Izvor: recom.link
Piše Colleen Murphy[1]
Marta 2016. godine Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju (MKTJ) proglasio je ratnog lidera bosanskih Srba Radovana Karadžića krivim po deset od jedanaest tačaka optužnice, uključujući genocid, zločin protiv čovečnosti i povrede zakona i običaja ratovanja. Oslobođen je samo po jednoj tački optužnice, takođe u vezi sa genocidom. Ova presuda je izazvala veliku kontroverzu i brojne komentare. Tu bih, pre svega, izdvojila zaključak novinarke i naučnice Nidžare Ahmetašević da „smo u današnjoj Bosni udaljeni od pomirenja koliko i pre čitavog procesa protiv Karadžića“.[2] U daljem tekstu ću pokušati da razložim tu njenu tvrdnju uz poseban fokus na razne divergentne reakcije na suđenje Karadžiću i okrivljujuću presudu koja mu je na kraju izrečena. Moja tvrdnja je da takve reakcije zapravo ukazuju na nedostatak preduslova koji poverenje među ljudima čine razumnim izborom, a poverenje je jedan od elemenata koji se nalaze u samoj srži procesa političkog pomirenja.
Pod političkim pomirenjem, inače, podrazumevam proces obnove narušenih političkih odnosa.[3] Takva obnova sadrži kompleksan skup preduslova i podrazumeva i institucionalne i međuljudske promene.[4] Uspostavljanje uslova koji poverenje čine smislenim je ključni deo procesa političkog pomirenja zbog svega što poverenje i verovanje drugima u svojoj biti izražava. Verovati određenom pojedincu znači posmatrati tu osobu na specifičan način koji zatim oblikuje i to kako tumačimo njene ili njegove postupke i reči, ali i određuje na šta sve u njihovim postupcima i rečima usmeravamo svoju pažnju.[5] Takva specifičnost sadrži implikaciju optimističnog pogleda na sposobnosti i volju drugoga. Sposobnost, odnosno kompetentnost koju pripisujemo nekome kome verujemo variraće u zavisnosti od prirode odnosa o kom je reč; nečija kompetentnost kao roditelja nije isto što i kompetentnost te osobe kao građanina ili, recimo, zvaničnika vlasti. Za građane osnovna kompetentnost uključuje sposobnost da se poštuju određena pravila i norme koje čine strukturu građanske interakcije i interakcije građana sa vlašću. Za zvaničnike vlasti kompetentnost podrazumeva poznavanje sopstvenih odgovornosti i prava definisanih ulogom u vršenju vlasti, ali i svest, odnosno priznanje činjenice da deluju u javnom kapacitetu, uz prateću obavezu da uvek imaju u vidu javni interes zajednice prilikom donošenja zvaničnih odluka. Kompetentnost takođe uključuje i sposobnost da se takvo znanje primeni i sprovede u praksi. Kao i sama kompetentnost, i volja koju pripisujemo nekome kome verujemo takođe varira. Snažna dobra volja, odnosno namere roditelja koji uživaju naše poverenje prema njihovoj deci na taj način se razlikuju od neutralnijeg nedostatka zlih namera koji pripisujemo građanima ili zvaničnicima kojima verujemo. Nedostatak zlih namera je pokazatelj nedostatka želje ili namere da se svojim sugrađanima ili ostalim državnim zvaničnicima nanese šteta, ali i posvećenost fer ponašanju, odnosno spremnost da se poštuju određena pravila.
Poverenje takođe podrazumeva i bazično očekivanje „responzivnosti, odnosno opravdanosti poverenja“. Drugim rečima, gajiti poverenje prema nekome znači očekivati od te osobe da se pokaže pouzdanom, da se ponaša u skladu sa našim očekivanjima i da ne zloupotrebi naše poverenje. Takvo očekivanje istovremeno predstavlja i moralni zahtev ili imperativ, a povrede poverenja se upravo iz tog razloga ne doživljavaju kao puko razočaranje već kao izdaja.
Zašto smatramo da je neki odnos narušen ukoliko ne sadrži poverenje? Gledati na nekoga sa poverenjem i ponašati se prema njemu uz očekivanje da će to poverenje biti opravdano može da predstavlja i izraz poštovanja, jer implicira pretpostavku da će naši sugrađani i zvaničnici država u kojima živimo biti kompetentni, bazično pristojni i posvećeni fer ponašanju. Zatim, poverenje odražava i posvećenost reciprocitetu i to u meri u kojoj prihvatamo pretpostavku da naš pogled na druge reflektuje način na koji želimo da oni posmatraju nas. Biti responzivan, odnosno opravdati nečije poverenje je izraz poštovanja, jer implicira pravo drugih da nam nameću određene moralne zahteve. Opravdavajući poverenje drugih, mi se zapravo ponašamo na način za koji se nadamo da će biti uzvraćen recipročno.
Međutim, političko poverenje nestaje u ratu i represiji. U takvim okolnostima duboko nepoverenje je najtipičnija i, zapravo, najrazumnija reakcija ili stav. Usred rata pretpostavljeni nedostatak zlih namera može nas izložiti većem riziku ili nam čak doći glave. To posebno važi za sukobe koje karakterišu etničko čišćenje ili genocid kao što je bio slučaj sa ratom u Bosni. Zato je jedan od centralnih ciljeva procesa političkog pomirenja uspostavljanje neophodnih uslova gde je razumno očekivati bazičnu pristojnost i kompetentnost državnih zvaničnika i građana, uključujući tu i očekivanje da će oni to poverenje opravdati.
Reakcije na sudski proces protiv Karadžića su demonstrirale da je pomirenje među različitim narodima u Bosni još uvek veoma daleko, delom i zbog toga što ukazuju na nedostatak uslova koji bi automatsku pretpostavku o takvom poverenju ponovo učinili razumnom. Jedan od neophodnih preduslova za razumnu pretpostavku o nepostojanju zlih namera je i priznanje počinjenih zlodela iz prošlosti. Takva potvrda dakle podrazumeva priznanje određenih postupaka iz prošlosti kao moralno pogrešnih i na taj način nam saopštava gde treba povući granice između dopustivog i nedopustivog ponašanja, kao i da te granice moraju biti priznate od strane onih koji te postupke potvrđuju. Ona nam istovremeno može pružiti i određene dokaze o nedostatku želje ili namere da se nanese šteta ili zlo svima onima koji su ih trpeli u prošlosti, uključujući i osnovno znanje o tome kako pripadnici prave političke zajednice treba da se odnose jedni prema drugima.
Rasprostranjen pogled na reakcije na suđenje Karadžiću i presudu koja mu je izrečena je to da sve one odražavaju „iste one ideje koje preovlađuju i u lokalnoj politici regiona“.[6] Među prominentnim bosanskim Srbima reakcije na tu presudu osporavaju njenu pravednost dovođenjem u pitanje nepristrasnosti i kompetentnosti čitavog Tribunala, opisujući pri tome Karadžića kao žrtvu nepravde takvog postupka i fokusirajući se na zločine nad Srbima za koje niko do sada nije kažnjen.[7] Milomir Savičić, predsednik Udruženja ratnih veterana Republike Srpske, sa tim u vezi je upotrebio ove reči: „Razočaran sam obrazloženjem presude. Drakonska kazna koja mu je izrečena je zasnovana na veoma slabim dokazima.“[8] Mladen Bosić, predsednik Srpske demokratske stranke (SDS), imao je sličan komentar: „Haški tribunal je još jednom pokazao da je politički sud i da su sve presude izrečene srpskim liderima iz Srbije, Republike Srpske i Hrvatske bile političke.“[9]
Međutim, ono što nam takve reakcije govore je sadržano i između redova, odnosno u svemu onome što ignorišu ili zanemaruju. Na stranu pitanje Karadžićeve konkretne uloge, nijedna od ovih izjava ne sadrži bilo kakvo priznanje da su srpske snage tokom rata u Bosni uradile nešto loše. Umesto toga one izražavaju samo skepsu prema dokazima o ubistvima, torturi, masovnim silovanjima i genocidu, a takav nekvalifikovan skepticizam lako može biti protumačen kao poricanje da su se sva ta zlodela ikada i dogodila. Lišene bilo kog vida priznanja, takve reakcije zapravo ne nude nikakve indikatore na osnovu kojih bi se moglo razumno poverovati da slična zlodela neće biti ponovljena i u budućnosti.
Pored toga, one samo doprinose ionako dubokoj skepsi žrtava i njihovih porodica prema izgledima da će ikada doživeti zvanično priznanje svih zlodela koja su im naneta. Kada je reč o bosanskim Muslimanima, njihove reakcije u najvećem broju slučajeva odražavaju apsolutnu zapanjenost činjenicom da je Karadžić oslobođen po jednoj od tačaka optužnice za genocid i porukom koja je time poslata, uključujući i primedbe na kratko trajanje izrečene kazne i zabrinutost da će čitav proces na kraju biti protumačen kao opravdanje svih postupaka srpske strane tokom rata. Hatidža Mehmedović, jedna od brojnih majki i udovica iz Srebrenice, požalila se da je „ova presuda zapravo nagrada Karadžiću“.[10] Saja Ćorić iz Mostara je na presudu reagovala sledećim rečima: „Čitava Republika Srpska danas izgleda kao masovna grobnica… mi i dalje tražimo našu decu… a oni tvrde da to nije bio genocid.“[11] Pre izricanja presude, Mirsad Duratović, jedan od preživelih logoraša iz Omarske, rekao je sledeće: „Ako sudije ne osude Karadžića za genocid u Prijedoru iz 1992. godine, to će biti šamar svim žrtvama. Sve drugo je samo nagrada za Karadžića i Republiku Srpsku.“[12] U korenu svih ovih reakcija primetna je anticipacija razočaranja i očekivanje da će se poricanje počinjenih zlodela i njihovih uzroka u budućnosti samo nastaviti.
Ove podeljene reakcije takođe ukazuju i na neka značajna ograničenja doprinosa koja krivični procesi mogu da pruže političkom pomirenju sami po sebi. Suđenja pojedinačnim počiniocima sama po sebi ne mogu da uspostave uslove pod kojima poverenje u sugrađane i državne zvaničnike ponovo postaje razumna opcija. Uspostavljanje takvih uslova u posleratnom periodu zahteva bavljenje svim ideologijama, institucijama i normama koje su omogućile kolektivna i politička zlodela i predstavile ih kao nešto normalno, kao i svim posledicama počinjenih zlodela iz prošlosti, poput etničkog čišćenja, koje sprečavaju ili otežavaju političku interakciju uslovljenu međusobnim poštovanjem i reciprocitetom.[13]
Autorka je profesorka prava, filosofije i političkih nauka, i direktorka the Women and Gender in Global Perspectives Program na the University of Illinois at Urbana-Champaign. Objavila je dve knjige, ‘Konceptualni temelji tranzicione pravde’ (Cambridge University Press, 2016, u pripremi) i ‘Moralna teorija procesa političkog pomirenja’ (Cambridge University Press, 2010).
[1] Zahvaljujem se Džonu Tasiulasu (John Tasioulas) i Riadi Ašimović Akyol na komentarima ranijih verzija nacrta ovog teksta.
[2] Nidžara Ahmetašević: „Presuda Radovanu Karadžiću neće promeniti ništa“, Al Jazeera, 26. mart 2016,http://www.aljazeera.com/indepth/opinion/2016/03/radovan-karadzic-verdict-change-bosnia-serbia-160327093504907.html
[3] Pregled brojnih različitih interpretacija smisla pomirenja možete pronaći u poglavlju „Pomirenje“ u okviru Enciklopedije filosofije Univerziteta Shttp://plato.stanford.edu/archives/sum2015/entries/reconciliation/tanford (Letnje izdanje za 2015), izd. Edward N. Zalta,
http://plato.stanford.edu/archives/sum2015/entries/reconciliation/
[4] Pogledati: Colleen Murphy, Moralna teorija procesa političkog pomirenja (Njujork, Štampa univerziteta Cambridge, 2010)
[5] Karen Jones, „Poverenje kao naklonjenost drugome“, Etika 107 (1996), str. 4–25.
[6] Ahmetašević, „Presuda Radovanu Karadžiću“.
[7] Julian Borger, „Kazna izrečena Radovanu Karadžiću za genocid u Bosni otkriva podele koje i dalje opstaju“, 24. mart 2016.
[8] Denis Džidić, „Presuda Karadžiću: Pomešana osećanja odražavaju postojeće podele u Bosni“, Uvid u Balkan, 24. mart 2016.
[9] Julian Borger and Owen Bowcott, “’Is the tribunal not ashamed?’ Karadžić sentence angers victims,” The Guardian, March 24, 2016, https://www.theguardian.com/world/2016/mar/24/radovan-karadzic-hague-tribunal-sentence-survivors-victims-reaction.
[10] Borger, „Kazna izrečena Radovanu Karadžiću“.
[11] Džidić, „Presuda Karadžiću“.
[12] Borger and Bowcott, “’Is the tribunal not ashamed?’ https://www.theguardian.com/world/2016/mar/24/radovan-karadzic-hague-tribunal-sentence-survivors-victims-reaction
[13] Pogledati: Colleen Murphy, Konceptualni temelji tranzicione pravde (Štampa univerziteta Cambridge), (u pripremi)
