Redžep Maloku

“Trovanja su mi otrovala život,” kaže Arta M.” Mislim da je glavni razlog zašto ne mogu biti majka upravo povezan sa trovanjem”.

Ona je samo jedna od sedam hiljada učenika koji su otrovani sarinom nervnim otrovom u proleće 1990 godine, kaže istoričar Ilir Bitići, usredsređujući se na mnoga politička dešavanja pre trovanja. Kosovska autonomija ukinuta je 23 marta 1989 godine. Režim Slobodana Miloševića nije se povlačio uprkos različitim oblicima nezadovoljstva Albanaca. Na Kosovu se sve jače stezao obruč.

“Mere nasilja i represije su se povećavale iz dana u dan i uključivale su sve pore života”, naglašava Bitići. “Talas etničkog čišćenja poprimao je sve veće razmere, kao što je to bilo u proleće 1990 godine, kada je srpska država na čelu sa balkanskim kasapinom Slobodanom Miloševićem počinila jadan stravičan čin, trovajući sedam hiljada učenika, počevši od predškolskog do univerzitetskog ciklusa”.

Arta M, tada učenica srednje škole u Uroševcu, nije verovala da će srpski režim ciljati i albansku decu. Čak i one u osnovnim školama, kao što se dogodilo 6 aprila 1990 godine sa učenicima osnovne škole “Đon Sereči” u Uroševcu. Drugovi i drugarice su padali jedno po jedno na zemlju u jednom od odeljenja petog razreda najveće osnovne škole, ne samo u gradu, već i na Kosovu. Neki od njih su bili ukočeni a drugi su se onesveštavali. To je jedan od najmračnijih dana u životu Afrodite, Avnije, Nebahate, Bekima, Sabere, Sinavere, Arbena, Bukurije, Teute, Fize, Đule i Arbenite, opisuju istoričar Ramadani i lekar Agim Bitići u svojoj knjizi “Zdravstvo u Uroševcu i okolini u XX veku ”. Učenici su svedočili da se trovanje dogodilo samo u delu gde su bili albanski učenici u školi sa odvojenim odeljenjima sa srpskim učenicima. Autori knjige predstavljaju spiskove imena i prezimena svih otrovanih učenika iz Uroševca.

Proleće velikog preokreta

“1990 godina je nesumnjivo bila godina velikih preokreta za Kosovo. Događaji koji su se odvijali jedan za drugim vrtoglavom brzinom bili su kobni za albansko stanovništvo Kosova, a posebno za albansko obrazovanje. Ovo proleće bilo je još teže, jer se trovanje albanskih učenika desilo, uglavnom u osnovnim i srednjim školama na Kosovu “, pišu Ramadani i Bitići, lekar koji će lečiti otrovane učenike.

“Trovanja je bilo i u Uroševcu. Bilo je to nečuveno nasilje bez presedana. Dogodilo se ono što ljudski um i njegova mašta nikada nisu mogli zamisliti. “Dakle, desilo se ” misteriozno trovanje albanskih učenika”, priča on. Autori knjige opisuju upotrebu hemijskog oružja protiv albanske dece kao čin genocida, zločina i srpskog državnog terora. “Ovaj čin nije bio delo sa tendencijama genocida nad samo kosovskim Albancima, već je bio i protiv čovečnosti, protiv proklamovanih i odobrenih principa Ujedinjenih nacija,” napisali su oni.

Istoričar Ilir Bitići kaže da će trovanje albanskih učenika proglasiti engleski major David Craig, koji će proceniti da su “kosovska deca otrovana sarinom“i “ono što je važno jeste da je ovaj otrov proizveden u fabrici. Potoci kod Mostara “. Bitići, zatim citira engleskog istoričara Noela Malcolma, autora knjige “Kosovo: Kratka istorija”, koji je napisao: “Ovi učenici su otrovani hemijskim substancama poznatim kao sarin, koje spadaju pod deo hemijskog oružja.” “Ovi otrovi korišćeni protiv albanske dece prouzrokovali su nervni šok”, naglašava Bitići.

Arta M. bi često trpela iznenadne napade zbog kojih bi se spotaknula i onesvestila. Nije joj se mogao naći lek na Kosovu, gde je uostalom pored ostalog Miloševićev režim otežavao njeno lečenje, o čemu svedoče svedočenja studenata i lekara u knjizi “Zdravstvo …..” Tu je najavljeno da će studenti sa najtežim stanjem biti poslani preko rodbine u bolnice prestonica bivših jugoslovenskih republika, ali i u zapadni svet. Porodica je poslala Arta M. u Nemačku.

“Bila sam dva meseca kod porodice rođaka u Nemačkoj, gde me je lečio jedan lekar putem bioenergetike”, kaže ona. Više joj se nisu pojavili zdravstveni problemi, ali čvrsto veruje da zbog posledica trovanja ne može postati majka. “Potrošila sam desetine hiljada evra na lekare, koji su mi rekli da ni ja ni suprug nemamo zdravstvenih problema, ali eto već je prošlo skoro deset godina od kada trošimo novac bez uspeha.”

“Teatralnost Albanaca!”

Doktor Šućeri Hiseni piše u knjizi da je to bio jedan od ciljeva trovanja srpskog režima. Mislim da još od tada ova trovanja nisu bila usmerena samo na patnju učenika, tugu roditelja, nastavnika i celokupnog stanovništva. Ne, trebalo je dati do znanja Albancima da će se to stalno dešavati deci, dodavajući propagandu da je, naravno, naša briga da toksične tvari utiču i na plodnost “, piše Hiseni, jedan od lekara koji će lečiti otrovane učenike.

Prvi slučajevi u Uroševcu lečeni su 22 marta 1990 godine. Bili su to osnovnoškolci preko puta gradske hitne pomoći. Lekari Abaz Beka i Minire Rečica pripremali su se za početak poslepodnevne smene u školskom dispanzeru u centralnoj ambulanti.  Bilo je 13:00časova, lekarka Minire Recica je upravo bila obukla svoj beli mantil i sređivala stvari na svom radnom stolu kad je čula pozive za pomoć dvojice dečaka koji su nosili devojčicu. Mislila je da je osnovnoškolka zadobila povredu u sali fizićkog vaspitanja. “Jednom kada smo uspeli da je stavimo na krevet bez dovoljnog vremena za pristojan pregled, stigla je druga pacijentica, koja nas je iznenadila zbog iste simptomatologije kao i prva pacijentkinja”, piže dr. Rečica, opisujući znake crvenila, grčeva u mišićima i otežano disanje. “Bez da smo završili, već je bio stigao naredni pacijent, dečak iz iste učionice.”

Veoma brzo bi lekari bili susretani sa desetinama slučajeva alarmirajući i građane. “Tu pometnju ne mogu opisati niti reči niti snimci.  Samo oni koji su to doživeli znaju. Svi nosioci belih mantila su dali svoj maksimum “, piše Beka u knjizi ” Zdravstvo Uroševca i okoline u XX veku “.

Agim Bitići priča o organizaciji profesionalnog rada, ali i o svom učešću u organizaciji taksija za slanje pacijenata koji su bili u najgorem stanju za Prištinu.

Dopisnik Beogradske televizije, Goran Milić, u centralnom izdanju vesti od 22 marta 1990 godine na TV Beogradu, izjavio je da bi “Albanskim glumatanjima pozavideli i umetnici iz Kana”. U istom izdanju pojavio se i infektolog Stefan Balošević, koji je potpisao izveštaj konzorcijuma lekara o trovanju, ali bi potpuno promenio reči pred kamerom: “Radi se o dobro uvežbanoj teatralnosti.”

“Dok bi dete hodalo samo bi se odjednom stropoštalo na zemlju “

Na terenu je situacija bila drugačija. Šefki Hajdari, stanovnik sela Donja Nerodima, dva puta je slao učenike u ambulantu koji su se onesvestili na putu dok su se vračali iz škole. “Dok bi dete hodalo samo bi se odjednom stropoštalo na zemlju” navodi on. Lokalne srpske vlasti pobrinule su se da građani imaju što manje informacija o tome šta se dešava sa njihovom decom u školama. Kako pišu Ramadani i Bitići – na Anteni Radio Uroševca “iznenađujuće” – slučajno je prouzrokovan defekat na jednom transportnom vozilu, “čime je prenošenje redovnog programa prekinuto, tako da je bilo onemogućeno na vreme informisati građane“ .

Ali reči o crnim vestima brzo su dobijale na značaju i proširile se. Katolička crkva u Uroševcu otvorila bi svoja vrata i preobratila se u improvizovanu bolnicu. Srpska policija naredila je medicinskom osoblju da napusti verski hram i pacijenti su otpušteni da kod kuće nastave sa lečenjem, piše lekar Hajdin Imeri,koji je bio deo medicinske ekipe u crkvi.

“Srpski policijski inspektori javno ispituju svećenika Luša Đerđija, o tome zašto je ispraznio prostorije katoličke crkve radi lečenja otrovanih albanskih učenika” – priseća se Luš Đerđi ističući da je u gradu lečeno preko osam stotina otrovanih učenika tokom marta, aprila, maja i juna 1990 godine.

Istoričar, Bitići, kaže da su događaji tokom proleća 1990 godine duboko urezani u sećanja učenika koji trpe posledice tog “jezivog ciklusa“ koji je Beograd orkestrirao kako bi pogodio albansku omladinu. “I dan danas, kada su Kosovo i Srbija u dugoročnom procesu dijaloga o mnogim pitanjima koja se odnose na političke procese koji su se odvijali u prošlosti,  pitanje trovanja još uvek nije dobilo dostojan tretman i sasvim je prirodno da ovo pitanje treba da ima veću pozornost i pažnju, kako se ne bi zaboravile strahote koje su zadesile i teško oštetile omladinu na Kosovu “, naglašava on.

Arta M. i dalje veruje da će jednog dana postati majka. Nadu joj održava živom slučaj njene rođake koja ja je bila otrovana i koja je nakon mnogih pokušaja ipak rodila dete.

Svedočenje “Svetskih lekara “

Istoričar Ilir Bitići takođe navodi svedočenje dr. Bernard Benedetti-ija, psihijatra, svetski poznatog lekara, člana Medecens du Monde i osnivača Univerziteta na Korzici. On navodi reči Benedettija, koji je bio maltretiran tokom svog rada na terenu:

“Nas je najviše ometala policija, koja je bila na svakom koraku, što je usporavalo naš rad. Policija je išla svuda po lekare, ali najgore je bilo kad je policija pratila albansko stanovništvo. Zato sam pisao i govorio i nastaviću da pišem i govorim da je neprihvatljivo kad civilni policajci uđu u sobe za preglede i daju naređenja lekarima koji leče bolesnike! ” – Bitići čita Benedettijev citat.

“I sam sam doživeo njihovu aroganciju. Čak su mi tri puta oduzeli pasoš! Glavna lekarska obaveza je da leči i spasi život ljudi tako što slobodno razgovara sa njima, dakle to su osnovne vrednosti demokratije. Demokratija prvo znači živeti, ali da bi se živelo treba postojati mogućnost lečenja, dakle mogućnost lečenja od strane lekara koji je slobodan a toga nije bilo na Kosovu. Prisustvo policije u bolnicama je nepodnošljiv pritisak,  kao i prisustvo policijskih oklopnih vozila na gradskim ulicama.

© KOHA Ditore

(Ovaj članak je objavljen u saradnji sa forumom ZFD Kosova, u okviru angažmana “Suočavanje sa prošlošću”)