Foto: Privatna arhiva

Proglašenje nezavisnosti Kosova moglo je da znači početak drugačijeg odnosa Srbije prema povredama ljudskih prava u bliskoj prošlosti. Mogao je to da bude početak sprovođenja neke nove politike koja će pokazati jasan otklon prema ratnim zločinima, kao i prema onima koji su ih sprovodili, organizovali i naredili. Iako je razumljivo jedino to da je za neke građane Srbije to bio bolan trenutak, nezavisnost Kosova je mogla da znači i da se građani zaista okrenu budućnosti. Umesto toga, sve što je usledilo je označilo potpunu neozbiljnost tadašnjih vlasti, što se nastavilo do današnjih dana. Povlačenje ambasadora, besmislene kampanje („Pogledajte semafor“), odsustvo naredbe policiji da se štite neke ambasade kako bi bile zapaljenje, sprečavanje priznavanja Kosova i još mnogo toga. Kada se u sadašnjoj spoljnoj politici Srbije pomene neka država, jedna od prvih informacija je da li je priznala Kosovo, jer je nepriznavanje od tog 17. februara bilo i ostalo jedan od glavnih ciljeva spoljne politike. Kao što je poznato, velika podrška u sprovođenju ove politike dolazi od država koje sistematski krše ljudska prava i ne smatraju se baš dobrim društvom za Srbiju koja navodno i dalje želi da bude članica EU.

Za Kosovo je tog dana počela nova faza. Uz sve unutrašnje probleme koje ima, Kosovo je započelo svoj put. Tu nije potrebno dodavati ništa dalje, jer su prve godine svake mlade države teške, turbulentne i ponekad ne deluju tako optimistično. Međutim, umesto da vreme i resurse troši na izgradnju države po meri građana, Kosovo je moralo da se bavi pregovorima sa Srbijom. Naravno da niko nije očekivao da će taj proces ići brzo kao kada su se 31. avgusta 1905. godine delegacije Norveške i Švedske sastale kako bi dogovorili tadašnje posledice odluke da ne nastave zajedno. Pregovori su tada završeni za samo 23 dana, a prema trenutnom tempu pregovora Srbije i Kosova deluje da će oni trajati 23 godine. Pored svega, u centru tih pregovora se ne nalaze ljudska prava, ratni zločini, niti pravda za žrtve. Iako se često pominje da je „sudbina nestalih“ prioritet, čini se da se malo toga dešava u praksi.

Na početku pregovora, delovalo je da su oni u interesu obe strane jer je postalo jasno da Srbija ne može da napreduje ka EU bez jasnog i trajnog dogovora sa Kosovom. Umesto toga, pregovori su počeli da se odugovlače i simuliraju. Istovremeno, Srbija je prestala da sprovodi suštinske reforme koje su bitne za članstvo u EU, a izveštaji Evropske komisije i Evropskog Parlamenta su počeli da ukazuju na sve veće odsustvo poštovanja međunarodnih standarda ljudskih prava. Time je, makar za sada, nestao interes Srbije da postigne suštinski dogovor sa Kosovom ili da učini korake u tom pravcu. Umesto toga, pozicija Srbije je lagodna, jer zna da se kosovskim građanima žuri. Bez obzira koje su političke opcije ili kojoj nacionalnoj zajednici pripadaju, njima je potrebno da mogu sve što mogu građani bilo koje države. Međutim, neke od stvari nisu moguće, sve dok Kosovo nije prepoznato u potpunosti kao članica međunarodne zajednice i kao članica svih važnih međunarodnih organizacija.

Iako Srbija najčešće nastupa sa pozicija da se o svemu može pregovarati sem o članstvu Kosova u UN i drugim međunarodnim organizacijama, takva politika uopšte nije u interesu Srbije. Naprimer, članstvo Kosova u Interpolu bi omogućilo bolje suprotstavljanje kriminalu u celom regionu, naročito u slučajevima kada je on prekogranični. Budući da mediji u Srbiji često izveštavaju o tome kako mafije iz različitih zemalja odlično sarađuju, Srbija bi trebalo da podrži članstvo Kosova u Interpolu, a ne da ga sprečava.

Slično je i sa članstvom u drugim međunarodnim organizacijama. Naprimer, jedan od proklamovanih ciljeva politike Srbije je „zaštita Srba na Kosovu“, dok se u medija naglašavaju incidenti u kojima su žrtve Srbi. Ukoliko je cilj zaista zaštita Srba i želja da se poboljša pristup pravdi, Srbija bi prva trebala da podrži članstvo Kosova u Savetu Evrope. U okviru ove organizacije, između ostalog, države ratifikuju Okvirnu konvenciju za zaštitu prava nacionalnih manjina koja detaljno predviđa sva prava manjina u nekoj državi i veoma jasne obaveze svake države. Iako ova konvencija već važi na Kosovu, članstvo u Savetu Evrope bi značilo obavezu podnošenja redovnih izveštaja i mogućnost da Srbija postavlja pitanja ili iznosi činjenice. U okviru Saveta Evrope je i ogroman broj drugih dokumenata koji bi veoma detaljno obavezivali Kosovo, a svakako je najvažnija Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (ECHR). Isto kao i Okvirna konvencija, ova konvencija takođe već važi na Kosovu, ali građani Kosova ne mogu da podnesu predstavku Evropskom sudu za ljudska prava, koji je osnova na osnovu ove konvencije. To mogu građani svih 47 zemalja članica. Čak i kada bi se prihvatila hipoteza da je Kosovo deo Srbije, predstavka bilo kog građanina Kosova za kršenje ljudskih prava bi morala da bude podneta protiv Srbije. Međutim, ona bi tada bila odbačena od strane Evropskog suda za ljudska prava, jer Srbija ne vrši efektivnu vlast na Kosovu. Otvaranje mogućnosti podnošenja predstavki bi se odnosilo i na Srbe na Kosovu – koji bi dobili efikasan mehanizam zaštite, upravo onakav kakav imaju svi drugi građani u celom regionu.

Slično je i sa članstvom u Ujedinjenim nacijama. Iako građanima Srbije, članstvo Kosova u UN predstavlja kao neka užasna stvar, u stvarnosti bi i Kosovo postalo odgovorno sa primenu brojnih konvencija Ujedinjenih nacija i moralo bi da izveštava o njihovoj primeni, a građanima bi bio omogućen pristup različitim komitetima UN, u slučajevima podnošenja individualnih predstavki. I ovde bi dobitak postojao za pripadnike svih nacionalnih zajednica na Kosovu, pa tako i za srpsku.

Pored članstva Kosova u međunarodnim organizacijama, koje bi značilo ogroman dobitak za sve, Srbija treba iskreno i transparentno da se posveti utvrđivanju činjenica o zločinima tokom rata na Kosovu, ali učini transparentnim sve dokumente i činjenice koji se tiču ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Iako se ovo čini nerealnim, jer je vladajuća sintagma da srpske vojne, policijske i paramilitarne snage nisu činile zločine (ili da su oni bili sporadični incidenti), raskid sa negiranjem zločina i suočavanje sa njima bi značio ne samo ogroman napredak za društvo u Srbiji, već bi doprineo pravdi za žrtve i pomirenju u regionu. Ovakav potez Srbije bi doprineo da se slični procesi ubrzaju i u regionu.

Godišnjica proglašenja nezavisnosti Kosova nažalost neće značiti promišljanje neke nove politike Srbije prema Kosovu. Ta nova politika bi trebalo da stavi ljudska prava u svoj centar i krene od njih. To bi značilo odgovornost za kršenja ljudskih prava u prošlosti, ali i stvaranje uslova da građani dobiju potpunu međunarodnu zaštitu u budućnosti. Međutim, čak i kada se posle aprilskih izbora formira neka nova Vlada u Srbiji, sve će ostati isto. Predstavnici vlasti će i dalje navoditi „nerešeno kosovsko pitanje“ kao razlog što nema očekivanih reformi ili nešto zbog čega je pristupanje EU gotovo stalo. Iako Kosovo nema vremena za čekanje, ovo će biti još jedna godina nezavisnosti bez previše napretka uprkos trudu međunarodnih posrednika.

Goran Miletić ima master diplomu Pravnog fakulteta, Univerziteta u Beogradu i Evropski regionalni master iz demokratije i ljudskih prava. Ranije je radio u Fondu za humanitarno pravo (FHP) u Beogradu. Tokom svog rada u FHP-u, uglavnom se bavio pravima manjina, uključujući Rome, Albance i Bošnjake. Počeo je da radi za Civil Rights Defenders 2004. godine kao programski saradnik, a kasnije kao advokat za ljudska prava. Od 2011. godine je programski direktor za Zapadni Balkan u okviru Civil Rights Defenders. Od 2016. godine radi kao direktor za Evropu u Civil Rights Defenders, a od 2018. godine član je Stručnog saveta za NVO pravo unutar Saveta Evrope i član je Stručnog saveta za NVO pravo. Od 2020. direktor je za Evropu i MENA u Civil Rights Defenders.