Foto: Nenad Vukelić

Bio je to drugi put da sam se zaputila u Prištinu. U autobusu zagušljivo, krcato, već u Beogradu je jasno da je prevoznik prodao više karata nego što ima sedišta, pa je nekoliko putnika osuđeno da stoji ceo put. Cura iz Beograda sedi pored mene i nervozno cupka. Nikada nije bila tamo. Ispituje me: kako je, govore li srpski, koliko je bezbedno, jesu li im asfaltirane ulice… Premda svoj čovek, roditeljima je, kaže, slagala da ide u Banjaluku – zarad mira u kući.

Znam te glavobolje. Malo li mi je puta ponovljeno „pazi se“, „vodi računa“, malo li sam puta upitana „moraš li baš da ideš tamo“, malo li su puta uoči odlaska samo odmahnuli rukom i rekli „ti si budala“. Malo li sam puta nezainteresovano klimala glavom i čekala da se ispitivački ritual okonča, jer zalud je nadgornjavanje u oskudici informacija.

***

Sve što znam o tome šta je Kosovo danas, naučila sam putujući po terenu. Kada smo koleginica Elona Elezi iz Albanije i ja prvi put otišle zajedno na Kosovo da zabeležimo fragmente ondašnjeg života za Deutsche Welle, imale smo jasan plan kuda ćemo i šta ćemo, ali stvarnost je demantovala sve naše pretpostavke.

Ko je ikada pokušao da pita Google Maps kako da dođe od Beograda do Prištine, zna za jadac. Za Google taj put vodi skroz preko Makedonije, jer ni njima valjda više nije jasno ko tu kuda može da prođe, pa nas sve navodi na „siguricu“ okolo. „Ukoliko uđete na Kosovo iz Albanije, ne možete da izađete u Srbiju, jer taj granični prelaz na koji ste ušli Srbija smatra nelegalnim“, objasnili su Eloni. Meni su rekli da mogu da se krećem bez problema. Nekoliko meseci kasnije srpska policija poništila je pečat kosovske policije u mom pasošu. Kad sam pitala šta to znači, slegli su ramenima. Valjda diplomatski okršaj u potrošnom ličnom dokumentu.

Diplomatski se ponajviše krše kad ko hoće da putuje s kosovskim papirima, saznajem iz priča jednog studenta iz Ferizaja iliti Uroševca. Kada je prvi put putovao u Srbiju, išao je preko Makedonije, sve strepeći hoće li ga na kraju ipak vratiti nazad. Uspeo je. Ali kada je trebalo da se zaputi u Sarajevo – nisu ga pustili. U Sarajevu su na okupu bile sve njegove kolege iz regiona, a on je bio na Skajpu. Diplomate su valjda zadovoljno trljale ruke zbog još jedne lake pobede nad običnom rajom.

***

Sve tako vodeći računa kuda da uđemo, a kuda da izađemo, provozale smo se u tandemu Elona i ja po jugu uzduž i popreko, boreći se celim putem sa sopstvenim predrasudama. „Eto sviraju mi i psuju majku zato što vide da imam srpske tablice“, bila sam ubeđena. Posle se setim kako su mi se nasvirali i napsovali svega dok sam po Beogradu vozila automobil rumskih – inače po lošoj vožnji nadaleko ozloglašenih – tablica.

Svaki put mereći da li da u nekom selu prvo progovori ona na albanskom ili ja na srpskom, lupale smo recke za začuđene i ispitivačke poglede. „Gle, mama, jedna govori albanski, a druga srpski, a jedna sa drugom razgovaraju na engleskom“, rekla je tiho jedna devojčica u supermarketu u Preševu.

Zajedno smo brojale prekore – njoj što je sa mnom, meni što sam s njom, prekore obema što smo uopšte tu. „Dosta nam je medija, uvek nas prikažu jadnijima i siromašnijima nego što jesmo“, rekao nam čovek u jednom selu na severu u kom pretežno žive Albanci. Druga žena u istom selu ipak kaže da nije tako dobro, da nemaju vodu, nemaju osnovne uslove za život. Pred kamerom neće da govori, jer „neće to ništa promeniti“.

„Nemojte da snimate.“ „Neće vam ovde niko pričati.“ „Ne mogu ja.“ „Nemojte mene.“ Ređaju se tako jedan za drugim i u selima u južnom delu u kojima pretežno žive Srbi. Jedan kaže da pitamo u crkvi, oni smeju da govore, a on bi najradije prodao kuću i otišao, samo da ko hoće da kupi.  „Pa eto, to nam ispričajte u kameru“, kažem mu. „Neka, nije dobro da kažem pravu istinu”, odgovara on.

Nema prosečne porodice i nema slike o tome kako žive Albanci na severu, niti kako žive Srbi na jugu, podvlačimo na kraju i završavamo obilazak sela. Obe iscrpljene od vožnje obilaznicama i seoskim putevima, jer infrastrukture nema. Obe slomljene od slika bede i nemaštine. Obe pod utiskom nečega što meštani u jednom selu zovu prodavnicom, a što izgleda kao kakva srednjevekovna straćara u kojoj tri čoveka u polumraku piju rakiju i prodaju dvadeset artikala. 

Obe zgađene nad sopstvenim lešinarenjem i babranjem po životima već dobrano izmučenih ljudi.

***

Sve što kažem poznanicima o tome šta je Kosovo danas stane u citat jedne sagovornice: „Ustaneš ujutru i misliš miran dan, a onda uključiš TV i shvatiš da je ratno stanje.“

Podeljeni po identiteskim osama, na tom dozlaboga komplikovanom Kosovu ujedinjeni su u nemaštini i strahovima – za porodicu, za posao, za prijatelje, za ličnu bezbednost. Ujedinjeni u strahu od odbacivanja i progona sopstvene zajednice koja ih drži na uzdima.

Svesni taoci sopstvenih lidera, taman kad pomisle na kakav suživot, zazvecka oružje i svi se vrate u svoja krda. Sve se potajno nadajući rešenju.

„Vučić će nam doneti sreću, zdravlje, ljubav“, govorila je jedna bakica u Severnoj Mitrovici iščekujući „istorijski govor“ predsednika Srbije prošlog septembra. „Pusti, sine, glava na ramenima“, kaže jedan njen sugrađanin pola godine kasnije.

„Recite tamo kući da ovde ima i dobrih ljudi“, kaže mi njihov albanski sugrađanin na benzinskoj pumpi. U političkoj hajdučiji samo priželjkuje šansu da se sa komšijama više ne gleda kroz rupe na ogradi s one strane avetinjskog mosta na Ibru.

***

S Kosova se uvek vratim emotivno rastočena – ni zbog Srba, ni zbog Albanaca, nego, eto, zbog čoveka.

Spremna na još jednu rundu komentara „ti si luda što ideš tamo“.

Spremna na to da dežurni internet junaci opet preskoče suštinu i izmere za koga sam to u ovoj seriji priča imala više empatije, čije sam žrtve iskrenije ožalila, čiju sam bedu bolje odmerila.

Spremna da slušam dežurne smatrače koji samouvereno predviđaju rešenja i konflikte, nosa zabijenog u političke izveštaje.

Spremna da utrenirani psi prišiju još koju izdajničku etiketu.

Svako prema sopstvenim jedinicama ljudskosti.

Sanja Kljajić

Autorka je slobodna novinarka iz Novog Sada i dopisnica nemačkog javnog servisa Deutsche Welle. Jedna je od autorki filma “Albanke su naše sestre”.