Foto: Milomir Kovačević Strašni

Izvor: tacno.net

Srbijom vladaju negdašnji ađutanti Vojislava Šešelja, Slobodana Miloševića i Mirjane Marković, lakeji zla, portparoli smrti. U Srbiji se snimaju serije po delima Dobrice Ćosića, ideologa čije su ideje postale meci i granate, to nam protivnici vlasti nude kao alternativni kulturni model. Po srbijanskim ulicama slikaju se freske Ratka Mladića, srpskog heroja, u natprirodnoj veličini. U srpskom jeziku je zabranjeno pominjati imenice “opsada” i “Sarajevo” u istoj rečenici, tako nalaže normativna gramatika smrti. U Srbiji laž urla, a istina mora da ćuti.

Piše: Tomislav Marković

Pre nekoliko godina istraživači javnog mnjenja pitali su građane Srbije da li znaju koji je grad u regionu bio pod opsadom četiri godine. Samo 23 posto anketiranih odgovorilo je da je to bilo Sarajevo. Ostatak građanstva, njih tri četvrtine, nemaju pojma da je nekakve opsade uopšte bilo, niti ih reč opsada asocira na Sarajevo. Nije to mali uspeh, ne znati za najdužu opsadu jedne prestonice u istoriji čovečanstva.

Nije lako nemati pojma o opsadi koja je trajala 1.425 dana, nije lako ne saznati za preko 14.000 ubijenih ljudskih bića, nije lako nikada ne čuti da su snajperisti ubijali decu, nije lako ostati u neznanju o desetinama hiljada ranjenih ljudi, nije lako ne čuti ni za jednu od nekoliko stotina hiljada granata koje su ispaljene na grad i njegove stanovnike. Nije lako ne znati za granatiranje Vijećnice, za spaljivanje 80 posto knjižnog fonda i arhivske građe neprocenjive vrednosti. Nije lako, gotovo je nemoguće, ali je očigledno izvodljivo. Slična istraživanja rađena su u međuvremenu, sa sličnim rezultatima, neznanje je konstanta, ništa se tu ne menja.

Ni krivi ni dužni

Uostalom, što bismo mi u Srbiji morali da znamo nešto o opsadi Sarajeva? Šta se nas tiče ta opsada? Mi smo samo glasali za političare koji su pokrenuli agresiju na BiH i organizovali opsadu, mi smo samo finansirali vojsku koja je opkolila Sarajevo i tresla po njemu četiri godine, mi smo samo stvorili ideologiju koja je omogućila rat, logore, etnička čišćenja, masovna silovanja, spaljivanja sela, uništavanje gradova, rušenje džamija i kulturnih spomenika, pljačku i genocid.

Mi smo samo navijali za ubice, verovali u ratnohuškačku propagandu, mi smo samo mrzeli Bošnjake, Albance, Hrvate, Slovence i domaće izdajnike, mi smo samo platili svaki metak i svaku granatu kojim su ubijani starci, žene, deca, civili, nevini ljudi. A ni o tome većina građana Srbije ne zna ništa, nisu stigli da se obaveste, to ih ne zanima, nemaju nikakve veze s tim. Ali i dalje puno poverenje poklanjaju poluautomatskim intelektualcima, bestrzajnim akademicima, novinarima sa optičkim nišanom, raketnim piscima, popovima i topovima iz Svetog artiljerijskog sinoda. I svi su apsolutno nevini, ni krivi ni dužni, kao Božji anđeli.

Zaborav kao nemoralni imperativ

Kod nas je zaborav nemoralni imperativ, pogotovo ako je dirigovan i naređen sa najvišeg mesta. Neznanje nije plod nerada, nezainteresovanosti, nedostatka volje za znanjem ili pukog slučaja, već rezultat dobro organizovanog poricanja na kojem udruženo rade sve tzv. elite našeg društva, od političke do intelektualne. Sistematski zaborav kombinovan je sa otvorenim falsifikovanjem prošlosti. Svi znaju šta ne smeju da znaju, a ako slučajno do javnosti stigne neki šapat o zločinačkoj prošlosti, treba ga odmah ugušiti.

Tada se mobilišu sve snage zadužene za držanje stanovništva u somnambulnom stanju, pa univerzitetski profesori mrtvi hladi pišu kako nikakve opsade nije ni bilo, to je bio samo sukob dve zaraćene strane, nije bilo ni bijelih traka u Prijedoru, to je izmišljotina, nije bilo ni konc-logora, ni genocida u Srebrenici, sve su to izmislili naši zli neprijatelji samo da bi opanjkali naš bezgrešni, nevini, nebeski narod. Ili se raspravlja o tome da li je Aleksandar Vučić kad je sa Vojislavom Šešeljem obilazio zlikovce na Trebeviću, u ruci nosio pušku ili kišobran. A obojica bili učesnici udruženog zločinačkog poduhvata, propagirali mržnju i zlo, njihova stranka organizovala paravojne formacije, napravili karijere na brdima leševa.

Uzalud nevladine organizacije, pravi intelektualci i novinari, ljudi koji imaju savest decenijama pišu i govore o opsadi Sarajeva, o etničkom čišćenju Istočne Bosne, o genocidu u Srebrenici, o koncentracionim logorima i svim ostalim užasima koje su počinile srpske snage – za to je srpska javnost gluva. Uzalud silne presude Haškog tribunala, uzalud desetine hiljada stranica ispunjenih strašnim svedočanstvima o našem zlu – za to ogromna većina ne mari, zatvorene oči i zapušene uši su sigurni bedemi odbrane od gorke istine o tome ko smo i šta smo učinili svojim prvim susedima. Kao da živimo u nekom davnom dobu kada nije bilo interneta, a ne u vremenu kada je svaka informacija dostupna na dva klika kompjuterskim mišem.

Neznanje s predumišljajem

Kultura poricanja nije nastala sama od sebe, ona se pažljivo neguje i zaliva propagandom. Ta kultura podrazumeva “namerno odbijanje da se prime opasne informacije” i “sopstvenom voljom nametnut nedostatak podrobnog znanja”, kako piše profesor Stenli Koen u studiji “Stanje poricanja”. Neznanje, negiranje zločina, atrofija savesti, ravnodušnost prema ljudskoj patnji za koju smo sami odgovorni, gotovo neljudski deficit empatije prema žrtvama naše sulude velikosrpske ideologije i politike – to su sve stvari slobodnog, dobrovoljnog izbora. Ko god želi da zna – sve mu je dostupno, niko ga ne može sprečiti, ne živimo u Staljinovom Sovjetskom Savezu niti u Hitlerovom Trećem Rajhu, mada nije mali broj onih kojima su takvi totalitarni sistemi muzika za dušu ili bar za ostatke zaklane duše.

Uprkos svim razumnim, logičkim, racionalnim objašnjenjima, činjenica da tri četvrtine građana Srbije ne znaju da su Radovan Karadžić i Ratko Mladić držali Sarajevo pod opsadom četiri godine, uz svu moguću logističku i finansijsku podršku režima Slobodana Miloševića – spada u domen fantastike. To samo govori o stanju srpske duše koja se odala moralnom sunovratu preko svake mere i strovalila se u neku unutrašnju provaliju, mračnu poput najcrnje pećine, odakle se ne vidi svetlo, niti se nazire izlaz. Bilo bi lekovito pročitati bar poneko svedočanstvo, dati glas žrtvama i svedocima, umesto što stalno slušamo i gledamo samo dželate, te počasne goste na televizijama, na portalima, po silnim medijima vladajuće kaste. Tada ne bi bilo tako lako negovati neznanje s predumišljajem.

Snajperista ubija decu

Nažalost, većinska publika u Srbiji ne voli da čita te neprijatne priče koje se tiču i njene krivice za zločinstva iz devedesetih godina prošlog veka. Slabo kome pada na pamet da pročita, recimo, ove redove iz priče “Stisak ruke” Daria Džamonje:

“U blistavom podnevnom suncu vidio sam čovjeka, oca zatečenog nasred ulice s djecom (od tri do pet godina starosti) koje je vodio za ruke. Nekoliko vojnika, takođe sklonjenih iza kontejnera, vikalo mu je i mahalo da požuri, a on kao da je bio paralizovan od straha ili, prije će biti, nevjerovanja, prelazio je ulicu, baš kao da šeće Vilsonovim šetalištem.

Naravno da je to bio proizvod moje mašte, ali kao da sam jasno, u opštoj kakofoniji pucnjave i vike, razaznao, jasno razaznao samo dva hica i vidio kako su dječija tijela u očevim rukama omlitavjela, a on je i dalje stajao nasred ulice, pokušavao da ih digne na noge u kojima više nije bilo života…

Pustio im je ruke i sa životinjskim (zašto kažem ‘životinjskim’, kad je to bio sasvim ljudski krik bola) krikom poletio u pravcu odakle su ispaljeni pucnji, u pravcu sadističkog manijaka, koji će (ako je, ne daj Bože, preživio) imati šta pričati svojoj djeci: sva sranja o građanskom ratu, svetoj srpskoj zemlji, ‘ili mi – ili oni’…

Dvojica vojnika su potrčali za ocem, oborila ga na zemlju i odvukli iza kontejnera, a ja sam svojim očima vidio kako je njegova kosa, do prije minut gusta i tamna, sada bila sijeda, a tijelo mu se nekontrolisano trzalo i iz grla dopirali nerazumljivi glasovi…”

Mrak, pustoš i ruševine

Ne bi bilo loše da silne naše neznajše zavire u knjigu “Ljubi bližnjeg svog” Petera Maassa, pogotovo u one delove koji govore o njegovom boravku u Sarajevu pod opsadom. Na primer, Badni dan u Sarajevu:

“Vozili smo se besciljno po gradu. Jedino što se vidjelo su bili dijelovi kuća osvijetljeni našim prigušenim farovima. U tom trenutku je u Sarajevu živjelo više od 350.000 ljudi, ali oni nisu davali nikakav znak svog postojanja. Gdje god pogledate, mrak, pustoš i ruševine, i mraz oko duše hladniji od mraza koji je vladao napolju. Sjetio sam se kadrova filmskih žurnala snimljenih u gradovima razorenim u II svjetskom ratu, starih crno-bijelih filmova snimljenih u Berlinu i Drezdenu, u kojima su zgrade bile šuplje i sive, prozori ispunjeni tamom gušćom od tame u dubinama zemlje. Bio je Badnjak u Sarajevu, a jedino što se čulo bila je paljba”.

Neki čovjek je posrtao po parku

Mogli bi da pročitaju i neke delove Maassove knjige koji govore o snajperistima iznad Sarajeva:

“Vedri su dani bili najubitačniji. Snajperist što se krio iza jednog od nadgrobnih spomenika na Jevrejskom groblju, na drugoj strani linije, dobro se zabavljao, sa svojom moćnom puškom u ruci. Obično bi ispaljivao metak po metak, katkad po nekoliko odjednom; nekad je svoj prst na obaraču usklađivao sa dobro znanom melodijom.”

(…)

“Neki čovjek je posrtao po parku, kao da su mu svi zglobovi iščašeni, kao pijanac koji trči za taksijem. Izgledao je mlad, i vrištao je, ‘Pomozite mi! Upomoć!’ Bio je pogođen u torzo ali su mu noge još funkcionirale. Da je bio pogođen u glavu, već bi mu lice bilo zariveno u blato. Ječanje je gubilo i dobijalo na snazi, kao sirena kad ostane bez struje. To je bio zvuk koji biste očekivali da čujete u mentalnoj bolnici, suludi krik osobe koja je već skrenula pameću. Dolazio je iz pluća, iz srca, iz uma. Ima jedan trenutak u Sarajevu koji je gotovo previše strašan da bi se iskazao riječima, pa nekad dođe u kriku koji znači: ‘Pogođen sam! Umirem, o moj Bože, umirem!’ Dok je taj čovjek posrtao po parku, učinilo mi se da čujem radnog konja kako juri niz stazu, i onda, iznenada, lomi mu se jedna noga. Konj stane posrtati a onda uspori ali i dalje jednom nogom grabi, posrćući pri svakom svom strašnom i bolnom pokretu.

Pao je nekoliko metara od zaklona stambene zgrade. Došepao je koliko je mogao i, ako niko ne dođe da ga izbavi, umrijeće tu, možda za koji minut, ili, ako snajper odluči da ga dokrajči, za koji sekund. Imao je sreće. Nekoliko je ljudi dojurilo u taj brisani prostor i izvuklo ga. Bolnica je bila manje od jednog kilometra daleko, i sutrdan sam ga tamo našao, u podrumskom kupatilu pretvorenom u odjel za oporavak. Ime mu je bilo Haris Batanović, metak mu je prošao kroz abdomen i smrskao mu lijevu ruku. Meci ispaljeni iz snajpera lete nevjerovatnom brzinom i izazivaju ogromne povrede. Harisova ruka, koja se držala sjajnom metalnom šipkom što je, kao šrafciger, izvirivala iz kože, nikad više neće biti ista. Haris je bio mršav momak, prije rata student, koji je djelovao tako tužno u svom okrvavljenom krevetu, ošamućen morfijumom, da sam pomislio da bi sad on najradije zagnjurio glavu u majčine grudi i isplakao se. Nije to mogao učiniti. Majku mu je dva mjeseca ranije ubila srpska granata”.

Laž urla, a istina mora da ćuti

To je samo nekoliko slika ratnog Sarajeva, pod opsadom Mladićevih, Karadžićevih i Miloševićevih ubica. A takvih prizora užasa i patnje bilo je na desetine hiljada, svakog Božjeg dana, četiri preduge godine. O svemu tome većinska srpska javnost ne zna ništa. Ni o generalnoj, opštoj činjenici postojanja opsade, a kamoli o detaljima, o pojedinačnim stradanjima, ubistvima, rušenjima, varvarstvima.

Srbijom vladaju negdašnji ađutanti Vojislava Šešelja, Slobodana Miloševića i Mirjane Marković, lakeji zla, portparoli smrti. U Srbiji se snimaju serije po delima Dobrice Ćosića, ideologa čije su ideje postale meci i granate, to nam protivnici vlasti nude kao alternativni kulturni model. Po srbijanskim ulicama slikaju se freske Ratka Mladića, srpskog heroja, u natprirodnoj veličini. U srpskom jeziku je zabranjeno pominjati imenice “opsada” i “Sarajevo” u istoj rečenici, tako nalaže normativna gramatika smrti. U Srbiji laž urla, a istina mora da ćuti, što reče Bertold Breht za Nemačku svog doba.

A oni koji ne mogu da se sete jedne opsade, koji žive u samoskrivljenom neznanju, u krivotvorinama i obmanama, sa glavom zabijenom u krvavi pesak, jednom će morati da se pogledaju u ogledalo. Ne znam da li će imati snage da podnesu taj jezivi prizor. Dotle, neka čitaju zbirku pesama “Poljska konjica” Marka Vešovića. Mogu da počnu sledećom pesmom, pa dokle doguraju:

Kada je srpski snajperist mojoj prijateljici

ustrijelio dijete u naramku –
prestala sam u boga vjerovati. Nema te, bože
rekla sam, prekrižen si za sva vremena
i tačka. Jer bog što pušta da djecu, majkama
u naručju, ubijaju onako, ni zbog čega
naprosto iz zabave, takav bog meni ne treba
A drugi – kako god hoće

Inače, prije rata sam mislila da bi se
nebesa na mene sručila ako bih prestala
u boga vjerovati. A eto, nije se desilo ništa
Ni crijep nije napukao na krovu moje kuće
Ja sam i dalje ja. Sarajevo je i dalje Sarajevo
Nebo i dalje nebo. I eno stoji gdje je i prije bilo
Iako boga nema. Mislim, nema ga za mene
A drugi – kako god hoće
Sve se kotrlja po starom
Čak mi se čini da mi je ovako lakše
Ovako, bez boga. Ne umijem ti to, bojim se,
Objasniti. Znaš, pješači se lakše
bez ičeg u rukama nego kad vukljaš cekere
Jeste, dobro sam rekla. Bez boga, nekako
lakše se pješači kroz ovaj guravi život.
Jedino, svaki čas osjetim
da su mi ruke prazne.

Prazne, i zato teške.

Tekst je nastao u saradnji sa forumZFD u Bosni i Hercegovini.