Foto: Jovana Prusina

Kada govorimo o tranzicionoj pravdi, govorimo o krivičnoj pravdi, žrtvama i svedocima, nestalim i interno raseljenim licima i njihovim porodicama, masovnim grobnicama i pravu na istinu, reparacijama, lustracijama… I tako u nedogled. Rat se meša u sve pore društva, posledično isto biva i sa procesima tranzicione pravde.

Širi dijalog o tranzicionoj pravdi se na ovim prostorima uglavnom svodi na krivičnu pravdu, tačnije na rad Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (sada Međunarodni rezidualni mehanizam za krivične sudove) i lokalnih sudova na predmetima ratnih zločina. Pored navedenih, UNMIK i EULEX se takođe nalaze na listi institucija koje su se bavile suđenjima za ratne zločine, čemu treba pridodati i Specijalni sud koji će se tim procesima tek baviti.

Kako je većina međunarodnih sudova završila ili se nalazi u završnoj fazi svog rada, od lokalnih sudova se očekivalo da preuzmu posao. Pred MKSJ su se vodili procesi samo protiv visoko rangiranih lica, ali se u presudama i dokaznim materijalima spominje mnogo imena na osnovu kojih lokalni sudovi mogu da grade slučajeve. Nažalost, to se ne dešava. Većina lokalnih sudova smanjuje broj optužnica i ročišta. Transparentnost i agilnost u radu takođe nisu na zavidnom nivou. Posledice nedostatka političke volje i protoka vremena se uveliko osećaju – interesovanje šire javnosti opada, svedoci i počinioci umiru, a države regiona više nisu toliko pritisnute od  međunarodne zajednice da se bave ovim procesima kao što je to bio slučaj pre deset, petnaest ili dvadeset godina.

Da li to znači da je sa tranzicionom pravdom kakvu poznajemo na ovim prostorima gotovo?

U situaciji kada su suđenja, kao najvidljiviji proces tranzicione pravde, u opadanju, postavlja se pitanje – šta će biti izvori i materijali na osnovu kojih će zainteresovani novinari, istraživači, umetnici, aktivisti i ostali moći u budućnosti da se bave tranzicionom pravdom? Šta će i na osnovu čega će raditi „sledeća generacija“? Kada za trideset godina neko bude želeo da uči, čita ili piše o zločinima počinjenim u Vlasenici, Vukovaru ili Đakovici, kome će se obratiti? Sudski arhivi se nameću kao očigledan odgovor. Kao najsvetliji primer možemo videti MKSJ i njihovu bazu koja je dostupna za online pretragu. Svaki novinar ili novinarka može tu bazu pretraživati, čitati presude, svedočenja i transkripte sa suđenja, gledati dokazne materijale, tražiti fotografske ili video zapise korišćene tokom suđenja… Međutim, šta je sa lokalnim sudovima? U 2020. godini očekivalo bi se da sva sudska dokumenta i transkripti sa suđenja budu digitalizovani a da se predmeti izneti kao dokazni materijal čuvaju na adekvatan način. Ipak, to nije slučaj.

BIRN je 2019. godine objavio Mapu presuda za ratne zločine, interaktivnu platformu na kojoj se nalaze sve javno dostupne pravosnažne presude za ratne zločine počinjene tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji koje su donete od domaćih i međunarodnih sudova. Proces prikupljanja dokumentacije nije bio nimalo jednostavan. Ne postoji unifikovana praksa sudova. Negde ćete naći sve presude i ostala sudska dokumenta online (Sud Bosne i Hercegovine), negde će se u tim dokumentima navoditi samo inicijali optuženih (Vrhovni sud Republike Srpske), dok će negde biti potpuno anonimizovana (Viši sud u Beogradu – odeljenje za ratne zločine). Istovremeno, negde neće biti nikakvih dostupnih podataka o slučajevima, što znači da ćete morati da pretražujete izveštaje domaćih i međunarodnih organizacija koje su pratile suđenja, te da na osnovu toga od sudova tražite dokumenta, u nadi da će vaše pravo na informacije od javnog značaja biti poštovano.

Proces kreiranja mape nastao je iz potrebe da BIRN svoju bogatu arhivu nastalu tokom dugogodišnjeg praćenja suđenja za ratne zločine predstavi javnosti tako što će objediniti te podatke sa podacima sudova i drugih organizacija civilnog društva. Smatrali smo da je važno koristiti sav postojeći dostupan materijal koji su godinama prikupljale druge organizacija koje su pratile suđenja za ratne zločine. Tako se u samoj mapi mogu naći izveštaji BIRN-a, ali i linkovi do optužnica i presuda prikupljenih kako od sudova tako i od organizacija civilnog društva iz država regiona koje su ranije prikupljale sudska dokumenta.

Ceo proces prikupljanja podataka i kreiranja mape je nažalost potvrdio tezu da ne postoji uniforman pristup koji institucije koriste u cilju arhiviranja podataka, kao i da je transparentnost rada na veoma niskom nivou. Time se direktno otežava svima onima koji bi se sutra bavili jednim tako osetljivim pitanjem kao što je suočavanje sa prošlošću.

Zašto je ovo problem? Ovde se vraćamo na već rečeno, protok vremena čini svoje. I to nije slučaj samo sa sudovima, nego i sa ljudima generalno. Suočavanje sa prošlošću je tema o kojoj se zna sve i ništa. Koja je istovremeno prisutna i nepostojeća. U javnom diskursu možemo istovremeno čuti i poricanje sudski utvrđenih činjenica i „muka mi je od priča o ratu“. Koliko je to loše toliko je i signal da moramo da promenimo perspektivu i način rada kada je reč o bavljenju tranzicionom pravdom. Dok je pre više od dve decenije akcenat bio na prikupljanju informacija o kršenjima ljudskih prava tokom rata, danas je glavni zadatak prezentovanje dostupnih informacija. Na institucijama je da te informacije učine dostupnim, dok je na nama da se prilagodimo vremenu u kom živimo, kako mi tako i mlađe generacije rođene posle ratova.

Jovana Prusina od 2018. godine radi kao programska koordinatorka u okviru programa Balkan Transitional Justice (BTJ) pri BIRN-u. Sa diplomom Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Jovana je radila u Inicijativi mladih za ljudska prava. Jovanin rad u BIRN-u fokusira se na jačanje kapaciteta lokalnih medija i civilnog društva radi postizanja pomirenja i interkulturalnog dijaloga.