Foto: Privatna arhiva

Već tri decenije u zainteresovanoj političkoj, akademskoj, ali i javnosti uopšte ponavlja se pitanje: da li je raspad Jugoslavije morao da bude tako krvav? Neki idu još i dalje pitajući se da li je raspad Jugoslavije uopšte bio neizbežan. Oba ova pitanja su svakako zanimljiv povod za debate, ali su, istovremeno, veoma neistorična: naknadna pamet je nemoćna pred stvarnim tokom istorije. Raspad i rat su se dogodili, ne samo odnoseći jednu multunacionalnu integraciju impresivnog potencijala u istoriju, već i uništavajući desetine hiljada i utičući negativno na milione života od Slovenije do Kosova.

Razumljivo je da u tako kompleksnim istorijskim situacijama, kada svi akteri raspolažu nezanemarljivim potencijalom da drugome nanesu teške udarce, svako izdvajanje jednog od aktera predstavlja svojevrsni redukcionizam i nosi opasnost udaljavanja od istine kao celovite slike. Međutim, u ovom prilogu ću se baviti Srbijom sa stanovišta njene uloge u jugoslovenskoj krizi, argumentujući da su iz politike Srbije proisticale najveće opasnosti od ratnog ishoda. U stanovištu Srbije uočavaju se dve temeljne tačke. Prva je novi koncept Jugoslavije, a druga – konsekvence eventualnog raspada Jugoslavije.

Kada je reč o konceptu Jugoslavije, Srbija je zastupala stanovište koje nikome drugom nije bilo prihvatljivo. Polazište koje je Srbija zagovarala podrazumevalo je neki oblik recentralizacije jugoslovenske federacije. Iako je određenih disfunkcionalnosti Jugoslavije kao države svakako bilo, stav Srbije opravdano je pobuđivao bojazan da težnja srpskog rukovodstva nije bila da jugoslovenska federacija bude funkcionalnija, već da jugoslovenske republike budu manje države nego što su to zaista bile. Cilj je bio da se na taj način ostvari efikasnija veza sa Srbima izvan Srbije, problematizacijom njihovog položaja, što su druge republike opravdano shvatale kao vid starateljstva nad sobom. Te dve stvari – funkcionalnost i državnost republika – nisu, međutim, bile u negativnoj vezi, kako se predstavljalo u Srbiji. Suština problema bila je u sve manjoj mogućnosti postizanja političkih dogovora u sistemu koji je na takvim dogovorima počivao. Sva suština jugoslovenskog federalizma bila je svodiva na princip dogovaranja. Tu se moralo voditi računa o svemu: i o formi i o suštini. Čak je i u predvečerje najžešće krize 1989. godine postojao kodeks ponašanja i obziri koji su uvažavani. Tako je, primera radi, Borisav Jović u svom dnevniku beležio: “Da li ja sada mogu da izađem u javnost pa da saopštim da Drnovšek i Šuvar koče ustavne promene. To bi značilo kraj našoj saradnji, rat u Predsedništvu. Ako bi ovako nastavili i to se ne može isključiti, ali sada bi javnost okrivila mene za netolerantnost i agresivnost. Moraćemo da nastavimo sa upornošću da završimo posao”. Ključno pitanje, međutim, jeste: zbog čega dogovor više nije bio moguć?

Jedan od očiglednih odgovora na to pitanje jeste udaljenost stavova o tome šta treba da budu nadležnosti organa zajednice. Tip integracije (federacija, konfederacija, savez država i sl.) bio je manje važan od imperativa da neki oblik integracije opstane. Međutim, umesto traganja za prihvatljivim minimumom, Srbija se opredelila za maksimalističko shvatanje, koje je podrazumevalo recentralizujuću formulu, iako je znala da to ne nailazi na podršku nigde. Alternative koje je srpsko rukovodstvo razmatralo bile su: ili takva Jugoslavija koja bi bila skrojena idealno prema srpskim interesima ili političko jedinstvo srpskog naroda u “krnjoj Jugoslaviji” – de facto Velikoj Srbiji – bez drugih jugoslovenskih naroda i uz promenu republičkih granica. Kao član Predsedništva SFRJ Borisav Jović je u tom smislu, krajem juna 1989. godine beležio u svom dnevniku bojazan da bi “u slučaju raspada Jugoslavije veliki deo srpskog življa mogao ostati van granica Srbije ako se silom ne bi izborio za drugačije rešenje”.

Ne postoji tačka u vremenu u kojoj se dogodio “prelom” u pristupu srpskog rukovodstva rešavanju jugoslovenske krize. Alternativno rešenje – svi Srbi u Jednoj državi – bilo je pripremano paralelno sa političkom akcijom očuvanja i recentralizacije Jugoslavije. Ono je galvanizovalo Srbe izvan Srbije, ulivajući im lažnu nadu da postoji spremnost i snaga da se obezbedi njihovo izdvajanje iz drugih republika (naročito Hrvatske) u slučaju otcepljenja tih republika od Jugoslavije. Politički lideri u Srbiji nisu, pritom, prikrivali da je njihovo stanovište da, ukoliko se raspad Jugoslavije dogodi, on ne može biti izvršen prema postojećim republičkim granicama. Pošto se to naročito odnosilo na Hrvatsku njenim političkim liderima nije preostajalo ništa drugo osim da, u slučaju proglašenja nezavisnosti, prihvate otcepljenje teritorija naseljenih srpskim stanovništvom, da se nadaju da JNA neće dozvoliti da bude upotrebljena protiv republike koja realizuje svoje pravo na otcepljenje ili da se ilegalno naoružavaju i pripremaju za odbranu integriteta.

Kulminacija politike nepristajanja na konačnost republičkih granica kao državnih predstavlja odbijanje Srbije da prihvati predlog međunarodne zajednice sačinjen tokom konferencije u Hagu, (od septembra do novembra 1991. godine). Predlog je podrazumevao mogućnost asimetrične zajednice nezavisnih država, po mnogo čemu nalik na tip integracije tadašnje Evropske zajednice. U pogledu pitanja koje je najviše zanimalo Srbiju, a to je status Srba izvan Srbije, dokument je garantovao najšira prava prema međunarodnim standardima, izbegavajući da koristi pojam “manjina” (na primer za Srbe u Hrvatskoj), a istovremeno je garantovan i specijalni autonomni status za “područja na kojima pripadnici neke nacionalne ili etničke grupe čine većinu”. Garantovalo se čak i da će pripadnici neke nacionalne ili etničke grupe “koji žive na udaljenosti od pripadnika iste grupe, na primer u izolovanim selima” imati pravo na samoupravu “u meri u kojoj je to izvodljivo”.

Međutim, ništa od toga nije bilo dovoljno uverljivo za Srbiju i to iz dva razloga: prvi je što je u potpunosti preovladalo stanovište o nužnosti ostanka svih Srba u jednoj državi, a drugi je bio taj što bi se pomenute garancije morale odnositi i na Albance u Srbiji, odnosno na Kosovu. Računajući da srpska strana, uprkos konstantnom “podbacivanju” u pogledu odziva na mobilizaciju i masovnim dezertiranjima, ipak raspolaže najjačom silom, srpsko rukovodstvo je verovalo da je u stanju da svoj cilj ostvari. I u toj proceni se teško prevarilo.

Razume se, ne treba podlegati emotivnim preterivanjima. Čini se da se može tvrditi da rat nije želeo niko. Međutim, nekima se ratni ishod činio prihvatljivijim, usled očekivanja da raspolažu jačom silom. To se pre svega odnosi na Srbiju, koja je zamišljala da će njena parola o “odbrani Jugoslavije” biti dovoljno neprozirna koprena za ujedinjenje svih (ili što većeg broja) Srba i jednu državu. “Odbrana Jugoslavije” trebalo je da posluži kao legitimizujuća formula pred armijom, unutrašnjim poretkom i međunarodnom zajednicom, koja nije bila sklona raspadu Jugoslavije. Tome je služio i manevar sa Bosnom i Hercegovinom, odnosno famoznom ponudom Aliji Izetbegoviću da bude predsednik “krnje” Jugoslavije. Jednačina je bila do krajnosti jednostavna: vojska će braniti Jugoslaviju (makar i skraćenu), svako naoružavanje onih koji bi iz nje da izađu je nelegalno i kompromitovaće onoga ko to pokuša, Ustav garantuje pravo na samoopredeljenje svakom narodu, granice republika su administrativne… Trebalo je je, međutim, postići samo to da svi zainteresovani akteri budu dovoljno naivni ili dovoljno slabi da takvu platformu Srbije prihvate bez otpora. Razumljivo, to se nije dogodilo. Ostalo je istorija jednog krvavog rata. 

Srđan Milošević istoričar i pravnik. Diplomirao i doktorirao na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na Odeljenju za istoriju. Studije prava završio na Pravnom fakultetu Univerziteta UNION u Beogradu. U više navrata boravio na stručnim usavršavanjima u okviru programa Instituta za studije kulture u Lajpcigu kao i Instituta Imre Kertes u Jeni. Bavi se pravno-istorijskim, ekonomsko-istorijskim i socijalno-istorijskim temama, sa fokusom na istoriji Jugoslavije i Srbije u 20. veku. Član je međunarodne Mreže za teoriju istorije, kao i Srpskog udruženja za pravnu teoriju i filozofiju i Centra za ekonomsku istoriju. Jedan je od osnivača i predsednik Centra za istorijske studije i dijalog (CISiD).