Proces tranzicione pravde i suočavanja s prošlošću traje više od dvadeset šest godina. Međutim, čini se da mladima u Srbiji verodostojne informacije o ratnoj prošlosti, kao i procesu pomirenja država u regionu nisu dostupne. Sagovornici Balkan Perspectives-a saglasni su da velika odgovornost leži na institucijama, ali i medijima koji o ovim temama izveštavaju pristrasno, priklanjajući se dominantno državnom narativu.

Mlada novinarka Jelena Božić, koja se u svom radu često dotiče pitanja suočavanja sa prošlošću, navodi da je ona počela da se bavi procesom tranzicione pravde u svojim medijskim sadržajima onda kada je shvatila da ljudi u njenom okruženju imaju osećanja ljutnje, zabrinutosti, straha, pa čak i mržnje, koja ona nije razumela.

“To je trenutak kada sam shvatila, da ako mi, koji živimo u ovom trenutku i koji želimo da imamo miran suživot, ne radimo na rešavanju konflikta i suočavanju sa prošlošću, niko to neće raditi. Shvatila sam da je nemoguće izmeniti prošlost, ali da možemo i moramo izmeniti budućnost, a da bi se to desilo moramo da se suočimo sa prošlošću”, naglasila je Božić i dodala da se o ratnoj istoriji, a naročito o procesu pomirenja ne uči u školama.

Sociolog Miloš Perović smatra da je dominatni narativ po pitanju suočavanja s prošlošću u Srbiji taj da suočavanje srpskom društvu nije potrebno.

“Dominantni narativ po pitanju suočavanja sa prošlošću u Srbiji (ukoliko se pod time misli na suočavanje sa zločinima koji su počinjeni u ime “srpstva” i “odbrane srpskog naroda” u ratu na prostoru bivše Jugoslavije) je da suočavanje sa prošlošću nije potrebno. Država Srbija, osim u jednom kratkom periodu u prvoj deceniji ovog stoleća, u potpunosti ignoriše pitanjevlastite odgovornosti za ratna razaranja na prostoru bivše Jugoslavije”, navodi Miloš Perović.

Uprkos opsežnoj arhivi Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, koja sadrži dokaze i činjenice u vezi sa ratom u Jugoslaviji, u Srbiji, ali i drugim državama u regionu udženici istorije nisu usklađeni sa činjenica koje su utvrđene pred tribunalom. Umesto toga, čini se da su udženici istorije ogledalo dominantnih narativa u društvima regiona, koji decu i mlade uče neistinama u vezi sa prošlošću njihovih država.

Kako kaže glavni urednik portala Fejk njuz tragač Stefan Janjić, informacije o prošlosti devedesetih dostupne u medijima u Srbiji su “izrazito emotivne i ostrašćene, plasirane bez naročitog truda da se prošlost bolje razume”.

“Rasprave se sužavaju na nekoliko neuralgičnih tačaka, nekoliko zločina i zločinaca, a čak ni

onda nema iskrene želje da se makar ti fragmenti rasvetle, već se proces interpretacije istorije odvija – što bi rekao Hrvoje Klasić – po principu samoposluge, gde se selektivno opredeljujemo za podatke koji idu u prilog dokazivanja poželjne teze”, rekao je Janjić.

Miloš Perović navodi da ne postoji egzaktan podatak o tome koliko su mladima dostupne informacije o suočavanju s prošlošću, ali da se svakako čini da režimu u Srbiji dostupnost tih informacija svakako ne ide u korist.

“Sasvim sam siguran da postojećem režimu u Srbiji nije u interesu da verodostojne činjenice o ovim događajima budu dostupnije iz razloga što ga u ideološkom, ali i personalnom smislu čine upravo oni koji su odgovorni za rat”, rekao je Perović.

Projekat “Digital Natives Combatting Dangerous Narratives in the Region” Nezavisnog društva novinara Vojvodine i udruženja Zaboravljena djeca rata, imao je za cilj podsticanje , informisanosti i saradnje mladih novinara iz Srbije i mladih aktivista iz Bosne i Hercegovine, koji su zajedno radili na kreiranju medijskih sadržaja o procesu suočavanja sa prošlošću i pomirenja u regionu.

Jedna od koordinatorki projekta Nataša Ivaneža kaže da postoji nada da je generacija mladih koja je odrasla na internetu mnogo spremnija da da traži nove činjenice, ali i preispita one koje su joj već date, uprkos prisutnoj indokrinaciji.

“Ono što mislim da je jako dobro i što uliva optimizam jeste da čak i ako su na neki način indoktrinisani određenim narativima, spremni su da čuju i drugu stranu, spremni su da preispitaju svoja ubeđenja i neke davno usvojene stavove. Ovo je naravno iz mog iskustva rada samo sa određenim grupama mladih, pitanje je kakva je situacija sa mladima koji nemaju priliku da čuju drugu stranu i čiji su izvori informacija prvenstveno škola i neki mejnstrim mediji”, objasnila je Ivaneža.

Jelena Božić kaže da je svim mladim novinarima koji se bave ovim temama zajednička želja za društvenom promenom, kao i empatija. Ipak, po njenim rečima, mladi novinari često odustaju od ovih tema jer one sa sobom često nose rizik po bezbednost novinara.

Podsetimo, grafiti mržnje na zgradi u kojoj živi novinar Dinko Gruhonjić, koji je veliki deo svoje novinarske karijere posvetio tranzicionoj pravdi i suprotstavljanju nacionalističkim narativima, osvanuli su krajem 2020. godine, što jeste jasan znak da oni koji se bave suočavanjem s ratnom prošlošću devedesetih nisu dobrodošli u javnom diskursu srpskog društva.

“Mislim da je problem u tome što još uvek bavljenje ovakvim temama nosi rizik. Uvek će biti neko ko će reći da si na strani jednih ili drugih, ili da si strani plaćenik, a svedoci smo i mnogobrojnih napada na novinare koji se bave ovim temama, te mladi novinari često izbegavaju da se bave suočavanjem s prošlošću. Sigurna sam, da kada bi postojali sistemi koji zaista brinu o bezbednosti novinara i kada bi se tokom obrazovanja posvećivalo više pažnje voj temi da bi mnogo više mladih bilo zainteresovano. Narodski rečeno, kada ne bi razmišljao da li će ti neko pretiti ili te nahvatati u mraku jer si napisao na primer da je Ratko Mladić zločinac, a ne heroj”, naglasila je Jelena Božić.

Nataša Ivaneža ističe da je neophodno omogućiti mladim ljudima da posete mesta koja su ključna za razumevanje istorije naših naroda, ali i dati im podršku kako bi sve što saznaju što lakše procesuirali.

“Ono što se nama pokazalo kao značajno je što smo nakon obilaska Memorijalnog centra imali psihoterapijsku sesiju sa našim mladim učesnicima. Na taj način su oni dobili bezbedan prostor gde mogu da izraze svoja osećanja i misli u vezi sa onim što su tamo iskusili, što je značilo i njima lično, ali i celoj grupi jer ih je povezalo na dubokom nivou”, naglasila je Ivaneža i dodala da je veliki broj njih nastavio da se bavi suočavanjem s prošlošću kroz svoj novinarski rad ili neki drugi vid društvenog angažovanja.

Stefan Janjić smatra da publika bolje reaguje na svedočanstva nego na sumirane fakte, te da kreiranje takvog sadržaja može biti prijemčivo publici.

“Ako je fokus sadržaja, na primer, na procenjenom broju žena koje su silovane tokom rata, mnogi će izraziti sumnju u pouzdanost podataka, ili će reagovati ciničnim emodžijem, ili pak ostaviti uvredljiv komentar. Međutim, ukoliko pred sobom imate svedočanstvo jedne žene koja je preživela nasilje, perspektiva se menja: ne posmatrate više statistiku, nego nečiju konkretnu bol”, objasnio je Janjić i dodao da “takav pristup zahteva hrabrost preživelih da javno istupe i ispričaju svoju priču, i to sa svešću da će se ispod videa ili teksta naći pregršt neempatičnih i podlih komentara”.

Jelena Božić navodi da nedostaje sadržaja koji bi mladima objasnio zašto se to i njih tiče i naglašava da “prilagođavanje sadržaja za mlade ne znači banalizaciju sadržaja, već usklađenost teme sa kontekstom u kojem su mladi trenutno”.

“Važno je mladima objasniti kako prošlost utiče na ovaj trenutak u kome smo sada, važno je to ispričati jezikom koji je mladima razumljiv, kroz formate koje mladi prate. Uvek je dobro da kada želimo da dođemo do mlađe publike, uključimo i njih, podstaknemo na razmišljanje i preispitivanje stavova, ali je krucijalno i da ih ne potcenjujemo”, zaključila je Božić za Balkan Perspectives.

Mediji, civilno društvo, institucije i senke svih onih koji nisu uspeli u poduhvatu pomirenja sada bez ustezanja breme prošlosti ostavljaju mladima, jer “na mladima svet ostaje”. Onda bi bilo i vreme da svi oni koji smatraju, ocenjuju i procenjuju prošlost i šta treba da činimo sa njom stanu i zapravo pitaju mlade: na koji način da se pomerimo sa mrtve tačke na kojoj stojimo skoro trideset godina? Možda bismo, kada bismo jednom pitali mlade, umesto da im sufliramo podobne, očekivane odgovore, došli do odgovora šta je budućnost mira koju oni vide. Mladi žele da čuju priču o Sarajevu, gradu granatiranih bulevara i najtoplijeg osmeha građana. Oni žele da čuju o Srebrenici i Prijedoru, nemim gradovima koji i dalje stoje kao svedoci ljudskog beščašća. Oni žele da znaju o prošlosti zemalja koje su ujedinjene stajale jedna uz drugu. Jednog dana, ovi mladi će ponosno reći da žive mir, mir koji ste vi decenijama zamišljali. Zato im dajte da učestvuju u procesu pomirenja kojim vi sada upravljate, jer će on njima u amanet ostati. Pitajte mlade na koji način žele da im prošlost bude ispričana, jer će oni nastaviti sa njom da se suočavaju.

Divna Prusac trenutno studira na Evropskom regionalnom master programu demokratije i ljudskih prava u jugoistočnoj Evropi. Nakon studija, namerava da karijeru usmeri na izgradnju mira, pošto čvrsto veruje da su pomirenje i suočavanje s prošlošću od izuzetne važnosti za proces demokratizacije regiona. Osim osnovnih strukovnih studija za vaspitača, završila je osnovne studije novinarstva i radi kao novinarka već tri godine. Novinarski rad se fokusira na teme koje se tiču tranzicione pravde i suočavanja s prošlošću na Zapadnom Balkanu, sa specijalnim fokusom na izveštavanje o pravima žena koje su preživele seksualno nasilje tokom jugoslovenskih ratova.