. 2004. kao sredjoškolka otišala sam u Sarajevo. Grad u kome mi i dan danas vazduh miriše na ljubav. Trebević, Vrelo Bosne, ćevapi, kolači u „Palmi“, sladoled u „Egiptu“ i izlasci sa ujakom u grad.
Sve to učinilo je da Sarajevo postane omiljena destinacija svakog raspusta.
U međuvremenu postala sam i studentkinja, aktivistkinja i volonterka.
Mislila sam da mogu pomeriti planine, menjati svet. Nakon Dana Sarajeva u Beogradu, druženja sa Irmom, Miom, Rasimom i Mirnesom logičan nastavak toga leta bila je Mirovna Akademija. Sva srećna zbog radno-paradnog boravka u najdražem gradu, nisam ni slutila promenu koja će se desti u meni i oko mene. Idemo na predavanje.
Ok, to se završi i večeras idemo do grada. Mirnes već zna, ima plan, vodi nas u novu kafanu.
Nisam otišla to veče u grad, a ni narednih dana nisam bila raspoložena za izlaske. Sarajevo više nije bilo iste boje u mojoj glavi. Ljuta i besna, bila sam na sve. Kako je moguće, zašto mi to niko nije ranije rekao? Žašto se o tome ćuti.
Na manje od dva sata vožnje od Čačka nalazi se Šljivovica, a tamo je bio logor[1], tamo su mučeni ljudi. A ja sam to tek saznala sada. Jedan od bivših logoraša govori sa suznim očima o lekaru iz Užica, doktoru koji je „čovjek“ koji mu je spasio život. Svi smo plakali.
Suočavanje je bolan proces, izaziva različite emocije. Osećala sam se na trenutke ljuto, besno, iznevereno, danima sam razmišljala ko je to želeo i kome je to trebalo.
Moj ujak nikada ne govori o ratu, pomislila sam ko zna kroz šta je sve on prošao. Bila sam ljuta na dedu jer sam razmišljala kako je moguće da je takva kukakvica, kako ih je ostavio tih godina u tom „zarobljenom gradu“.
U narednim danima, kao sunđer upijala sam sva svedočenja, sve priče i istraživala.
Osećanja su bila čudna i pomešana, samo je jedno bilo konstantno – ljubav prema Sarajevu.
Škola se završila, ja sam se vratila kući, nastavila da se čujem sa Jelenom, Miom, Mirnesom nizali su se festivali, letovanja, zimovanja, izlasci.
Dve godine nakon škole dobila sma ponudu da budem intern u jednoj omladinskoj regionalnoj organizaciji, sa sedištem u Sarajevu.
Sva bitna i važna iznela sam to na kućnom savetu. Ipak trebalo je završiti master pa su mama i tata ipak rekli da razmislim, završim započeto… Potajno su se nadali da je to samo još jedna „epizoda“. Nije bila. Sarajevo će biti, sve drugo će proći.
Ćerke jedinice nisu u poziciji da razočaraju roditelje. Master se završio, dobila sam i pripravnički u firmi koja ja skoro pa najbolja, nerado ali sam ga prihvatila.
Jer nije sve kao što izgleda i idealno ne postoji. Živeći za moj pojam, prilično dosadan organizovani život, priželjkivala sam nešto novo, nešto što će mi vratiti osmeh.
I desilo se. Bili su dovoljni zajednički prijatelji, ista interesovanja, knjiga i nekoliko stotina poruka. Slučajnost?
Slučajno ne postoji.
Brzo smo shvatili da je „to-to“. A da, pa on je iz Sarajeva, i zove se Mahir.
Sve ružno, postalo je prošlost.
Mahir, Srajevo i ja, mi smo budućnost.
Anđelka Matijević, M.Sc. inženjer industrije
Čačanka po rođenju, aktivistkinja po opredeljenju. Volontiranjem i aktivizmom se bavi 10+ godina.U ljubavi sa Sarajevom oduvek, od 2019. ovde i živi. Verujem da je učenje celoživotni proces.
[1] Vidi više na: https://pescanik.net/wp-content/PDF/Dosije%20Sljivovica%20i%20Mitrovo%20polje.pdf
