„Ekonomska normalizacija“ između Srbije i Kosova jedna je od najvažnjih tema u javnosti u Srbiji već neko vreme. U poslednje tri nedelje, nakon sastanka u Beloj kući i potpisivanja dokumenata, pogotovo.

Opšta javnost manje, ali stručna javnost je detaljno „pretresla“ većinu tačaka iz dokumenta koji je Srbija potpisala – šta to znači za Srbiju, kakve će biti posledice, koliko je potpisano moguće ostvariti i tako dalje. Poseta delegacije SAD Prištini u Beogradu donela je novu rundu razgovora o novcu i investicijama u puteve, pruge, avio linije, preduzetništvo i privredu.

Tako je priča o odvajanju ekonomije od politike u odnosima Srbije i Kosova uspela da zaseni suštinu problema koji među njima postoji.

Ako bismo nekome ko je došao sa nekog rajskog ostrva, iz potpuno drugog dela sveta, dali da pročita izjave, analize i uopšte materiju iz američkog posredovanja u razgovoru Kosova i Srbije, taj/ta bi stekao/la utisak da su se dve zemlje zavadile, u najgorem slučaju, oko netačno nacrtane međe i sad imaju granični spor, inate se, a izvoz, uvoz i normalan život uopšte – stoje.

Činjenica da su Kosovo i Srbija bili u ratu, i to nakon višedecenijskog neshvatanja kako da dva naroda žive zajedno, jedan sa drugim, stavljena je u drugi plan.

Posledice tog rata su tu, sa svima nama, i danas, 20 godina kasnije. Najbolnije je pitanje nestalih, 1643 ljudi čija sudbina ni dan danas nije poznata.

Dokument iz Vašingotna sadrži tačku koja se bavi nestalima i izbeglicama, odnosno interno raseljenima. Ta tačka kaže da se strane „obavezuju da ubrzaju napore na lociranju i identifikaciji ostataka nestalih osoba“ kao i da se obe strane obavezuju „da odrede osobu koja će predvoditi te napore“, pri čemu je tačka tako formulisana da nije jasno da li će osoba da predvodi napore u lociranju nestalih ili napore u poboljšavanju položaja izbeglih i raseljenih.

Pitanje nestalih je egzaktno pitanje. Postoji određen broj ljudi i samo dva moguća ishoda: informacije o njihovim sudbinama jesu obelodanjene ili nisu.

Ovaj dokument pitanje nestalih, nažalost, ne tretira tako i obema stranama daje velike mogućnosti za manipulacije i izbegavanje akcije. „Ubrzanje napora“ može da znači sve i ne mora da znači ništa, „osobe koje će predvoditi napore“ takođe – posebno imajući u vidu da komisije za nestale već postoje i nešto, pomalo, rade. Nisu utvrđeni nikakvi rokovi ni standardi po kojima je moguće znati da li je ova tačka ispunjena ili nije.

Naravno, većina tačaka ovog sporazuma jeste više na nivou namera nego na nivou obaveze, ali, na primer, tačke o zaustavljanju kampanje za povlačenje priznanja Kosova ili premeštanje ambasade Srbije u Jerusalim su jasno oročene. Dakle, rokove je moguće postaviti.

Naravno, pitanje nestalih nije samo pitanje informacija o tome gde su posmrtni ostaci, već samo prvo u nizu dosta neprijatnih pitanja o tome kako su ti ostaci tu dospeli, ko je te ljude ubio, po čijem naređenju i tako dalje. Neprijatno, ali neizbežno.

Nestali su bili tema i u „političkom delu“ dijaloga Beograda i Prištine, u Briselu. Predsednik Srbije je rekao da je Srbija spremna da odgovori na svaki „zahtev Albanaca, da gde god pomisle na mapi – da pokažu mesto gde im se čini, ili misle da postoji bilo kakvo grobno mesto nekog od Albanaca i da smo mi spremni zajedno sa njima i uz evropsko prisustvo da pokažemo da li na tom mestu ima nešto ili nema“.

Nakon sledećeg sastanka, predsednik Srbije je rekao da su dve delegacije dogovorile „mogućnost i obavezu uvida u sve arhive koje postoje“.

Ove izjave lepo zvuče ali dosadašnja praksa u Srbiji i odnos prema ratu na Kosovu – loša statistika suđenja, ignorisanje presuda Suda u Hagu, zatvorenost arhiva vojske, ignorisanje masovnih grobnica otkrivenih na sopstvenoj teritoriji – ne daje razloga za optimizam.

Verovatno je do sada postalo opšte mesto da je važno suočiti se sa zločinima sa naše strane „zbog nas samih“, ali to je zaista tako. Društvo koje ne sankcioniše svoje pripadnike koji su ubijali druge ljude šalje poruku da je zločin u redu ako je „za našu stvar“ ili ako je taj koji ubija „naš“. Sa te pozicije je vrlo lako doći u situaciju da neko „naš“ pobeđuje na nameštenom tenderu ili zida gde mu padne na pamet ili ruši gde mu padne na pamet. Tako je to sa nekažnjivošću.

Ideja da ljudi u Srbiji i na Kosovu ne razumeju značaj avio linije, pruge, auto puta i investicija, i da im u 21. veku treba objašnjavati da je više novca bolje nego manje novca je pogrešna. Stvar je u tome da oni treba da žive u društvima i državama uređenim tako da se i njihov novac troši transparentno, u procesima koji podrazumevaju konkurenciju, tržište i vladavinu prava; da mogu da se zaposle u firmama u kojima će stvarno da dobijaju plate i imati sva prava koja im zakon – a i civilizacija – daju i da radna mesta dobiju na osnovu svog rada, znanja i zalaganja.

Probleme našeg društva neće rešiti mnogo para, nego (ponovno) uspostavljanje vladavine prava i pravnog sistema u kom se jasno razlikuje šta se radi a šta se ne radi, šta je čija odgovornost i da za činjenje zla moraju da se trpe posledice.

Rešavanje pitanja nestalih, odnosno konačno davanje informacija o sudbini tih ljudi je najbolji prvi korak na tom putu: da utvrdimo šta se sa tim ljudima dogodilo, ko je za to odgovoran, ko je to uradio, organizovao, naredio; da država ratne rahive da na uvid i svojim građanima, i da, za početak, kako neke nevladine organizacije godinama traže, makar obeleži mesto na kom su masovne grobnice sa više od 700 tela kosovskih Albanaca već otkrivene. Nedaleko od centra Beograda, pre 19 godina. I za koje ni danas niko u Srbiji nije procesuiran.

Milica Stojanović je istraživačka novinarka iz Beograda, koja radi u Balkanskoj istraživačkoj regionalnoj mreži (BIRN), na programu Balkanska tranziciona pravda.