“Ti si tako lepo pričala o Sarajevu da su mi gledaoci rekli da ga voliš više od Sarajlija” rekla mi je urednica Festivalske Hronike, nakon gostovanja u Jutarnjem programu za vreme SFF 2019”. Ne ja ne volim Sarajevo – ja ga obožavam.
Svima koji o Sarajevu ne znaju dalje od Sebilja i ćevapa, i pre preseljenja govorila sam o neobjašnjivoj energiji koju ima ovaj grad. Za razliku od deda Periše nemam skoro sedamdeset godina, pa da Sarajevo pamtim po raji i sarajevskoj zabavi iz mladosti, nisam ovde odrasla. Ovde sam se preselila. Odluku donela sporazumom srca i razuma.
I nisam se pokajala. Iz dana u dan volimo se Sarajevo i ja na više načina.
Moja generacija kroz maglu se seća vesti onih koje su počinjale u pola osam, nakon crtanog filma, kada je pogled mame bio dovoljan da znam da ne treba to da gledam.
Igrala sam sa Miladom lastiša i crtala školicu dok su neke tamo čike među nama postavljale granice, nacionalne, verske i ratne. Miladina mama zvala se Mirsada i meni to nije bilo čudno. Samo sam znala da je došla iz Bosne, da je “izbeglica”. Da za razliku od moje, njena mama zna da napravi najlepšu pitu.
Sada tu pitu imam u svom kavartu, mada lepše zvuči mahala .
“Jesi li se navikla, kako su te Muslimani prihvatili ?” Dobronamerna su pitanja mojih poznanika.
Srajevo nije grad Muslimana, Hrvata ili Srba… Sarajevo je grad svih Sarajlija.
Šetam po gradu, osećam se kao da sam oduvek tu. Upoznajem neke fine ljude, omiljenog glumca, poznatog pevača, čuvenog pisca. Svi su raja, svi su skromni, topli kao Sarajevo.
A nije bilo tako toplo u Sarajevu te zime 1993, niti se mogla kupiti čokolada. Nije bilo struje, vode, lekova… Dok sam ja crtala, učila slova i odmah nakon crtanog filma u 19:15 išla u krevet, uz obavezno maminom čitanje pred spavanje – mojim vršnjacima “uspavanka” su bile granate.
Dok smo se mi sa ushićenjem spremali za izlet sa vaspitačicom i radovali raspustu, neko se isto tako radovao “izletu”. Taj izlet se zvao “razmena” i značio je život. Značio je da će sačuvati glavu, ostati živi i izaći naprimjer sa Grbavice.
Dok smo se mi u podrumu skrivali igrajući žmurke, nekome je podrum bio sklonište od snajpera, gelera i granata.
Svi mi čestitaju na novom poslu, da i ja sam srećna. Novi ured nalazi se odmah preko puta pijace Markale.
“Blago tebi, radiš u centru grada !” Da, zaista divno, tu je Gajev Trg, tu je Katedrala, blizu je Stara Srpska pravoslavan Crkva, Džamija i Muzej ikona…
Ali malo njih zna da je tužan februar u Sarajevu.
Tog 5. februara 1994. godine, nekoliko minuta posle podneva, sa položaja Mrkovića ispaljena je granata koja je eksplodirala na asfaltnoj podlozi unutar zelene pijace Markale dok je na pijaci bilo prisutno više stotina građana. Ukupno je evidentirano 68 ubijenih i 139 ranjenih civila[1].
Mladen, Marija, Selma, Smilja, Vahida – njihov jedini greh bio je što su došli da kupe hleb.
Bili su nevini.
Ako se odlučite da dođete u Sarajevo, a imate nekih nedoumica i predrasuda, pobedite ih. Razoružaće vas ovaj grad. Ljubaznošću i osmehom, lepom reči. Pogledom sa Trebevića na šeher. Oprostite onda sebi. U redu je, nista znali, nije imao ko da vam kaže.
Sarajevo vam je odavno oprostilo.
Anđelka Matijević
M.Sc. inženjer industrije
Čačanka po rođenju, aktivistkinja po opredeljenju. Volontiranjem i aktivizmom se bavi 10+ godina. U ljubavi sa Sarajevom oduvek, od 2019. ovde i živi. Verujem da je učenje celoživotni proces.
[1] https://radiosarajevo.ba/vijesti/lokalne-teme/markale-5-februar-1994-godine-danas-se-sjecamo-68-ubijenih-sarajlija/366212
