Foto: Medija centar Beograd
Čini se očiglednim da je zvanična – a zvanična je jer je promovišu domaći zvaničnici – priča o srpskom svetu čitava sklopljena po analogiji s spričom o ruskom svetu. Što bi onda moglo da znači – ako bismo hteli da razumemo ideju srpskog sveta, morali bismo krenuti od ruskog sveta. Ali, ne znači. Iako srpski svet zaista jeste kopija – ili, ako hoćete, plagijat – ruskog sveta, uloga ta dva sveta u njihovim političkim kontekstima sasvim je različita.
Ruski svet je simbolični odraz, gotovo pa fantomski ud, odnosno simbolična kompenzacija u svetonazoru takozvanog ruskog naroda za raspad, to jest gubitak SSSR-a. Sasvim grubo govoreći, kao da je bila reč o svojvrsnoj trampi ruskog (etno)nacionalnog identiteta za veličinu i moć SSSR-a. Kada se SSSR raspao, kolektivni identitet se – recimo to tako – vratio „Rusima“,[1] ali s manje moći i veličine. U simboličnoj ravni, u kolektivnom identitetskom narativu, tu moć i veličinu trebalo je da kompenzuje – ruski svet.[2]
Na prvi pogled, analogija zavodi na krivi trag: zar se nisu i Srbi zarad Jugoslavije odrekli svog kolektivnog identiteta, pa čak, slično Rusima, i svoje države – istina, bila je to samo kraljevina za razliku od ruske imperije – da bi se utopili u jednu veću i moćniju zajedničku državu. I nije li se i ta veća i moćnija jugoslovenska država raspala baš kao i SSSR, ostavivši „Srbe“ da žive na teritorijama novostvorenih država institucionalno razdvojeni od takozvane matične države?
Nije. Jugoslavija se, za razliku od SSSR-a, nije raspala sama od sebe, kako se, zaista sam od sebe – koliko god to čudno zvučalo – dezintegrisao SSSR. Jugoslavija je razbijena, a razbijali su je više od ostalih upravo Srbi, za razliku od Rusa koji su raspadu svoje savezne države uglavnom nemo svedočili. Ako bismo stvari da predstavimo krajnje slikovito, Rusi su goloruki stajali dok je nestajao SSSR, dok su Srbi vitlali oružjem širom jugoslovenskih teritorija dok je država nestajala u plamenu.
Da zaključimo. Raspad SSSR-a odvijao se mahom mirno – mada, teško je ne videti njegove kasnije oružane odjeke, poput trenutno aktuelnog u Ukrajini[3] – dok je razbijanje Jugoslavije obeleženo ne samo ratom nego i masivnim ratnim zločinima. Ta razlika je tako krupna i bitna da sasvim menja uloge priče o dva sveta u dva po svemu ipak različita konteksta. Dakle, ruski svet jeste svojevrsna simbolična kompenzacija za gubitak realne moći. Srpski svet to nije, iako se takvim hoće predstaviti.
Naprotiv, narativ o srpskom svetu se skriva iza sličnosti sa narativom o ruskom svetu, e kako se ne bi videlo da on nije tek sličan nego je u stvari do detalja isti sa – nazovimo ga tako – velikosrspkim narativom sa kojim su „Srbi“ ušli u razbijanje Jugoslavije i ratove za njeno nasledstvo, te u tim ratovima izvršili masivne zločine.[4] Samo ćemo se podsetiti osnovnih tačaka tog narativa. Srbi su krvarili za Jugoslaviju da bi u njoj sve izgubili. Dok su se drugi okoristili o Jugoslaviju, Srbima je ona samo štetila.
Konačno i najvažnije – sasvim u skladu sa tezom da se grupa proizvoljno izabrana za metu nasilja mora dehumanizovati kako bi se nasilje legitimisalo – Srbi su u toj Jugoslaviji dobili proverbijalni nož u leđa, a zarili su im ga narodi za čije su oslobođenje baš oni, Srbi dakle, najviše iskrvarili. Tom pričom, čiji su se elementi artikulisali i sklapali praktično u čitavoj drugoj polovini 20. veka, jednim delom u književnoj fikciji a drugim u političkom, takozvanom disidentskom prostoru, podastrla se osnova za ulazak u rat.[5]
Ista ta priča danas nam se vraća pod nazivom srpskog sveta. Obnovom i preimenovanjem priče postižu se dva cilja, a ne zna se koji je od njih strašniji. Prvo, poništava se čitava zločinačka poslednja decenija 20. veka. Drugo, obnavljaju se i iznova jačaju i legitimišu razlozi za ulazak u nove (teritorijalne) sukobe, na isti način kao i krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka. Ako je sve u priči isto, da li se uopšte treba pitati kako se dogodilo da su i autori priče praktično iste osobe.
Tako se obnova starog režima, posle pokušaja promene iz prve decenije 21. veka, praktično zaokružuje obnovom njegovog legitimacijskog narativa i u vezi sa držanjem (apsolutne) vlasti u zemlji i u vezi sa agresivni (teritorijalnim) pretenzijama prema susedima. Promocija srpskog sveta pored svega ovoga ima i još jedno značenje, to jest ulogu: ona i zvanično označava kraj bilo kakvih pretenzija na sprovođenje tranzicione pravde u Srbiji, te guši svaki takav pokušaj u bliskoj budućnosti.
Ali, to nas ne može sprečiti da na priču o srpskom svetu i njene glavne protagoniste bacimo pogled upravo iz ugla tranzicione pravde. Ako to uradimo, videćemo sledeće.
Krenimo od protagonista srpskog sveta. Da smo u prvoj deceniji dvehiljaditih imali mere tranzicione pravde,[6] čak i one najslabije poput lustracije – domaća suđenja ionako nikada nisu izgledala kao realna mogućnost, što je poslednja linija odbrane osnivanja Suda u Hagu – promoteri srpskog sveta danas bi se nalazili na rubu političke margine.[7] Umesto toga, imamo ih u političkom središtu, zajedno sa istim onim pričama kojima su nekada razorili saveznu državu i unesrećili njene žitelje.
Ali, tranziciona pravda naprosto ne može da se svede isključivo na pravosuđe i njegove simbolične zamene poput lustracije. Tranziciona pravda je zapravo i drugo ime za svojevrsni kulturni rat. Kao što je i agresivna nacionalistička propaganda u polju kulture isto svojevrsni rat. Nije stvar u tome da se sporimo da li su pojedina književna dela, na primer, manje ili više vredna sa stanovišta estetike. Čak i kada izgledaju kao umetnički uspešna, moguće je pokazati da lažu kada je reč o istorijskim činjenicama.
Rat se dakle ne vodi oko prava na cenzuru ili iznošenjem argumenata za i protiv cenzure. Taj simbolični rat tiče se tumačenja.[8] U domaćim kurikulumima se nije zagrebala čak ni površina kolektivnog mučeničkog identitetskog narativa. A bez toga, sve što donesu pravosudne mere tranzicione pravde pada u vodu: svaki osuđeni ratni zločinac lako će ovde biti dočekan kao heroj, dok god su u punoj snazi tekući identitetski narativi, koji moć crpe i iz školskih programa.
Stoga se srpskom svetu ne treba smejati kao, recimo, jadnoj kopiji narativa koji nam stiže iz konteksta jedne mnogo moćnije države od Srbije. Srpski svet je zapravo tragična opomena da krug nasilja nije zatvoren i da u stvari uopšte nije reč o krugu. Srpski svet je tek novi zavoj u spirali nasilja niz koju srlja Srbija, pošto je posle 2000. propustila šansu da se merama tranzicione pravde iz te spirale izvuče. Ta šansa ukazala se posle velike političke borbe. Za novu šansu, čini se, borba će biti još teža.
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik je izdavačke kuće Fabrika knjiga i stalni saradnik Peščanika. Diplomirao je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Pored ostalih, objavio je knjige: „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Dva lica patriotizma“ (2016), i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).
[1] Rusi i Srbi su u ovom tekstu, kada se prvi put pominju, stavljeni pod navodnike kao svojevrsne ograde. Ograde se podižu ne zbog Rusa i Srba, nego zato što je naprosto svaki kolektivni identitet isuviše komplikovan da bismo te odrednice koristili bez ograda. Dakle, navodnike čitalac treba da razume kao opomenu da te reči koristimo kao da znamo šta one znače i na šta upućuju, iako u stvari to ne znamo.
[2] O ideji ruskog sveta čitalac se može kvalitetno informisati iz barem dve knjige, od kojih je jednu priredio a drugu napisao Milan Subotić: Druga Rusija. Kritička misao u savremenoj Rusiji, preveo Zorislav Paunković (Beograd: XX vek, 2015); Napred, u prošlost. Studije o politici istorije u Poljkosj, Ukrajini i Rusiji (Beograd: Fabrika knjiga, 2019). Potonja knjiga važna je i zbog napomene iz prethodne beleške jer izvanredno ubedljivo pokazuje složenost kolektivnih identiteta te njihovu promenljivost i tesnu zavisnost od istorijskog konteksta, pogotovo na primeru odnosa između Rusa i Ukrajinaca. Po analogiji, slično se može pokazati i za srpski identitet u jugoslovenskom kontekstu.
[3] Dakle, sukobi u post-SSSR-u su ipak i brojni i veoma krvavi, i u njima se gotovo uvek može prepoznati i svojevrsni ruski rukopis. Imamo tu i „zamrznute konflikte“, naravno. Pa bi se onda moglo reći da je razlika između konteksta u kojima nastaju ideje ruskog i srpskog sveta u stvari u „tajmingu“ nasilja.
[4] Za „srpsku stranu rata“, vidi istoimeni zbornik Nebojše Popova, nezaobilazno delo za razumevanje uzroka za gašenje/gušenje Jugoslavije i ratove za njeno nasleđe: Srpska strana rata. Trauma i katarza u istorijskom pamćenju, priredio Nebojša Popov (Beograd: Republika, 1996). Naravno, tema je velika i mnogi su se njome bavili, ali su glavne crte analiza postavljene već u ovoj knjizi, koja je nastajala u vreme dok su ratovi još trajali.
[5] Dovoljno je ovde podsetiti se notornog Memoranduma SANU.
[6] Zapravo, imali smo ih. Od Jugoslovenske komisije za istinu iz 2001, nadalje. Mere tranzicione pravde u Srbiji bile su u stvari mnogobrojne, malo je koja zemlja primenila toliko mehanizama. Problem su bili ciljevi tih mera i način na koji su sprovođene. I jedno i drugo je u fokusu imalo reviziju istorije, odnosno poništavanje srpske odgovornosti, sve uz usputno obrušavanje na komunizam. Ta kombinacija negiranja zločina iz devedestih i mitologizacije „komunisitčkog zločina“ glavna je karakteristika tranzicione pravde u Srbiji.
[7] O nužnosti da se primene mere tranzicione pravde, vidi Nenad Dimitrijević, Dužnost da se odgovori. Masovni zločini, poricanje i kolektivna odgovornost (Beograd: Fabrika knjiga, 2011).
[8] Za više o tome vidi Dejan Ilić, Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer (Beograd: Fabrika knjiga, 2011) i Dejan Ilić, Dva lica patriotizma (Beograd: Fabrika knjiga, 2016).
