Evropa kao zajednica vrednosti ili još jedna od brojnih trgovačkih unija? Evropa od koje uzimamo vredna i važna iskustva za izgradnju boljeg društva ili bankomat da se namire kratkoročni zahtevi biračkog tela? Nisu ovo ni nova ni nepoznata pitanja, svakako ne u Srbiji. Postavljaju se od prvog trenutka kada je ova zemlja pomislila da uđe u zajednicu evropskih naroda. A bilo je to davne 1989, kada je vlada Ante Markovića samoinicijativno izrazila želju da Jugoslavija pristupi Evropskoj ekonomskoj zajednici, što je potvrđeno u tadašnjoj Saveznoj skupštini u januaru 1990. Kao i ostatak jugoslovenskog iskustva, bar onog koje nisu obeležili konflikti naroda i republika, i ovaj trenutak, veoma važan za našu istoriju, prekriven je velom zaborava. Kada smo se ponovo setili (tada već) Evropske unije, prošla je cela decenija, i to ona koja je na drastično drugačiji način definisala odnose EU i Srbije.

Nakon jugoslovenskih ratova, pitanje šta su evropske vrednosti i šta je suština Evropske unije otvoreno je u još zaoštrenijem vidu. Evropa je tih godina gorela u olujnim raspravama oko istorijskog pamćenja, šta smo i zbog čega upamtili, a šta zaboravili, kakvi su temelji društva koje gradimo, da li su u njima ugrađeni iskustvo holokausta i voljne kolaboracije sa Hitlerovim režimom ili otpor koji mu je pružen, često iz prokaženih, levičarskih i komunističkih krugova. U tzv. starim članicama ta diskusija nije presudno zavisila od EU, jer nije bilo načina da se nešto takvo nametne članicama. Ali drugačije je sa onim državama koje su nakon 2000. ulazile u EU. Tu je postojala snažna alatka, u vidu pretpristupnog procesa, koja se koristila da se države nateraju ne samo da spreče zloupotrebu konkurencije ili da uvedu nove instrumente tržišta kapitala već i da rade na sopstvenim vrednosnim temeljima. Posebna je i pomalo tužna priča kako su kroz to prošle države centralne i istočne Evrope, kojima je dopušteno ne samo da svoju prošlost izbele, brišući crne mrlje kolaboracije sa fašistima, već i da prebrišu ceo period komunističke vladavine, pripisujući to famoznim ruskim tenkovima i navodnoj okupaciji. Za države naslednice Jugoslavije vredela su sasvim druga merila, zbog ratova koji su ovde vođeni. Postavilo se pitanje suočavanja sa takvom, nesumnjivo teškom i opterećujućom prošlošću i primenom mera tranzicione pravde da bi se makar krenulo sa rešavanjem tog problema.

Aktivisti civilnog društva, posebno mirovni aktivisti, videli su u procesu evropskih integracija priliku da za uređivanje sopstvenih društava steknu ozbiljnog saveznika. I to onog koji je imao nesumnjiv uticaj na politike svih država bivše Jugoslavije. Logika tog razmišljanja bila je jednostavna. Ako je EU želela da pomogne državama kandidatima, da ih natera da usvoje neke od bazičnih civilizacijskih normi (na primer, da se zločin kažnjava i da žrtve imaju pravo na pravdu, istinu i reparacije), onda je bilo dovoljno da ta pravila učini delom obaveza koje države moraju da ispune da bi joj pristupile. I ceo proces jeste krenuo u tom pravcu, doduše praćen brojnim problemima, gledanjima kroz prste i mučnim natezanjima EU i jugoslovenskih država, posebno oko saradnje sa Haškim tribunalom. Ipak, stvari su, kako-tako, išle u dobrom pravcu. Ozbiljan preokret nastupio je sa velikom ekonomskom krizom 2009, koja se pretvorila u političku i krizu legitimiteta EU i potresla same temelje zajednice. Otvorena su pitanja smisla i potrebe daljih proširenja, pitanja bezbednosti i migracija, pitanja zaštite nacionalnih umesto nekih univerzalnijih interesa. To je uticalo i na procese suočavanja sa prošlošću. Suočena sa velikom krizom, sukobima između država članica, Brexitom, zatvaranjem granica pred migrantima, jačanjem autoritarnih tendencija u državama članicama, EU je pitanje tranzicione pravde stavila u drugi plan. Srbija je ostala u poslednjoj grupi država, onoj za koju sada postoje vrlo ozbiljne sumnje da će ikada ući u EU. To takođe utiče na jačinu nekada vrlo moćnog sredstva pritiska na države kandidate. Kada se prizove u sećanje koliko je važna i aktuelna tema bila saradnja sa Haškim tribunalom tokom 2000-ih (važnija čak i od Kosova), sadašnja situacija u kojoj se jedva ponekad pomene da Srbija treba da izruči Hagu Vjericu Radetu i Petra Jojića deluje kao naučna fantastika. Obaveze prema žrtvama, uključujući i krajnje osetljiva pitanja poput sudbine nestalih, gotovo da su nestale sa agende evropskih funkcionera. Još uvek se, skromno, pomene poneka obaveza u redovnim godišnjim izveštajima o napretku Srbije, ali na to više niko ne obraća pažnju.

Ova situacija suštinskog gubitka važnog saveznika trebalo bi civilno društvo u Srbiji da natera na promenu taktike. Ciljevi koji su i dalje važni ne mogu i ne treba da se menjaju, ali metode rada sigurno ne mogu da ostanu iste. Sa druge strane, srpsko civilno društvo može i celom kontinentu da pomogne u rešavanju važnih pitanja sa početka ovog teksta. Naime, ponašanje EU u ovom slučaju pokazuje njenu mnogo dublju krizu nego što to izgleda na površini. Mere tranzicione pravde dizajnirane su da povrate ljudsko dostojanstvo onima kojima je ono oduzeto silom, kao posledica stravičnih ideologija i politika usmerenih protiv čitavih grupa ljudi, ali i protiv modernog i otvorenog društva kao takvog. Ako se EU, najvažniji i najuspešniji mirovni projekat na svetu, odriče svojih temelja i vrednosti na kojima je napravljena, njena je budućnost vrlo diskutabilna, a svrha joj je još upitnija. Unije, kakva je ovom kontinentu potrebna, nema bez posvećenosti žrtvama, borbe protiv nekažnjivosti i vrednosti poput pravde i istine visoko podignutih na pijedestal. Zato Srbija danas može da bude ogledna zemlja za budućnost EU. Insistiranjem na vrednostima tranzicione pravde Evropa bi pomogla Srbiji, ali ništa manje i sebi. Civilno društvo u Srbiji ima priliku da pomogne i da podstakne kolege širom kontinenta da se zajedno borimo za Evropu kakvu su njeni osnivači sanjali nakon pakla Drugog svetskog rata.

Dragan Popović je dugogodišnji aktivista za ljudska prava i suočavanje s prošlošću sa iskustvom rada u brojnim organizacijama civilnog društva u Srbiji i na Zapadnom Balkanu. Završio je osnovne i master studije na beogradskom Pravnom fakultetu, a trenutno je na doktorskim studijama iz istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Autor je brojnih knjiga, članaka, studija i izveštaja o tranzicionoj pravdi, ljudskim i manjinskim pravima, vladavini prava i civilnom društvu.