Razgovor između kustosa Sekundarne arhive Kosova Eremire Krasnići i Renee Begoli
Sekundarna arhiva
Razgovor između kustosa Sekundarne arhive Kosova Eremire Krasnići i Renee Begoli
Eremira: I sama si umetnica, Renea. Koliko si znala o umetnicama različitih generacija na Kosovu pre projekta Sekundarna arhiva?
Renea: Da budem iskrena, nisam mnogo znala, pogotovo ne pre nego što sam se profesionalnije bavila umetnošću. Čudno je razmišljati o tome koliko mi je malo informacija pruženo. Čak i kada sam želela da se bavim istraživanjem, nisam mogla da nađem literaturu ili tome slično da pogledam radove starijih generacija umetnica. Tokom studija na Univerzitetu u Prištini pitala sam se ko su umetnice Kosova. Ne sećam se da sam imala neko predavanje koje se više fokusiralo na kosovske umetnike, posebno na žene. Jedan od načina da se o njima sazna je kroz izložbe, kao manje-više jedini izvor pristupa vizuelnim i činjeničnim informacijama.
Eremira: Koje su to formativne izložbe koje su ti pružile uvid u rad lokalnih umetnica?
Renea: Na primer, jasno se sećam samostalne izložbe Alije Vokši 2018. godine u Galeriji Ministarstva kulture. To je bilo prvi put da sam videla njene slike izbliza. Videla sam njene portrete, poteze četkicom i boje koje je koristila. Shvatila sam koliko je važno videti radove izbliza i razumeti šta umetnica želi da prikaže iz svog života. Prvih godina Nacionalne galerije Kosovo bila je jedna od retkih žena svoje generacije koja je imala samostalnu izložbu, ili bila deo umetničke kolekcije Nacionalne galerije. Dakle, za mene je bilo neophodno da se upoznam sa njenim radom i da imam više konteksta o tome ko je bila ova žena koja je predstavila svoje radove na umetničkoj sceni kojom dominiraju muškarci. Zatim su bile Percepcije: Burrneshat i kasnije Ambicije, obe anketne izložbe. Ono što me je oduševilo su različite perspektive i višedimenzionalni pristupi važnim temama, ali i u zavisnosti od toga kojoj generaciji pripadaju, upotreba medija je bila veoma raznolika. Međutim, videti njihova umetnička dela na kolektivnoj izložbi delovalo je kao sneak peek.
Već neko vreme imam osećaj da bi trebalo da bude više izložbi koje se fokusiraju na žene jer na taj način one izlaze na površinu i u centar pažnje. Primetila sam ovu disproporciju zastupljenosti kada je izložba obuhvatala oba pola. Naročito tokom projekta Sekundarna arhiva shvatila sam da nedostatak vidljivosti nije bio zbog nedostatka kreativnosti, talenta ili profesionalizma, već zbog nedostatka inkluzivnosti koju uspostavljaju institucije kao što su Nacionalna galerija, mediji i njihovi bliski krugovi. Dakle, većinu vremena ove žene su bile izopštene iz pogleda javnosti, a institucionalni seksizam opravdavao je nedostatak zastupljenosti. To je samo održavalo ideju da ove žene nisu bile složene ličnosti, sa svojom voljom, identitetom, umetničkim integritetom itd.
Eremira, ti si istraživala o kosovskim umetnicama kao deo svog kustoskog rada pre projekta Sekundarna arhiva. Pretpostavljam da si prošla kroz različite procese saradnje sa umetnicama, zar ne?
Eremira: Prikupljanje informacija o umetnicama je uvek teško. Tačno je da izložba Sekundarna arhiva nije bila moja ulazna tačka. Kada sam bila kokustoskinja izložbe Ambicije za Nacionalnu galeriju umetnosti u Albaniji i na Kosovu 2021. godine, želela sam da proširim istoriju žena u umetnosti i istraživala tokom cele 2020. godine. U tom procesu konsultovala sam kataloge izložbi koje je Nacionalna galerija Kosova godinama arhivirala, kao i razne publikacije. Pročitala sam i celu rubriku o kulturi u novinama Rilindja od 60-ih pa nadalje.
Da se vratim još više unazad, 2016. sam uradila projekat usmene istorije sa umetnicima različitih generacija socijalističke modernističke ere. Čak i tada je diverzifikaciju broja ispitanika postalo teško postići. Intervjuisala sam samo muškarce. Nije bilo umetnica, ili, bolje rečeno, formalni kriterijumi po kojima sam žene kvalifikovala kao umetnice nisu bili precizni. Kada usvojite popularno gledište i očekujete da žene imaju istu putanju umetničke karijere kao i muškarci, to ne samo da je nerealno već i predstavlja žene kao da im nešto fali, kao da još nisu stigle na cilj, kao ne-umetnike. Dakle, pridavanjem značaja kulturnim uslovima u kojima su stvarale umetnička dela, koji su bili duboko patrijarhalni i koji su predstavljali mnoge prepreke ženama da učestvuju u javnom životu, stekla sam uvid u to koliko su kriterijumi u samom startu bili rodno pristrasni.
Dakle, formalni kriterijumi: koliko su samostalnih ili grupnih predstava umetnice imale ili koliko je kritičkih tekstova napisano o njihovom umetničkom delu. To nije adekvatan način da se tome pristupi. Onog trenutka kada sam se oslobodila te vrste normativnog razmišljanja, koje je muškarce i njihovo iskustvo stavljalo u centar, otvorili su se novi načini razmišljanja o ženskom nasleđu u umetnosti. Uprkos poteškoćama da im se uđe u trag u literaturi, katalozima izložbi i istorijskim zapisima, njihov broj se povećavao. Nije to bila samo jedna umetnica kao što sam u početku mislila, već više njih.
Renea: Šta si primetila kada si pregledala arhive, a zatim se vratila na rad sa njima u pisanju izjava za Sekundarnu arhivu? Koje su bile neke od novina koje si primetila kroz projekat Sekundarna arhiva?
Eremira: Pa nisam mnogo dobila od odlaska u javne arhive. Međutim, dosta sam dobila dok sam prošla kroz njihove privatne arhive. Sedeći sa njima u njihovim studijima ili kuhinjama i razgovarajući ili vodeći intervjue sa njima, uspela sam da dobijem širok spektar izvora da pozicioniram njihov rad u današnjem kontekstu. U procesu nagovaranja umetnika da pišu izjave za Sekundarnu arhivu, postala sam im bolji facilitator jer sam razumela važnost pisanja u prvom licu koje se tiče života, karijere i politike. Bilo je potrebno izgraditi mnogo poverenja. Mnogima je, kako sam shvatila, bilo teško. Pa opet, u isto vreme, bilo je važno pisati iz pozicije narativa u prvom licu i započeti rečenicu sa „ja“.
Kad bolje razmislim o novinama koje je proces uveo, Sekundarna arhiva me je malo izvukla iz problema prošlosti (mada ne u potpunosti, jer neka pitanja i dalje postoje). To mi je omogućilo pristup mnogim velikim umetnicama koje žive i rade na Kosovu i u dijaspori. Poistovećujem se sa mnogim pitanjima koja one imaju o kontekstu i kako se on odražava i ubacuje u njihovu umetničku praksu. Sviđa mi se i divim se tome koliko je mlađa generacija hrabra i sa kojom lakoćom pronalaze svoje središte i artikulišu svoju subjektivnost i pozicioniraju se kao umetnice.
Ali kada govorimo o važnim pitanjima koje smo identifikovale, Renea, da li misliš da je bilo pitanja kojima se bavila starija generacija umetnika, dok mlađa generacija više ne mora?
Renea: Mislim da su višestruke političke tranzicije uticale na način na koji su ove umetnice stvarale i razmišljale o svom životu i radu. Arhiva počinje sa prvom generacijom žena koje su stekle umetničko obrazovanje, koje su bile deo modernističke ere na Kosovu. Njihovo iskustvo obuhvata 60-e, 70-e i 80-e godine u socijalističkom sistemu bivše Jugoslavije. Ova generacija je bila svedok osnivanja ključnih umetničkih institucija. Neke od ovih žena bile su deo ovih institucija, ali nisu bile toliko uključene u proces donošenja odluka. Dakle, mislim da je jedna od glavnih poteškoća za žene bila isključenost u institucijama i njihova nezastupljenost. I taj način razmišljanja izazvao je mnoge nesigurnosti u kvalitet njihovih dela i njihovu konceptualizaciju.
Eremira: Da, to je tačno. Kao glavna umetnička institucija vizuelne umetnosti i čuvar tradicije na Kosovu, uprava Galerije je veoma malo razmišljala o odsustvu žena u okviru njihovih izložbenih i javnih programa. Njihov javni program u prvoj deceniji bio je strukturiran oko jugoslovenske umetničke saradnje, međunarodne razmene izložbi, kao što su Jugoslovenski bijenale crteža (1974), Jugoslovenski bijenale fotografije (1976), Slovenački dani kulture (1977) i izložba poljske vizuelne umetnosti (1978); i samostalne izložbe muških lokalnih umetnika, što ih lokalno pozicionira kao „stare majstore“. To je nešto sa čime se i danas susrećemo i sa čime se bavimo. Tokom tih formativnih godina ove institucije bilo je pokušaja da se stvori kulturni identitet za Kosovo. Međutim, bio je zasnovan isključivo na iskustvu muških umetnika. Budući da su bile strukturalno isključene, žene nisu mogle da igraju veliku ulogu u definisanju onoga što je na kraju postalo poznato kao moderna umetnost na Kosovu.
Renea: Da, onda se sve promenilo ukidanjem autonomije Kosova u Jugoslaviji. Sa sistemom koji vode građani, koji je organizovan 1990-ih, nova generacija umetnica je došla do izražaja. Umetnici ove generacije imali su drugačiji osećaj žurbe i bilo im je veoma važno da budu deo mirnog otpora, a često su njihova umetnička dela imala formu protesta. Pronalaženje načina da se obezbede alternativni izložbeni prostori takođe je uključilo više umetnica. Nekako je delovanje izvan institucija ukinulo tradicionalne prepreke. S druge strane, na posleratno Kosovo stigla je još jedna generacija umetnika. Žene ove generacije su subjektivnije i istražuju nove medije. Zatim, tu je dijaspora, koja donosi različite teme i poglede na pripadnost, domovinu i identitet koji je veoma prisutan u njihovim delima.
Za mnoge je pitanje eksteriorizacije putem pisanih medija postalo mali problem. Pisanje ima javnu dimenziju koja se razlikuje od izlaganja, a mislila sam da nisu navikli na to. Kao što sve vreme ponavljamo, nije mnogo pisano o umetnicama i nije bio jednostavan proces ući u pisanje i uvežbati taj osećaj „ja“ koji si spomenula.
Sve u svemu, taj proces nas je naterao da shvatimo da je dokumentacija ove vrste veoma važna zbog nedostatka dostupnih resursa, kako onlajn tako i oflajn, o umetnicama na Kosovu. Dakle, kako mislite da ova vrsta arhiviranja proširuje naše razumevanje umetnica, rodnih uloga i arhiviranja?
Eremira: Sekundarna arhiva je odličan izvor za sprovođenje istraživanja o umetnicama u centralnoj i istočnoj Evropi. Pokriva skoro deset zemalja i svuda koristi isti pristup dokumentaciji i arhiviranju. Ona je onlajn i otvorenog je tipa. Arhiva je sakupila stotine umetničkih izjava, biografija i dokumentovanih praksi umetnica. Prikazuje tri generacije žena u umetnosti – i međunarodno priznate žene i one koje su ostale nepoznate. Oko umetnica i kustoskinja, istoričarki i teoretičarki iz ovog dela sveta vladala je istorijska tišina. Dakle, Arhiva osigurava da žene imaju glas i oblikuju umetničke diskurse.
U julu 2021. Inicijativa za usmenu istoriju udružila se sa Sekundarnom arhivom. Kao deo naše ambicije da se zalažemo i podržimo suštinski rad medijskih arhiva, pridružili smo se njihovim naporima da prošire istraživanje umetnosti, digitalnu infrastrukturu i geografski domet. Time smo im pomogli da stvore inkluzivniju platformu koja obuhvata iskustva umetnica u centralnoj i istočnoj Evropi. Do jula 2022. godine Arhiva je smestila preko 400 umetnica iz Albanije, Belorusije, Češke, Mađarske, Kosova, Poljske, Srbije, Slovačke i Ukrajine.
Sekundarna arhiva je zamišljena kao dijalog između umetničkih pozicija žena različitih generacija i porekla. Disonantne istorijske temporalnosti koje donose izjave umetnica podstiču nove načine pripovedanja i izgradnje odnosa, a sa tim i drugačiju vrstu pisanja istorije. Štaviše, one odražavaju raznolikost i složenost regiona, koji se često percipira kao kulturno homogen. Izjave su na maternjem i engleskom jeziku umetnica.
Arhiva takođe skreće pažnju na ono što je nedostajalo u umetničkom diskursu. Daje vidljivost ženama, regionima, spornim granicama, jezicima i narativima koji ostaju ispod radara. Kao takva, odličan je podsetnik da ne treba da zanemarimo postojeće mnoštvo iskustava, već da umesto toga istaknemo mnoge narative, priče i puteve. Arhiva istražuje kulturne aspekte ovih zemalja i dovodi u centar nematerijalne prakse i znanja, koji su blisko povezani sa ženskim iskustvima u umetnosti. Na taj način radi sa istorijom koja ima malo ili nimalo opipljivih tragova. Stoga se nadam da će vaša generacija pronaći Arhivu upotrebe i nastaviti dalje, Renea.
Renea: Da, i ja se nadam. Ima još mnogo posla, i naš cilj je da dalje proširimo arhivu sa još više umetnica koje su sumnjale ili su oklevale da se pridruže prvi put.
Erëmirë Krasniqi je spisateljica, kustoskinja i istraživačica iz Prištine, Kosovo. Eremire je magistrirala na Dartmut koledžu i diplomirala na Bard koledžu u Berlinu. Pohađala je jednogodišnji postdiplomski program muzeologije na Univerzitetu Fridrih Šiler u Jeni. Njeno pisanje je objavljeno u Kosovo 2.0, frieze i Artforum. Kao nezavisna kustoskinja, vodila je i uređivala projekte za Nacionalnu galeriju Kosova, Nacionalnu galeriju u Albaniji, 39. EVA International u Irskoj i Manifesta 14, Kosovo. Njena istraživačka praksa je na preseku savremene umetnosti, digitalnih humanističkih nauka i kulturnog nasleđa. Eremire je izvršna direktorka Inicijative za usmenu istoriju, digitalnog izvora otvorenog pristupa koji angažuje nove oblike kulturne produkcije, podržavajući i zagovarajući suštinski rad medijskih arhiva.
Renea Begolli je vizuelna umetnica i istraživačica sa sedištem u Prištini, Kosovo. Renea je diplomirala na Odseku za slikarstvo na Fakultetu umetnosti Univerziteta u Prištini. Tokom osnovnih studija provela je semestar na Odseku za sociologiju i socijalnu antropologiju na Univerzitetu Bornmut u Engleskoj. Tokom 2020. pridružila se Inicijativi za usmenu istoriju, gde radi kao istraživačica i arhivistkinja. Kao umetnica, Renea je bila deo brojnih grupnih umetničkih izložbi, kao i samostalnih.
