Kada je Evropa osnovala regionalne organizacije radi sprovođenja standarda demokratije, ljudskih prava i vladavine prava, očekivalo se da se na evropskom kontinentu neće ponoviti masovna zverstva poput onih u Drugom svetskom ratu. Ipak, četrdeset godina nakon Drugog svetskog rata, Evropa se ponovo susrela sa masovnim nasiljem, ovog puta u bivšoj Jugoslaviji, sa kojim nije bila spremna da se blagovremeno nosi. Usred tog haosa međunarodna zajednica osnovala je ad hoc Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) u Hagu. Ovaj sud osnovan je kako bi se počinioci odvratili od vršenja zločina tako što im je poslata poruka da neće izaći nekažnjeni ukoliko budu činili zločine, te da će pravda biti zadovoljena za žrtve i zajednice koje su pretrpele stradanje. Uvedeni su nadnacionalni normativni i politički okviri kako bi se državni organi u bivšoj Jugoslaviji ohrabrili i obavezali da učestvuju u ostvarivanju istražnog i tužilačkog mandata MKSJ. U isto vreme saradnja sa Haškim tribunalom postavljena je kao standard za pune evropske integracije ovih država.
Obaveza država bivše Jugoslavije da sarađuju sa MKSJ posebno je značajna za temu ovog broja magazina Balkan Perspectives koji je posvećen istorijskom revizionizmu. MKSJ je široko priznat, i u literaturi i u nadnacionalnim organizacijama, kao ubedljiv primer kako se stvara koherentna istorija nasilne prošlosti Balkana. Njegova transparentna promišljanja i širina podataka koji su na raspolaganju u njegovim arhivama pružaju istraživačima, istoričarima i široj javnosti neprocenjiv materijal za učenje o prošlosti bivše Jugoslavije. A, opet, pitanje saradnje Severne Makedonije sa Haškim tribunalom slabo je, ako ikako, obrađeno u literaturi. Ovaj članak ima za cilj da skromno popuni tu prazninu.
Koju ulogu je Haški tribunal imao u postkonfliktnoj tranziciji u bivšoj Jugoslaviji?
Stremljenje ka krivičnoj pravdi za teška kršenja ljudskih prava od presudnog je značaja za postkonfliktnu tranziciju, postizanje pravde i provođenje mira. Institucionalizacija postizanja krivične pravde i na nacionalnom i na nadnacionalnom nivou ima kapacitet da ohrabri pomirenje otkrivanjem istine o teškim kršenjima ljudskih prava na osnovu činjenica, utvrđivanjem odgovornosti za ta kršenja te priznavanjem štete koju su žrtve pretrpele usled nasilja. Osim toga, Haškom tribunalu data je mogućnost da doprinese postonfliktnom ostvarivanju pravde i utvrđivanju legitimne istine o ratovima u bivšoj Jugoslaviji. On je to činio inkluzivnim pristupom, tj. uključivanjem žrtava u svoje postupke, kao i transparentnošću u svom radu, dozvoljavajući pristup svojim suđenjima i arhivama javnosti. Domaće krivičnopravne instance su takođe mogle da iskoriste rad i mandat MSKJ i uče iz njegovog modela institucionalizovanog ostvarivanja pravde i traganja za istinom, te da se u svojim presudama pozivaju na utvrđene činjenice iz istražnih i sudskih postupaka MKSJ.
Šta je obaveza saradnje sa Haškim tribunalom podrazumevala?
Obaveza društava bivše Jugoslavije da sarađuju sa MKSJ zahtevala je od domaćih organa hapšenje i izručivanje optuženih, zaštitu osoba koje svedoče pred Haškim tribunalom, pomoć Tribunalu u istragama na terenu, otvaranje domaćih arhiva i dostavljanje Tribunalu traženih dokumenata, sprečavanje osporavanja Haškog tribunala i, konačno, sprovođenje zakonskih i institucionalnih reformi koje će osigurati efikasno i nezavisno krivično gonjenje počinilaca zločina pred domaćim institucijama. Tačan obim obaveze saradnje sa Haškim tribunalom razlikovao se od zemlje do zemlje i vremenom se menjao. Na primer, dok je obaveza Srbije i Hrvatske da sarađuju sa MKSJ primarno bila usmerena na hapšenje i izručenje optuženih, Bosna i Hercegovina, Kosovo i Severna Makedonija odlučno su podsticani da pripreme domaće pravosuđe da nezavisno i nepristrasno sudi počiniocima zločina počinjenih u ratu.
Da li je Severna Makedonija odmah sarađivala sa Haškim tribunalom?
Ne postoji precizan „da“ ili „ne“ odgovor na pitanje da li je Severna Makedonija efikasno ispunila svoju obavezu saradnje sa MKSJ. Severna Makedonija poštuje, iako ograničeno, obavezu da sprovede reformu svojih sudskih, tužilačkih i istražnih organa kao način da osigura efektivno, nezavisno i objektivno suđenje za zločine. Evropska unija (EU) i Savet Evrope (SE) priznali su napredak koji je Severna Makedonija ostvarila u pripremi svog pravosuđa da deluje nezavisno, profesionalno i transparentno. Ostaje da se vidi da li će se preduzete pravosudne reforme dosledno primenjivati i ubuduće.
Ovaj standard za ocenu saradnje Severne Makedonije sa Haškim tribunalom ne može se primeniti ako nema zločina koje treba procesuirati. Možda se upravo o tome radi pošto je Zakon o amnestiji iz 2002. godine od krivičnog gonjenja i kažnjavanja izuzeo osobe koje su činile krivična dela u vezi sa sukobom iz 2001. godine. Međutim, proširivanje primene ovog zakona na četiri slučaja koja je MKSJ preneo na domaće sudove može ukazivati na izjednačavanje primene Pravila 11bis sa oslobađajućom odlukom, na taj način poništavajući svrhu ovog pravila i strategiju okončanja rada MKSJ. Takva proširena primena Zakona o amnestiji može dodatno biti u suprotnosti sa obavezama Severne Makedonije prema Savetu Evrope; naime, Parlamentarna skupština Saveta Evrope eksplicitno je napomenula da Vlada Severne Makedonije ne sme da proglasi amnestiju za osobe koje su počinile ratne zločine 2001. godine. Odustajanje od krivičnog gonjenja onih koji su počinili teška kršenja ljudskih prava i međunarodnog humanitarnog prava takođe je u suprotnosti s odlukama Evropskog suda za ljudska prava, u kojima se ukazuje na obavezu potpisnica Evropske konvencije o ljudskim pravima da efektivno istraže takva kršenja i da procesuiraju i kazne počinioce. Propust da se to učini pokazuje selektivno postizanje pravde i obeštećenja za žrtve, i može poremetiti ionako krhke međuetničke odnose u Severnoj Makeodniji.
Nataša Stamenkovikj doktorirala je na Univerzitetu Tilburg; zvanje magistra pravnih nauka stekla je na Univerzitetu u Edinburgu, a master diplomu stekla je i na univerzitetu Oksford. Radila je u Fondu za humanitarno pravo i u Udruženju mladih pravnika Makedonije. U fokusu njenog istraživanja su interakcija prava i društva i društveno-pravna primena zakona u procesima demokratizacije. Piše o ulozi pravnih normi, institucija i sistema u unapređenju zaštite ljudskih prava, postizanju pravde i dobrom upravljanju.
