Izveštavanje o temama kao što su suočavanje s ratnom prošlošću iz poslednje decenije 20. veka, suđenja za ratne zločine, odnos prema žrtvama ratnih zločina i njihovim porodicama… u Srbiji su – naročito od trenutka prestanka rada Haškog tribunala i slabljenja međunarodnog pritiska – svedeni doslovno na margine društva i o njima pišu samo retki nezavisni mediji. S druge strane, suočavanje s prošlošću se maksimalno i planski tabloidizuje, s ciljem unošenja još veće konfuzije u javnost.
Ni ranije, u vreme proevropskih vlasti, nije bilo političke volje da se otvori tema odgovornosti Srbije za zločine u ratovima na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Predstavljano je to kao ucena velikih zapadnih sila ili, još groznije, kao „trgovina“: mi vama zločince, vi nama bespovratne novce. Sada, kada su već sedam godina na vlasti isti oni koji su bili saučesnici ili neposredni učesnici u Miloševićevom zločinačkom poduhvatu, prosto je logično da će oni učiniti sve ne samo da se ta tema zataška već i da se javnost potpuno izmanipuliše, do mere da se dželati prikažu kao žrtve. I obratno.
Glas retkih novinarskih profesionalaca koji i danas uporno pišu o „ratnim temama“ jednostavno se ne čuje od zaglušujuće buke propagande koju proizvode režimski tabloidi. Informer, Alo, Kurir, Srpski telegraf, Večernje novosti… prosto se utrkuju u uvredama na račun Hrvata, Bošnjaka, Albanaca, Crnogoraca i svakog drugog koga u tom momentu proglase neprijateljem „srpstva“. Takav pristup je „totalna propaganda“, u kojoj skrupule ne postoje ni u tragovima. U simboličkom smislu, takva propaganda je prirodan nastavak Mladićeve komande tokom višegodišnjeg granatiranja Sarajeva: „Raspameti!“
Proces medijskog „raspamećivanja“ naročito je izražen o obeležavanju godišnjica, poput „Oluje“, početka NATO bombardovanja Srbije, godišnjice genocida u Srebrenici. „Ustaše slave klanje Srba, Evropska unija ćuti i gleda“, „Hrvati, nemate šanse!“, „Srbija tugovala, ustaše orgijale“, „NATO ubija devojke u Srbiji“, “Zapad pravi haos na Balkanu“, „Moramo biti spremni za novi rat“, „Bakir bi opet da kolje“, „Haški zločin: Karadžiću doživotna“… Potrajalo bi i zauzelo bi tomove knjiga nabrajanje huškačkih naslova iz srbijanskih tabloida.
Naravno, svi ovi naslovi praćeni su tekstovima koji su potpuno lišeni bekgraunda, što je u novinarskom žargonu sinonim za kontekst. S tim u vezi napisani su i naučni radovi koji tretiraju fenomen „izostavljenog bekgraunda“. Šta to znači? Plastično govoreći, u izveštavanju tabloida – nažalost ne samo njih već i medija koji se izdaju za „ozbiljnije“ – o, recimo, godišnjici operacije „Oluja“, publici se nudi jednodimenzionalna slika. Svesno se izostavlja informacija o tome šta se u Hrvatskoj dešavalo u periodu od proleća 1991. do avgusta 1995. godine. Takvo medijsko izveštavanje, u kombinaciji sa obrazovnim sistemom u kojem se ratovi iz devedesetih godina 20. veka ili uopšte ne spominju ili se spominju na veoma pristrasan način, proizvodi sve nove i nove generacije građana koji su verovatno ubeđeni da je Srbija, ni zbog čega i na pravdi boga, uvek dežurni krivac i samim tim uvek žrtva.
Kada već spominjemo žrtve, postoje samo „naše“ žrtve. A i tim žrtvama se pre svega manipuliše, izmišljaju se brojke, lažiraju događaji, falsifikuje istorija. Potom se i na „naše“ žrtve, čim prođe vreme godišnjica, zaborave i prepuste se svojim patnjama i traumama na dubokim marginama društva.
Nema nikakve sumnje da je takvo medijsko „raspamećivanje“ sopstvenih građana diktirano sa najviših vrhova vlasti. U tome prednjači Ministarstvo odbrane Srbije, na čelu sa notornim ministrom Aleksandrom Vulinom. Taj je ministar zadužen za permanentno kvarenje odnosa sa susedima, kojima se obraća vokabularom koji neodoljivo podseća na Miloševićeva vremena. Vulin je, naravno, jedan iz plejade političara koji su bili na vlasti i u vreme kada su ratni zločini bili organizovani i debelo potpomognuti od zvaničnog Beograda. Zato mu ne pada teško da izigrava strašilo u regionu, da u okviru ministarstva objavljuje knjige osuđenih ratnih zločinaca, da im organizuje promocije, slavi ih kao heroje i obezbeđuje im da drže predavanja na Vojnoj akademiji. Brojni su primeri za to, od Veselina Šljivančanina, preko Vladimira Lazarevića, do Nebojše Pavkovića – sve sami osuđeni ratni zločinci, ovenčani Vulinovim oreolom novoheroja. Ministar to opravdava rečenicom da „Srbija ne treba da se stidi onih koji su je branili“. Ili: „Prošlo je vreme stida, ovo je vreme tihog ponosa.“
Sve ove izjave Vučićevih trbuhozboraca prenose se u velikoj većini medija bez ikakvog kritičkog otklona i bez elementarne novinarske zapitanosti: koga su ti “heroji“ branili ili zbog čega je uopšte postojalo „vreme stida“. Takvi mediji, naravno, ne mogu ni na koji način da doprinesu formiranju kritičkog javnog mnjenja, koje bi iole moglo da sagleda razmere užasa koji je sejan Balkanom u ime građana Srbije. Takvi mediji, kao i ranije odbijanje proevropskih političara da zagrebu ispod površine i nakon 2001. godine i „otkrivanja“ masovnih grobnica u Batajnici kod Beograda, u predgrađu, dakle, jedne evropske prestonice, doveli su do restauracije. Doveli su na vlast one koji će učiniti ama baš sve da nikada ne odgovaraju za učešće ili za saučesništvo u planiranju i sprovođenju etničkog čišćenja, genocida, masovnih silovanja i drugih masovnih zločina na jugoslovenskom prostoru. Svi oni, zajedno sa ratnim profiterima i strukturama „duboke države“, preduboko su ogrezli u novcu i privilegijama stečenim na krvi da bi se – sami od sebe – „preobrazili“ u nekakve „mirotvorce“. U šta su mnogi poverovali u slučaju „novog“ i „prozapadnog“ Aleksandra Vučića.
Ista stvar je i sa novinarstvom: niko od Miloševićevih medijskih ratnih propagandista nije odgovarao za huškanje iz devedesetih godina. Zločin bez kazne uvek će proizvesti novi zločin. Dakle, današnje tabloidno huškanje nije ništa drugo nego nastavak devedesetih. S jednom važnom razlikom: mržnja se vratila kući.
Foto: Dinko Gruhonjić na protestu, (lična arhiva)
