Piše: Radmila Karlaš, novinarka i književnica

Moto kolumne; Uvijek mi je lakše gutati suze kroz smijeh. Istinita priča.

      Kad sam ga zadnji put vidjela, Lucić je boravio u mom gradu u vezi  publikovanog zbornika Feralovih tekstova. Povodom svega toga, a još više s razlogom, latim se pera i napišem kolumnu. Ništa novo, osim što su Lucićevi stavovi tom prilikom prihvaćeni kao moji, što je uostalom blisko pameti, jer se gadimo istih stvari. Prljavštine u sopstvenoj avliji. Tako da ja nemam baš neki običaj da časkom skoknem i čistim i tuđu avliju. A Lucić je kao što svi normalni ljudi i žene i djeca i bake i deke već znaju, bio taj koji je revnosno čistio svoju. Mogli smo samo preko plota da progovorimo koju u znoju lica svog; Ej komšo, kako ide. U početku me ne čuje, baš je prionuo. O Dujoooo, moram malo i da vičem. Aha, evo ga ide, čuo me. Pa ne znam šta da ti kažem susjedo, ja ga baš čistim, ali mi neko stalno nabaci novo. Što više dirinčim, umjesto da se smanjuje, ovo smeće sve obimnije. Ne mogu glave da dignem. A slabo mi ko i pomaže. Komunalci ogrezli u prljavštini, kažu novo vijeme ima svoje geslo; Što prljavije to bolje. Oni jedino, vele, mogu smeće bacati susjedima. To im je inače upisano u statut ugovora o radnom odnosu. Klimnem s razumjevanjem i prionem dalje na posao. Šta da se kaže. I kod mene je isto.

I tako mi, umjesto da idemo u penziju kao sav normalan svijet, vala smo se i načistili!, i dalje radimo. Niko nam ne priznaje ni onaj naročiti, ratni staž, kad se baš izdašno prljalo. Ukratko, nas su ukinuli. Vele, zagađivača imaju k'o na traci, a oni se pošteno narade prljajući, prdeći i smrdeći, pa lakše dobiju penziju. Ali nas što čistimo nema više pod opisom nijednog posla, kažu, to je neko zanimanje što je izumrlo. Kad, pitam. A kad kad, već su nervozni, poodavno. Ti kao nisi primjetila da ovdje već dugo niko ništa ne čisti.  Pa kako da ne čistim kad je sve prljavo, samo što kuga nije osvanula. Uostalom, ovo je moja avlija. Moram da čistim prljavštinu s televizora, novina, iz obrazovnog sistema, zgrada nadležnih institucija…. Da se nisi usudila, priprijete mi prstom, inače ćemo te sankcionisati. I svako malo, eto ih. Otimaju metle, usisivače, još više pogane. Pišu mi kazne, prijete da će me zatvoriti zbog remećenja javnog nereda i nerada. Isto mi je, veli Lucić opet nekom prilikom preko plota.

Ali, tvrd sam orah ja! Nema tog ko bi meni nešto zabranio, pa tako iskoristih priliku da skoknem da vidim je li oko Lucića sve čisto, sad kad je došao povodom onog zbornika. Mada ja mislim da je to zapravo bio jedan veliki proglas o higijeni. Saradnici su se birali tako što bi im se pokazao plakat sa Tuđmanovim likom i ako potencijalni ne vidi prašinu na njemu i smatra da je čist ko suza, noga u dupe! A kad su bojovnici onomad išli preko Knina, Lucić i ekipa su isnsistirali da se tu po prvi put radilo o čišćenju, ali etničkom. Nije bilo ni riječi o eventualnoj reciklaži. Kakvo vas sad čišćenje spopalo, djeco, ljutila im se i svojta. Kad su počeli mlatiti metlom i po beatificiranom don Stepincu, da je prašine i prljavštine bilo na sve strane kao i u svakoj ustanovi tog tipa, Lucić je smatrao da će im biti lakše, ako budu išli korak po korak.  Step by step, step, Stepinac…

Luciću se nije imalo šta oduzeti, niti dodati. Izuzev još veće lopate, jer su oni zagađivači pokazali naročitu neumjerenost. Gledala sam ga u svojoj avliji s onim zbornikom, i ja ne bi bila ja da nisam uočila kako su se oko njega i dva prijatelja, prošvercali i izvjesni zagađivači. Priletila sam sve sa metlom i počela da dejstvujem. Shodno onoj da po tuđoj avliji ne pajaju, Lucić&co. su se pravili nevješti dok sam ja mlatila prašinu sve u šesnaest. Mi smo čisti ko suza; protestvovali su zagađivači. I mi smo očistili ovu kuću za dolazak naših cijenjenih gostiju. Vi očistili; povikah bijesno. Prvo da ti vidim uši. Da, tebi. I tebi. Ovamo ruke. Sad se skidaj. I ti. Kakve su ovo prljave noge, repu možeš saditi. A potkošulja… Nije bilo toalet papira veliš, pa si njome… Začepih nos, dok virkam okolo. Koristite dezodorans, a da se prethodno niste okupali. A šta je ovo; sad sam već naročito bijesna. Tamo na prljavom stolu u uglu, sa smećem svud okolo, leže neke platne liste. Zviznuh. Ko vas plaća i zašto. Sad moram nešto da objasnim. Shodno onoj da ni vrag nije tako crn, jedno vrijeme su zagađivači dobili priliku da se malo uljude. Tuš, Wash&go, dezodorans, sve će im to biti plaćeno, samo da malo brate porade na infrastrukturi u Čistoći. Neće požaliti.  Koliko para. Toliko. Pogođen posao. E sad, jedno je reći… Meni moje govno ne smrdi; javio se najveći zagađivač u avliji. I nisam lud da mjenjam čarape svaki dan. A i ono ulaganje u JGP Čistoću, koji će nam to. Sa;, rekao je najvažniji, kopajući nos i zagledajući sadržaj, moramo biti mudri. To se zove tranzicija, umudrio je drugi. U tu svrhu, obezbjedi ljude. Neka budu mješoviti. Malo muškaraca, malo žena. I šta još. Čistunci se najviše onesposobe kad se smrad udruži sa mirisima. Znaš li ti da na dvoru Luja onog nekog nije bilo nijednog kupatila. Ali je bilo mirisa ko u priči. Oni su zbunjivali neprijatelja, znali su da smrad govneta garniran sa mirisom karanfila udara direktno u mozak. Mi smo do sad išli samo s govnima, ne valja nam to, treba izmiksati. Rečeno, učinjeno. I tako nastadoše mutanti. S njima nikad ne znaš na čemu si. Hoće li te kontaminirati  prljavim gaćama ili čarapama. Nemoj da si takva, odmah su počeli da se cjenjkaju sa mnom. Mi smo i omogućili neke predstave o čišćenju u našoj avliji. Evo, meni je prošle godine u tu svrhu onaj dobri ujka Sem na lični račun uplatio oho ho… Daću ja tebi predstave za mase. A šta si ti uradio na terenu, mazdrvčino; ubacih se ja. Da nisi nekom možda kupio lopatu. Nije lovu dao ujka Sem budalo, sad se javila i ona shodno onom muško ženskom ključu, već čika… Da, on naročito cijeni čistoću, po tome je poznat, prekinu je on. Kupa se nekoliko puta na dan, a mlati po smeću ko da mu je dvadeset. I daje lovu čim natukneš da si u projektu za čišćenje. Ona se namršti. Ne pričaj o njegovim izopačenostima, već mi pomozi da navučem ovaj kombinezon preko glave. U, od čega ti je žut po rubovima… Vas dvoje smrduljaka; mahnuh im rukom; ko vas još plaća osim vitalnog starčića higijeničara. Ovo je tranzicija; izdrelji se ona na mene. Čistiti sve ko sunce, počevši od sebe, bilo bi isto kao logorašu iz Birkenaua dati pečenog vola. Ako ti ja dadnem pečenog vola; počeh ponovo da mlatim metlom, na šta njih dvoje utekoše u ćošak. Ako ti u našoj avliji nađeš bar dvoje čistunaca, koji peru i noge i čarape, alal ti vjera; povikaše iz onog ćoška. A smeće se uvijek gurne malo pod tepih kad dolaze gosti. I tako zaključih da ove mutante treba da ubacim u veš mašinu skupa sa oblekom, ali to ću poslije.

Elem, tom prilikom prvi put primjetih da se Lucićeve ruke pune žuljeva malo tresu, a i ramena su mu se pogrbila. Gledam te sestro slatka s tom metlom, pa mi odmah pade na um šta me sve čeka kod kuće. Do sad sam pjevao iz glasa da se obodrim i pričao viceve ko prava Ludež, ali mi se čini da je sve postalo vic. Nemam više para ni za novu lopatu. Pogledah i sama svoju metlu, ocufanu na krajevima, pa se snuždih. I samoj mi je tako.

Ode Lucić, odoše mu prijatelji, a ja prije nego što se prihvatih metle, sjedoh da napišem koju… I nađoh se naprečac u unakrsnoj vatri, mitraljirana svim raspoloživim smećem onih Lucićevih zagađivača. Dovoljno je bilo da malo prepričam Dujinu posjetu i pomenem kako je vrijedan, čist i za primjera, pa da me krenu gađati s druge strane plota. I tad ja vidim da tu postoji neki tal. Između ovih i onih zagađivača. Jer, ima tome priličan broj godina, još se pucalo, nađem se ja na puškomatu u svojoj avliji. Između cijevi i mene, samo koža. Moja naravno. Nisam imala čak ni praćku. Ali, imala sam metlu. Ti si to pametna; rek'o mi tad jedan kroz onaj oroz puške. Čistiš naše smeće, je li. A nije ti palo na pamet da počistiš ovo smeće. Ama koje; zavapih. Nepodobni komšiluk, zagrajaše. A ti ga još skrivaš ispod tepiha, čistunice. Pljunuše mi pred noge, uz zavjet da će oni, zna se već kako s kolaboracionistima. Mater mi se, shodno svojoj krajiškoj krvi, zaleti prema njihovom ukradenom crvenom golfu bez tablica i ni pet, ni šest, opsova ćaću onom naoružanom, sve mašući džogerom ko Mika Bosnić pred tenkom. Već pomislih da joj dodam ćebe, kad onaj drugi viknu; Kakva mater, takva kći. Ama hoću da mu očistim perut s glave, vidi ga kao Snješko Bijelić; viče moja mati. Naoružani podiže cijev od puške uvis, ali mati bi brža sa džogerom. Između dva pajanja, onaj protisnu; A i ćaća ti je poturica i ustašovac, znamo mi kakvo on smeće  skriva u kući. Zakucaćemo mi njemu onu njegovu petokraku iz onog rata na čelo. Je li to meni hvala što ti opajah glavu, nakostriješi se moja mati. Ti prljavi, mali gade. Slinavi, smrdljivi, prdljivi; dobro poznam svoju majku, neće stati na ovome. Jesi l’ ti to rekao da je u mojoj kući neko smeće. Pod mojim tepihom. Eto, izgibosmo, pomislih i u zadnji tren zgrabih lopatu i podigoh je uvis; Kuš, smeće smećasto. Ajmo, kuš kad kažem! I odoše. Sutradan se opet vratiše. Fini neki dani bili, samo malo prihvatiš lopatu ili metlu, kad hop, eto bezbjednjaka. Ako vi tako nastavite čistiti naše srpsko i pravoslavno smeće, neće valjati. Biće vam uskoro Vječna vam pamja…

Nakon nekog vremena, čuh da su Lucića otrovali onim smećem u njegovoj avliji. Sad su već bacali i kontaminirani otpad koji djeluje na naročito duge staze. Kažu da se neće iščistiti ni za pedeset godina. Nudili su mu neke gas maske, da se prilagodi, samo nek se kotariše lopate, ali nije htio. Ja ću sa svojom lopatom i u grob, poručio im je. I bi tako. A i meni nešto počeše noge klecati, ali se tješim kad vidim da mi je bar i milimetar avlije čist. Ali jedne noći me posebno skleptalo, ne zna se boli li me više kičma, noga ili ruka. Bez zaštite na radu, treba lopatati i na snijegu i na kiši. A bome i na vrelom suncu. Neću ni ja moći više, kažem sama sebi. Kad odjednom, eto Lucića. Svjetli u mraku ko svjetlac. Otkud sad pa ti, pitam iznenađeno. Nisi li ti nedavno… Ajde na benavi; kaže on. Zar misliš da mene mogu otrovati nekim otpadom. Ja sam ti samo prešao u treću smjenu. Vidi molim te; kažem u čudu. I diž’ se, veli mi. Večeras treća smjena vraća stari dug. Ti to ozbiljno; kažem ustajući i grabeći lopatu. Jok, nego si ti ozbiljna. Ali, prije toga. Šta, gledam mu u sjajne oči. Ma, naspi još jednu za vječite krivce, za balansere, ne boj se imam ja priličan cug. I ja; povikah veselo. Ma naspi još jednu za moje drugare, za umorne livce, za proletere, naspi još jednu za treću smjenu… Ma i dvije ako treba, kažem spremno, grabeći flašu.