Foto: Rade Vilimonović
U tenutku objavljivanja Izveštaja Evropske komisije o napretku Srbije u procesu pristupanja EU u kome se, između ostalog, od Srbije traži “da demonstrira čvršću posvećenost rešavanju nasleđa ratnih zločina, da neguje međusobno poverenje i pomirenje” – besneo je verbalni rat između srpskih i hrvatskih političara. Reagujući na provokaciju ministra odbrane Aleksandra Vulina da o njegovom odlasku u Hrvatsku odlučuje Aleksandar Vučić a ne hrvatska vlada, hrvatsko ministarstvo spoljnih poslova saopštilo je da Vulin do daljnjeg nije dobrodošao u Hrvatsku. Usledilo je gaženje hrvatske zastave u srpskoj skupštini – napad na šahovnicu naredio je nedavno osuđeni ratni zločinac Vojislav Šešelj – zatim odbijanje ambasadorke Srbije u Zagrebu da primi protesnu notu hrvatske vlade, da bi na kraju “imperija uzvratila udarac” odlukom da hrvatski ministar odbrane Damir Krstičević do daljnjeg nije dobrodošao u Srbiju (zabrana verovatno važi i za njegovog savetnika Antu Gotovinu).
Praktično nema nijednog srpskog ministra i provladinog medija koji nije dao kreativni doprinos najnovijem diplomatskom sukobu sa Hrvatskom. Nešto slično nedavno se dogodilo povodom hapšenja direktora kancelarije za KiM Marka Đurića. Dramu je najavio predsednik Srbije poručujući kosovskim vlastima: “Dali, ne dali, Đurić i Selaković će doći u Severnu Mitrovicu; ‘ajde da vidimo šta ćete da uradite po tom pitanju”. Pripadnici kosovskih specijalnih jedinica ROSU su uz pomoć šok bombi, suzavca i lisica uradili svašta, pa i uhapsili Đurića. Istog trenutka u javni prostor vraćeni su termini “banditska država Kosovo”, “teroristi”, “objava rata”, a mnoge od njih upotrebili su oni koji svakoga dana sa žarom pozivaju na mir i stabilnost u regionu.
Već je opšte mesto da ovakve situacije političarima u regionu služe pre svega za unutrašnju upotrebu – ubeđivanje “naroda” da su jedino oni garant njegovog opstanka pred najezdom svekolikih neprijatelja. Međutim, prekogranično siktanje služi i tome da se prikriju korupcija, nepotizam, gušenje nezavisnosti pravosuđa, medija, kontrolnih tela. Proizvođenje napetosti, a potom gandijevsko prenemaganje naručilaca verbalnih ratova je i način da se pred međunarodnom zajednicom simulira želja za pomirenjem i stabilnošću, ali i da se pokaže kako naši arhetipski neprijatelji to opet ne žele. U najnovijem “ratu” sa Prištinom stradala je i Evropa za koju su ovi politički performansi bili i smišljeni – ministar inostranih poslova Dačić šeretski je izjavio: “EU boluje od teške bolesti, a to je gluvonemost kada je Srbija u pitanju. Možda je bolest izlečiva”. Predsednik je na otvaranju nove fabrike auto-kablova prigodno dodao: “Mi ne razgovaramo sa kim treba, odnosno sa Kosovom, već sa njihovim moćnim zaštitnicima… Problem je kada treba da razgovarate sa onima koji su razarali Srbiju 1999. godine, priznali Kosovo 2008”. Ali Brisel je prostorno i vremenski daleko, a novac, građevinsko zemljište, uvozno-izvozne dozvole i sinekure na dohvat ruke. Izveštaji o napretku Srbije su postali nezanimljivo štivo, naročito oni njihovi delovi koji se odnose na rešavanje nasleđa ratnih zločina.
***
U odnosu na prethodne izveštaje o napretku, ovaj poslednji, objavljen sredinom aprila 2018, mnogo veću pažnju posvećuje problemima uspostavljanja krivične pravde za zločine počinjene tokom oružanih sukoba od 1991. do 1999. na tlu bivše Jugoslavije. Evropskoj komisiji nisu promakle izjave visoko rangiranih srpskih političara koji dovode u pitanje sudski utvrđene činjenice o ratnim zločinima. Primetili su i da su razne državne instance omogućavale javnu platformu osuđenim ratnim zločincima. Očigledno je da se pritom misli na Veselina Šljivančanina (osuđenog na 10 godina zatvora za pomaganje i podržavanje torture u Vukovaru), koji je postao glavno oruđe vladajuće stranke za obračun sa Haškim sudom i koji se na godišnjicu pada Vukovara pojavio na sednici glavnog odbora SNS-a. EK nije promaklo ni to da je “kosovski junak“ i haški osuđenik general Vladimir Lazarević postao predavač na Vojnoj akademiji u Beogradu. “Uveli smo pravilo da najistaknutije starešine iz ratova koji su za nama dobiju prostor na Vojnoj akademiji i da drže predavanja kadetima”, rekao je ministar vojni Vulin i dodao da “ratni generali imaju mnogo toga važnog da prenesu mladim oficirima”. (Zbog zločina nad civilima na Kosovu “profesor” Lazarević je osuđen na 15 godina zatvora).
Autori Izveštaja o napretku nisu nimalo zadovoljni time kako i koliko Srbija sudi svojim ratnim zločincima. Izgleda da ozbiljno sumnjaju u “podatke” o procesuiranju ratnih zločina koje je prošle godine pred Komitetom Un-a za ljudska prava iznela šefica srpske delegacije Suzana Paunović, direktorka Kancelarije za ljudska i manjinska prava. Njena “statistika” je bila toliko impozantna, da je na kraju morala da zaključi da je Beograd mnogo uspešniji od Haškog suda. Po njoj smo pobedili sud u Hagu u svim disciplinama: dinamici podizanja novih optuznica, ukupnom broju optuženih, broju žrtava obuhvaćenih dosadašnjim suđenjima. Stvarnost je nešto drugačija. Nepostojanje tužioca za ratne zločine od januara 2016. do maja 2017. dodatno je odužilo već prolongirana suđenja za ratne zločine, a tokom 2017. podignute su samo tri nove optužnice (i sve tri u predmetima koji su srpskom tužilaštvu ustupljeni iz tužilaštva BiH). I država je nastavila da po svaku cenu štiti svoje generale. Sva suđenja koja su u toku obuhvataju nisko rangirane pripadnike vojske i policije, a vojno-medicinske ustanove velikodušno izdaju zdravstvena opravdanja optuženima koji se godinama ne pojavljuju na sudu.
***
O odnosu države i njenog sudstva prema ratnim zločincima govore i dve nedavne sudske odluke koje predstavljaju brutalnu uvredu žrtava. Tužilaštvo za ratne zločine je odustalo od krivičnog gonjenja jedinog visokorangiranog oficira, generala Dragana Živanovića, pod čijom komandom je bio vojno-teritorijalni odred koji je u selima u okolini Peći, među kojima je i Ćuška, spalio sve kuće i ubio 120 albanskih civila. Pritom je svoju odluku da odustaje od krivičnog gonjenja generala Živanovića tužilaštvo javilo zastupniku žrtava sa skoro devet meseci zakašnjenja. Jedino logično objašnjenje za ovako dugo putovanje pošiljke je namera tužilaštva da osujeti pravo žrtava da pravovremeno ulože žalbu, čime je nastavilo praksu zaštite vojnih i policijskih generala odgovornih za zaločine počinjene pre svega na Kosovu.
Najzad, 8. marta ove godine Saša Cvjetan je od Višeg suda u Beogradu dobio posebnu čestitku – pušten je na uslovni otpust nakon izdržane dve trećine kazne na koju je osuđen. Ovaj zločinac je osuđen na 20 godina zatvora zbog ubistva sedam žena i sedmoro dece u okolini Podujeva. Najmlađa žrtva je imala dve godine. Tačno je da zakon predviđa da sud može (kada se steknu uslovi) da osuđenog za teška krivična dela pusti na uslovni otpust. Ali zakon takođe kaže i da ne mora. Postupajući u skladu sa mišljenjem zatvora u Sremskoj Mitrovici da je Cvjetanovo ponašanje bilo “u skladu sa pravilima kućnog reda i da nakon izdržavanja kazne osuđeni ima u planu da se zaposli”, Viši sud u Beogradu u svom rešenju konstatuje: “Sa osnovom se može očekivati da će se osuđeni Cvjetan Saša na slobodi dobro vladati, a naročito da dok traje uslovni otpust neće izvršiti novo krivično delo”. Kako navodi Fond za humanitarno pravo, u oceni ovakve odluke Višeg suda “baš iz razloga što teška krivična dela dovode do velikih patnji žrtava, pored ispunjenosti zakonskih uslova sud treba da uzme u obzir i druge okolnosti kao što su izražavanje iskrenog kajanja, saosećanje prema žrtvama i njihovim patnjama, kao i priznanje dela”. Međutim, Viši sud u Beogradu je smatrao da te okolnosti nisu vredne pomena.
***
Čak ni iritantna fraza da je neki zakonski okvir dobar, ali da ima problema u njegovoj realizaciji – ne važi u slučaju prava civilnih žrtava rata. U najnovijem Izveštaju o napretku konstatuje se da postojeći zakon, koji samo ograničenom broju žrtava ratnih zločina garantuje socijalne beneficije, nije izmenjen, uprkos činjenici da su ga i Komitet UN-a za ljudska prava i Savet Evrope ocenili kao diskriminatorski.
Po procenama Fonda za humanitarno pravo, u Srbiji trenutno živi između 15 i 20 hiljada civilnih žrtava rata. Postojeći zakon koji je donet još 1996, u doba Slobodana Miloševića, pri definisanju toga ko se može smatrati civilnom žrtvom rata isključuje osobe sa stepenom fizičkog invaliditeta manjim od 50 odsto (za ratne vojne invalide prag je 20 odsto), preživele žrtve silovanja i drugih oblika seksualnog nasilja, nestale osobe ako nisu proglašene za umrle. Civilne žrtve rata ne mogu biti ni građani nesrpske nacionalnosti koji su bili žrtve srpskih državnih ili paradržavnih snaga, jer je jedan od uslova da se neko može smatrati civilnom žrtvom rata to da je povredu ili pogibiju prouzrokovao “neprijatelj“. To znači da gotovo nijednu žrtvu koja nije srpske nacionalnosti ovaj zakon neće uvažiti, jer su one, po pravilu, stradale od ruku snaga koje država Srbija smatra “prijateljskima“. Među njima nisu Fatima Sarač, Uzeir Bulutović i Mušan Husović, poginuli tokom minobacačkog i pešadijskog napada “prijateljskog“ Užičkog korpusa VJ na sandžačko selo Kukurović 1993. godine. Ni Ustavni sud, najviša sudska instance proevropske Srbije, nije imao primedbe na zakon koji ne priznaje prava desetina hiljada ljudi koji su žrtave torture, seksualnog nasilja, nečovečnog postupanja, nezakonitog pritvora, prinudne mobilizacije i “prijateljske” ruke srpske vojske i policije.
***
Prilikom poslednje posete Hrvatskoj, predsednik Srbije je svojim sagovornicima teatralno predao podatke o tri nestale osobe, demonstrirajući time želju Srbije da se reši sudbina više od 10.000 ljudi koji se i dalje vode kao nestali u ratovima devedesetih. Hrvatska je saopštila da se te informacije odnose na slučajeve već pronađenih osoba. Ovo nije prvi put da se nestali ljudi koriste kao diplomatsko oružje u rukama nacionalističkih balkanskih vlasti, a ne kao humanitarni problem koji se mora efikasnije rešavati. EK u ovom Izveštaju o napretku na to podseća Srbiju. Prema podacima iz marta 2018, u regionu je nerešena sudbina 10.332 osobe: 6.675 nestalih osoba je u vezi sa sukobom u BiH, 2.057 u vezi sa sukobom u Hrvatskoj, a 1.658 u vezi sa sukobom na Kosovu. Mnogo porodica još uvek čeka da sazna gde su posmrtni ostaci njihovih nestalih članova, ali širom regiona vlasti šalju poruku koju je doskorašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić poslao tadašnjem tužiocu za ratne zločine: “Neka malo razmisli šta on to kopa po Srbiji”. Za imidž nacije nije dobro otkriti još neku masovnu grobnicu u nekoj novoj Batajnici ili Petrovom Selu. Podaci iz BiH su dovoljna opomena koliko bi rezultat stvarne potrage mogao biti zastrašujući – do sada je tamo u potrazi za nestalima ekshumirano 456 dece, među kojima i 9 beba. Kod nas svakako nema indicija da bilo ko traga za masovnim grobnicama i traži ljude pokopane po njivama, kamenolomima i šumama Srbije.
***
Najzad, u Izveštaju EK se konstatuje da Srbija nije izvršila obavezujući nalog da sudu u Hagu izruči troje najbližih saradnika Vojislava Šešelja zbog optužbi za nepoštovanje suda – preciznije za prećenje i podmićivanje svedoka u predmetu Vojislava Šešelja. I tu je opet sve bilo “po zakonu“. Viši sud u Beogradu je doneo odluku da ih po toj optužnici neće hapsiti i izručiti Hagu. Ne zna se koliki uticaj na sud je imala činjenica da je u vreme na koje se odnose neke tačke optužnice protiv Jojića, Ostojića i Radete, Aleksandar Vučić bio Šešeljev pravni savetnik, a Tomislav Nikolić šef njegovog pravnog tima. Ne zna se ni koje je sve “pravne” poslove za svog šefa i političkog oca obavljao sadašnji lider pomirenja na Balkanu, ali je očigledno da posle najnovijih sudskih odluka, političkih izjava i ćutnje tužilaštva za ratne zločine ne treba očekivati da sledeći Izveštaj EK o pridruživanju bude bolji po Srbiju nego ovaj poslednji. Ali koga je uopšte briga šta pišu evropski diplomati – oni ne glasaju u Srbiji i ne mogu da svedoče o ratnim zločinima visokih vojnih i policijskih oficira, koji jednoga dana, ako zatreba, mogu poslužiti kao pretorijanska garda poljuljanog režima.
Svetlana Lukić, dugogodišnja beogradska novinarka i urednica