Halil e Zyle Ujkani su u aprilu 1999. izgubili dva sina, Mahita i Shaipa. Halilov brat, Sadri, takođe je izgubio dva sina, Fatona i Shkëlzena. I treći Zahitov brat, koji je preminuo pre dve godine, je izgubio sina, Nazima.  

Svih petorica sinova, nakon što su primetili da srpske snage spaljuju okolna sela, napuštaju kuće zajedno, istog dana, znajući da su im šanse za preživljavanje veoma male ako ostanu u selu kada dođu srpske snage. Odlaze sa nekim političkim zvaničnicima LDK-a iz Mitrovice, kojima je Halil pružio utočište u njegovoj kući.  

Halil, Sadri i Zyla, koji su prisiljeni da napuste selo nekoliko dana kasnije, ispovedaju svoja iskustva tokom rata i odiseju posleratnih napora da uđu u trag sinovima koje više nikada nisu videli. 

Halil Ujkani, Sadri Ujkani i Zule Ujkani: Ispovest u razgovoru 

Halil: Ja sam Halil Ujkani, Sinanov sin. Rođen i odrastao u selu Vinarce. Radio sam 40 godina i 9 meseci u Kombinatu Trepča, do neposredno pre rata, kada su nas udaljili s posla. Izašli smo u neku vrstu penzije. Oženio sa se 1959. godine. Imam četiri sina i jednu ćerku. Najstariji sin se zove Refik, drugi Shaip onda Ferid i Mahit, a ćerka Sadete. Sinovi su završili srednju školu i zaposlili se. Stariji se je bio zaposli u hemijskoj industriji sa mnom. Radio je dok nas nisu izbacili. Ćerka je završila za medicinsku sestru i dan danas radi u bolnici. Dva sina, Mahita i Shaipa, su nam odveli, izgubili nam ih. A ova dva sina koja su ostala kod kuće su otišla u Nemačku. Tamo su već 20 godina. Stariji je oženjen, ima dve ćerke, a drugi se još nije oženio. Kod kuće smo ostali samo ja i baba. Sve do rata smo bili zajedno s braćom, 35-36 članova. Svako je prešao u svoju kuću. Ja sam ostao ovde, na starom placu. Ostali su malo dalje.  

Nas je bilo četiri brata i tri sestre. Dve su sestre žive jedna je umrla. A i jedan brat, Zahit, nam je umro. I njemu je jedan sin nestao. Zahit je umro pre dve godine. Nas dvoje braće, ja i Sadrija, smo ovde. Treći je u Nemačkoj. Bio je inženjer elektro-inženjerstva. Svako ima svoju kuću.  

Pre rata smo imali veoma dobar život. Živeli smo dobro, bili smo zajedno, imali smo punu porodicu, mladi su radili, išli u školu. Sve smo imali. Ali u vreme rata, dođoše i uništiše nas. Dva sina su mi bila zaposlena, i ćerka je radila u bolnici. 

Otac nam se je penzionisao. Kada je napunio podosta godina, umro je. Majka nije radila. I ona je umrla. Braća su se oženila, imaju decu. Ja sam se oženio 1959. Tada smo pravili lepe svadbe, velike. Kada sam se oženio bilo je veselo. Treći brat je govorio: “Zar postoji ovakvo uživanje?” jer je bilo 300 i više ljudi. Žena mi se zove Zyle, iz Drenice je, iz sela Prekaz. Tamo sam je uzeo i do sada smo živeli lepim životom. Sada nam je malo teže jer smo samo nas dvoje. Imali smo dobre uslove, živeli smo dobro. Ali dođe ovaj rat te nas uništi. 

Prvo su nas isterali s posla, 1992. A kod kuće smo bili svi, samo su nas penzionisali na neki način. I svi smo boravili kod kuće. 1999, kada je izbio rat, tada je predsednik Demokratskog saveza bio jedan profesor, Latif Berisha. Ubili su ga u njegovoj kući u Mitrovici. I proglasili da će sve koji su u predsedništvu Demokratskog saveza uhvatiti i streljati. Upravo zameniku predsednika Demokratskog saveza, zvao se je Faruk Spahia, sa još dva prijatelja sam ja pružio utočište u mojoj kući jedno dva-tri meseca. Sve dok nije stigao rat, ako ne grešim 15. ili 16. aprila 1999. kada su nam ušle srpske snage. Malo pre nego što su stigle snage, sinovi su izašli iz kuće. Ti iz LDK-a su izašli sa pet naših sinova, dva moja i troje od braće. Brat je hteo da ima da nešto para. Ali mu je jedan Adem Pantina iz Demokratskog saveza rekao: “Para imamo dovoljno, ne trebaju nam”. Sin im je rekao, “Ići ćemo iznad brda u Grmovu, preko Ibra. Ako nema ničega tamo, vratićemo se, imamo dvogled, posmatraćemo vas odande. Ako ste se pomešali i krenuli (p.p. u zbeg), mi ćemo nastaviti.  

Pre dolaska snaga, ovde se je okupilo pet sela, svi u našem selu, dva se sela zovu Vinarce, Gušavce, Čabra, nisu hteli da beže, samo da ostanu ovde. Svaka kuća je imala po četrdeset i nešto ljudi. Tako da smo pružili utočište onima koji su bili u zbegu. Međutim, sutradan kada su ušle paravojne formacije, u jednoj mahali tamo niže su ranili neke, a dvoje ubili. I rekli su nam da moramo da idemo u Albaniju. Sa porodicama smo svi otišli u Žabar. Govorili smo da ćemo onuda da izađemo, ali nam nisu uopšte dali, rekli su nam samo nastavite za Albaniju. Krenuli smo za Albaniju. Taj je put malo teži, stigli smo do Seglobara, čitava porodica je bila zajedno, mi koji smo ostali. Ja sa ženom i ćerkom. Braća sa decom i kako smo bili svi, imali smo traktor. Boga mi, 40 članova nas je bilo. Na traktoru su bila samo naša dva roditelja, deca, jedan komšija sa ženom i sinom, bratov tast. Traktor je bio pun, pokriven ceradom. 

Kada smo krenuli za Albaniju, nismo ništa znali gde su nam sinovi jer se oni više nisu pojavljivali i nismo ih videli. Mi smo izašli jedno dva tri dana kasnije. Sinovi su videli da ovde nema budućnosti pa su krenuli ka jednom selu koje se zove Brobonić. Od Brobonića u Kućište, u Kotor, tamo prespavaju noć, čak i večeraju. I okupi se dvadeset i nešto duša. A posle toga, da li su krenuli za Albaniju ili da se pridruže našoj vojsci, tu ne znamo šta su radili. Naiđu na srpske vojne snage. To mesto se zove Dret. Tu ih opkole i odmah uhvate. Kažu da nije ispaljen nijedan metak ni ništa nego su ih samo smestili u jedno vozilo i, kako kažu, odatle ih odveli u selo Velibreg.  

Ja sam imao stan u Mitrovici. Imao sam jednog Srbina za komšiju tu. On mi je rekao da je Shaip boravio sa nekim Albancima tu. Izveli su ih i odveli … oni su govorili da su ih odveli u Požarevac. A tamo, da li su ih ubili, da li su živi, da li su u zatvoru, više ništa ne znam o njima. Nestali su i više ništa ne znamo o njima, Shaipu i Mahitu. A Refik i Feriz su bili u Nemačkoj. Sreća da smo imali nekoliko sinova u Nemačkoj. Jer ja dva, brat dva. Kao i sin još jednog brata, pet. Oni koji su nam bili u Nemačkoj, su još uvek živi. A oni koji su ostali ovde, oduzeli su nam ih svih petoro. Ne znamo da li su živi ili mrtvi. Od njih, dvojica su imala 17 godina, a dvojica 19. Shaip je imao negde oko 33-4 godine. Oni su izašli s ćebetom pod miškom jer nam je kuća bila puna izbeglica sa raznih strana. A momci bez sna, dali smo im po jedno ćebe pod mišku.  

Sadri: Krenuli smo svi zajedno odavde jer su dolazili naši i po celu noć razgovarali sa ovima iz LDK-a. Oni su ponekada išli u grad, ali im je tamo postalo problematično. A taj Adem Beqiri iz Pontine je rekao: “Čika Sadri, oni su došli do naše kuće, sve su nam spalili”. Mi tu više ne možemo da se vratimo. Došli su ovde, moramo nekuda. Onda su razgovarali i sa našim sinovima, da žele da izađu negde. Te večeri je puklo u Čabri. Stariji sin, drugi sin Shaip, sa društvom su izašli da im pomognu. Ali gde da izađeš sa jednim automatom? Ali, opet su izašli. Videli smo da sudnji dan dolazi i ovamo. Ja sam spremao traktor.  

Tada je došao Shaip, tako su se bili dogovorili. Spremili smo nešto, uzeli su neki keks, nešto kuvanih jaja, ćebad, kakvu je držala vojska, jer su im trebala ako ih zadesi noć negde. Obukli su nešto odeće, da im ne bude hladno, i krenuli nadole. Prešli su Ibar, i krenuli uzbrdo. Čim su prešli za jedno deset minuta su izbegli ono crno vozilo koje se je kretalo tuda jer bi ih sve zaklali tu na putu. Ali ima jedan veoma dug put za Germovo. Odatle su izašli za Brobonić. Tu su prespavali tu noć. Iz Brobonića su krenuli da odu za Kotor.  

Halil: Kućište u Kotoru. 

Sadri: Da, prošli su kroz Kućište, ali nisu se zadržavali. Otišli su u Kotor. Tamo gde su boravili, kod jednog hadžije, bilo je oko 20… 

Halil: Da, rekao nam je 24. 

Sadri: Jer je bilo i drugih. Čak su toga dana imali kupus s mesom. Neka mu Bog pomogne, lepo ih je primio i ugostio. Kada je bilo 12:30, spremili su se da krenu. Starac im je rekao: “O momci, saslušajte starca i nemojte da izlazite jer je sad vreme rata. Ovako ne može zauvek. Došli su Rusi i NATO samo da ih napadne … ” 

Halil: Kaže im “Bežite šumom”. 

Sadri: “Ovuda se vrtite i nastavite”. Oni svi odluče da krenu jer je sve njih tražila vojska. I žao mi je ovih koji su otišli sa ljudima koje je tražila država (srpska vlast) jer su svi bili mladi, ali šta ćeš. Bila su dva moja. Faton i Shkelzen, i dva bratova, Shaip i Mahit. I sin drugog brata, Zahita. On je bio vršnjak sa Shkelzenom. On se je zvao Nazim Ujkani. 

Meni traktor nije hteo da upali. Poslednji sam izašao. Mislio sam u sebi, ima da me zarobe ovde sa porodicom i decom i da nas istrebe. Ali uspeo sam da ga upalim i krenuo sam. Mi smo mislili da svih ovih pet sela odemo zajedno tamo gde je bio TransKosovo.  

Halil: U Žabar. 

Sadri: Onda se je stvorila velika grupa tu. Govorili su da svih pet sela uđe tu, tu da borave. Ali oni su imali svoj plan. Na svakoj krivini ih je bilo po tri-četiri i samo su nam naređivali na ovu, na onu stranu. Štaviše, kada smo se vratili iz Srbice, oni su u međuvremenu ubili troje u Ljubovecu. Ja sam bio na traktoru, ovi drugi su bili pokriveni i nisu videli. Kada sam otišao u Šipolj, policija me je zaustavila. Samo mene na traktoru, ostali su stali iza. 

Halil: On je vozio traktor, mi smo bili pozadi u traktoru. 

Sadri: Tražili mi pare. Izvadio sam novčanik. Tri dana sam pre toga bio primio penziju. Svežanj para, ali bez ikakve vrednosti. Bacio sam mu u ruke. On je misli da su marke, bio je prezadovoljan. Kada je primetio, mahao mi je rukom, ali ja nisam uopšte stajao. I išli som redom tako bez zaustavljanja, od Mitrovice do malo iza Srbice su bili traktori u koloni. Išli smo putem kuda su na oni govorili. Jer je bila kolona. A kada smo stigli kod Zlipotoka, gde se odvaja put za Niš, Srbicu i drugi za Peć, tu su nas vratili. Tu je bio punkt. Imao je pušku taj i nije je vadio da me ubije neko je izvadio neki budak i krenuo na mene. Ali šta da radi, čim me je udario, zajedno sa njima svima, svi padnemo u potok. 

Halil: Četiri porodice su bile na traktoru. 

Sadri: Čovek se donekle plaši, a kasnije se više ne plaši. Kada je Gospod njih zaustavio, mi ne zaustavljamo traktor. Te prođosmo. E onda smo prošli tako, pretresajući nas redom. Čak je padala kiša, duvao vetar. Vratili su nas u Srbobranu. Tu je bila nekakva škola. Popunila se vozilima sa svih strana. Zahvalio sam se Bogu što je nas je spasao. Tu smo ostali tri dana. Mi u mislima da će nas pustiti da odemo za Albaniju, ali zašto su nas vratili ne znam. 

Halil: Zatvorena je bila granica, više nema. 

Sadri: Onda su izveli troje ljudi tu, da kobajagi čuvaju to mesto. Pozvali su i ovog brata. Jedan iz našeg sela, neki Muja, jedan iz sela tamo ispod, neki Rasim, da se staraju da ne izađu, milicija je pozvala njih trojicu. A oni pametni su se vratili. Ovaj sa milicajcima tamo napolju. Ja sam bio sa starcem. Starac nam je bio bolestan. Pao je u traktoru. Imao je 95 godina. I onda su došli neki ljudi i kažu: “Sadri, uhvatili su Halila, milicija ga ne pušta”. Oni su ušli unutra, on je ostao tamo. Boga mi, moram da se zahvalim Gospodu što se nije pokrenulo ni vozilo milicije ni ništa drugo, jer oni danas ne bi bili ovde. Ubacili bi ih u kola i odneli ko zna kuda. Tada sam imao ćerku, imala je pet godina, a sada je u Švedskoj, udata. Završila je fakultet i sve joj je dobro. I kažem joj: “Ćerko moja, idi uhvati strica za ruku i nek uđe unutra”. Ona ode, uhvati ga, oni ga ne puštaju. Pokuša on, ali ga ne puštaju. Dolazi ona i kaže mi: “Tata, ne puštaju ga”. A ja joj kažem: “Idi uhvati ga za ruku i ne puštaj ga. Vuci ga na silu”. 

Halil: Ona me nije puštala.  

Sadri: Čuo sam kada su je jednom opsovali. Jedan mu je rekao: “Ti si mi ubio brata.” Izgleda da je tom Srbinu ubijen brat u ratu i izgleda da mu je Halil s brkovim ličio na nekog. Više ne znam jer sam bio malo dalje. Ali pomože Bog i uvedoše i ovog unutra i prođosmo to. Sutradan je došla naredba da se vratimo. Opet smo se vratili unazad, ja sam ih utovario. 

Krenuli smo kući, ali nam nisu dali kući. U Žabaru su nam rekli: “Vinarce ne može da ide”. Kao što reče hadžija, ubijeni su otac i sin, a neki ranjeni. Neke su kuće spaljene, ali još ne sve. Hteli su da spale i druge. Vratili smo se u Žabare kod prijatelja, gde nam je sestra. Vratili smo se tamo, navodno na jednu ili dve noći, ali ostadosmo dva meseca u Žabaru. Ponekada smo izlazili da se malo približimo selu, ovaj brat je gledao kuće kako gore. A kada je gorela njegova kuća, a još nije bio pod utiskom ni o svojoj, jer moja nije spaljena, poslednja, i kaže mi: “Evo, makar ona nije spaljena, možda ćemo u nju ući”. Rekao sam mu: “Spaliće i nju. Da Bog da da smo zdravi jer nije problem”. Kad sutradan je spališe. I dolazi on u plaču. Za svoju nije plakao, za moju jeste. Ja mu kažem: “Ajde brate, nije problem…”  

Halil: Imali smo starca i majku, mislili smo da ćemo tu boraviti. 

Sadri: I tu smo boravili od tada. Kada je ušao NATO, sredile se stvari i odjednom su izašli i ti građani tamo. Imali smo jednog bratovog zeta, onaj kome je isto nestao jedan sin. On je profesor u Tavniku, i kod njih nije bilo nikako, svi su izbegli. Spustili smo se u njegovu kuću. Jer su Žabare spalili, više se nije moglo živeti. Otišli smo i tamo se lepo proveli, imali smo neke stvari, ali sada smo počeli da razmišljamo o sinovima: “Kuda nam odoše?” Gde se denuše?”. Sinovi drugog brata su zvali iz Nemačke: “Šta ima?”. Iz Albanije isto. Govorili smo im: “Boga mi, ne znamo”. Još nam nisu stigle vesti da su ih uhvatili.  

Ja sam više bio sa starcem, ovaj brat se je bavio potragom, tako po Mitrovici. Kaže: “Nisu čuli da je iko ubijen. Niti da je bilo pucnjeva. Uzeli su ih, smestili u kola i odveli ih negde, ne zna se gde”. Bio je jedan Ismet …  

Halil: … Iz Mikušnice 

Sadri: On je bio profesor, poznavao je jednog Bošnjaka. On je rekao. I pustili su Ismeta i Faruka. Oni su bili u grupi sa našim sinovima. Pali su u zamku. Upalili su im one reflektore sa svih strana. I opkolili ih sa svih strana. Uhvatili ih: A ova dvojica su bila u nekom trnju te ih nisu našli. Kada su oni otišli i kada se nije čuo nikakav zvuk, oni su ustali i otišli u jedno selo. I pravo u srbinovu kuću. 

Halil: U Zubinom Potoku. U Kolašinu.  

Sadri: Hadžija, čini mi se nešto dalje, ne u Kolašinu. Negde oko Vokne. 

Halil: Ne, ne, oni su došli iz Kotora u Dret. Iz Dreta su se vratili nazad, misli su da idu za Albaniju ali su izgubili put… 

Sadri: Ne, ne, oni su se odvojili od naših nakon što su uhvatili naše. I krenuli da se vrate kuda su došli. I odu u kuću jednog Srbina. Ovaj Ismet sa svima onima iz Demokratskog saveza, Farukom Spahiuom. Padnu u njihove ruke. I kada padnu u njihove ruke, prepozna ovaj Bošnjak tog Ismeta i smesti ih u kola pa do Grmova, kod Gornjeg Vinarca, tamo gde je sada jedan restoran. Stane i kaže im: “Izađite”. Policajac Bošnjak, obučen. Oni izađu i odu u jednu kuću u Gornjem Vinarcu. Ostanu te noći do četiri. 

Halil: U podrumu jer je kuća gorela. 

Sadri: U četiri izađu u Brobonić i spasu se. To nam je Ismet ispričao. Dođu do kuće, počnu sa radom i sve se odvija normalno. A ovi naši nestanu. Kaže ovaj Ismet da se jedan od ovih iz Demokratskog saveza umorio i pao. Uhvatili su ga Shaip i još jedan pod miške i nosili ga do te baze. 

Halil: jedno dvesta-trista metara su ga nosili jer su ga izdale noge, držali su ga pod mišku. 

Sadri: Dok nisu pali u zasedu. Krenuli su putem kuda ih je nosila sudbina. Dok nisu pali u ruke vojske… Taj Faruk je čak bio postao predsednik opštine Mitrovice … Jednog dana smo bili pred poštom i rekli mu: “Kako bre Faruče vi da se spasete, a naši sinovi da odu?” I kaže mi: “Boga mi, dao sam vam besu časti da tu nema ničega, samo smo srećom mi tu ostali. Samo smo ležali tu dok ih nisu smestili, nije se čuo ni pucanj, nikakva buka, ništa. Smestili su ih u kola. Kuda su ih odveli, ne znam”. 

Halil: Kažu da su odveli tamo gde sam ja rekao. 

Sadri: Brat je poznavao tog njegovog komšiju, a njegova je žena radila kod nas u Lobriantu. 

Halil: Komšija se zove Alečki Bole, 30 godina smo zajedno živeli u zgradi. 

Sadri: I ode on da ga pita, a on mu kaže: “Halile, video sam Shaipa sa grupom Albanaca”. U školi “Hadži Sulejmani”, tada se je zvala “Sveti Sava”. “Tu je bio. Pokušao sam, želeo sam da ih odvedem … ali nisam smeo. Jer kad je bio s njima, kako da ga odvedem?” Tu je video sve, i ove ostale, ali je prepoznao Shaipa, jer je bio najstariji, a i stanovi su nam bili vrata do vrata. Onda je rekao: “Ja sam izašao, ali znam da su rekli da ih vode za Aleksinac ili Požarevac, ali ne znam kuda su ih odveli”. 

Halil: A taj starac iz Kotora, koji ih je lepo primio, on je krenuo da ih vodi do granice za Albaniju. I uzme ih on, on ispred, oni iza. Do te zamke. On skokne u neko trnje, pokrije se ko zec. Njih odvedu, a za njega uopšte ne znaju. On je rekao: “Nisu me našli jer su se vratili i posle ih odveli kolima”. On ustane i ne sretne se sa ovima drugima, nego sam. Ovaj, koji je preuzeo na sebe da ih prebaci s druge strane, On se vrati kući. Ovih dvoje krenu, izgube se i padnu u Zubinom Potoku. Tamo ih uhvate i odatle ih odvedu u Velibreg. U Velibregu im policija uzme izjave i tu se zadesi taj Bošnjak koji spase ovog Ismeta, smesti ih u kola i odu do Košutova.  

Kada smo otišli u Brobonić, tu smo na radiju čuli da su uhvatili 25 Albanaca. 

Posle rata smo počeli da tražimo sinove. Organizovali smo se u udruženje “Glas roditelja”, imamo kancelariju. Svuda smo ih tražili. U Prištinu bez prestanka, čim se nešto desi, mi uvek odemo. Nema ništa! Samo reči. Ali Bog ima veliku moć. Jer je već 19 godina, oni trunu negde, Boga mi, teško je, više ne verujem da su živi. Međutim, kao roditelji, još se nadamo. Sve dok ne budemo saznali. Čak su nedavno pronašli jednog, bio nam je prijatelj. Izgleda da su ih bili pomešali. U grobu, kada su našli jednog, uzeli su drugog u grobu. 

Sadri: Ja sam rekao: “Da Bog da da ih nađemo žive, ako je takva sudbina”. Jer samo tako, kosti, da Bog da ih nikada ne našli. Donose svakakve. Počeo sam da mislim da čak donose i kosti životinja. Jer ne znam koliko je grobova do sada otvoreno, uzmi otvori grob, hvataj drugog.  

Jednom smo ja i ovaj brat sa još jednim iz Pontine otišli kod jednog iz Đakovice. On je navodno imao ljude koji su povezani sa Srbima i on je rekao: “Možemo ih naći gde su živi”. Otišli smo i sklopili ugovor s njim. Po članu ima pet hiljada evra, 10 hiljada brat, 10 hiljada ja, 5 hiljada drugi brat, 5 hiljada onaj iz Pontine. Svi po 5 hiljada po članu. I čekali smo, čekali. Išli smo nekoliko puta. Ta je stvar u potpunosti bila prevara.  

Halil: Da, zaposlen u Đakovici, ali povezan sa Srbima. I navodno može da ih nađe i govorio je: “Srbin traži pare”. 

Sadri: Čovek kada je u problemu, ide svuda, čak i kod neprijatelja. Skupili smo pare, odneli ih. Ne znam koliko smo ga čekali. On je hteo da uzme sve pare. Mi smo mu rekli: “Čoveče, nama su nestali muškarci. Boga ti, do tog dana ih nađi ili … “. Čak je onaj unuk iz Nemačke govorio s njima. Kaže mu: “Uzeo sam ti adresu i sve i nemoj slučajno da budeš lud”. Pustili smo ga jedno dve tri nedelje, onda smo videli da nema ništa od toga. Kada smo otišli, vratio nam je sve pare. 

Halil: Boga mi, kako sam ja mislio, sve je to bila prevara. Tek kada je video da je situacija ozbiljna… ili duša ili pare.  

Sadri: Kada je čovek u problemu, svuda ode. Neko je rekao mom tastu o jednom Bošnjaku koji je nalazio ljude. I krene on i ode kod tog Bošnjaka, a da nam ništa nije rekao. I kaže mu on: “Po 200 evra po osobi dok ih nađu”. I plati on za pet naših sinova 1000 evra. Došao je jedan dan taj Bošnjak, imao je jednog prijatelja u Kčiću. A kada smo mi otišli tamo, on nam kaže: “Sada ne mogu da dobijam vezu”, kaže nam on: “Vidi čoveče, neki su u Šacu, u Rezniku”. I oni se prezivaju Ujkani. I u njihovoj kući su oni masakrirani”. 

Halil: I oni su se prezivali Ujkani. 

Sadri: Nisu nam ništa. Taj Bošnjak je povezao stvari. I kada smo otišli, ispalo je da nisu naši nego iz Reznika. Tako, nema gde nismo bili. A ovo udruženje, koje imamo ovde, nemaju ni oni šta da rade. Dosta su radili. Fotografijama, uvek kada imamo okupljanja, drže sve te fotografije redom.  

Jednom su čak Boga mi došli i u Košutovo. Bile su i neke žene, neke koje su bile izabrane u Skupštinu i u Vladu. Platile su nam restoran tu, u Košutovu. Častili nas ručak. I razgovarali smo. Okrugli sto. Ja sam se kasnije javio za reč. Rekao im: “Nama su nestali muškarci, meni dva sina. Danas da me pitaju, hoćeš li da ti nađemo sinove ili da se vrate Srbi? Reći ću ti, nikada nemoj da mi nađeš sinove, samo Srbina više neću ovde. Jer me uopšte ne interesuje. Samo što ste do danas slabo radili”. Nisu očekivali da ću im ovako reći, čak su me i zagrlili kada su nas ispratili.  

Što se tiče naših institucija, nek ih je sramota. Jer nikog nije interesovalo? Da u Briselu izađe pitanje nestalih. Ko ometa da je stalo tu gde je bilo? Ima li ičeg vrednijeg od čoveka? Kada te ne interesuje o ljudskim dušama, šta će ti stvari, šta će ti pare? 1600 i nešto se još vode kao nestali? Kao da su ovce i koze, a ne ljudi.  

Još niko nije našao za svrsishodno da kaže: “Hvala vam za ovu domovinu, za ovaj rat za sve ovo”. Da vide kako smo, da li smo u stanju da živimo Bogu hvala, nikada nismo imali poteškoća u tome, i da Bog da nikada nemali. Imali smo naše stvar, radili smo, nikada nismo prestajali, ni danju ni noću. Svi smo radili u kombinatu. Na kraju krajeva, ni predsednik nije ništa, a ni premijer nije ništa. Da dođe da nas poseti, kaže: “Kako ste, da li patite?” Jer petoro muškaraca iz jedne kuće, Boga mi, nije lako pilići da su bili, a kamoli muškarci! Dvojica su bili studenti, ostali u srednjoj školi. Onaj stariji nećak je držao prodavnicu. 

I nikada da im ne bude na oprost, da Bog da ih Bog sudio jer svega mi, ne možemo da im oprostimo kada nije tako. Čak i da mi je brat rekao bih mu: “Brate, nisi radio kako treba”. 

Zyle: Ja ne osećam da mi je umrla porodica. Petoro dece. Stalno mislim da su živi jer nismo ništa pronašli. Svi smo davali krv za njih. Nigde nisu pronađeni, nigde nije pronađena njihova krv kada su pronalazili leševe. Stalno mislim da su živi, ali u zatvoru. Da, možda ovi sporo rade. Ni ovi stranci ne kvare sebi stvari. Primaju platu, koga briga što narod vamo pati. U srcu osećam da su mi svi živi. Jer niko nije rekao da su mrtvi. Došao je ovaj Faruk Spahiu. Otišao tamo u Kolašin. Kada su ga oslobodili, mi smo bili u Žabaru smešteni jer ovde nismo smeli da dođemo. Iz njegovih usta sam čula kada je rekao da su ih tu preuzeli, uperili svetlo i uhvatili ih. Ovi koji su bili lugovima, njih je Bog spasao. Ali niko nije pucao, samo su ih uzeli, natovarili i otišli. Kuda su ih odveli, ne znam. Ali se nadam da su da Bog da svi u zatvorima. Sada osećam bol. I odmah otpevam kuluvallahin bismillah (p.p. muslimanska verska molitva). Nikada srce ne oseća da nisu živi, klanjam se… 

Kada je bila borba Shabana Poluzhe ja sam imala dve-tri godine. Stric mi je nestao u ratu i jedan rođak. Rođak se je vratio. Ne znam koliko vremena su ih držali u ratu. A stric je umro.  

Ali ovi idu sporo, presporo. A mi ne možemo da živimo sto godina. Ja imam osamdeset godina. I za ovih osamdeset godina, Bogu hvala, dosta sam dobro. Malo patim od srca, ne smem previše da govorim. Pritisak mi skače čim ih se zaželim. A ovaj televizor moramo da gledamo. Jer nama treba neka reč. Ali je još bolje da ne gledamo jer osećam bol za čitav narod zbog ono što vidim.  

Halil: Na dan nezavisnosti sam na televiziji gledao kako se odvijaju parade. Napunio sam 83-4 godine. I kažem bratu juče da sam osećao takvu bol da nisam mogao da se smirim nigde. Izašao sam na terasu i zapalio cigaru, mislio da će mi možda malo proći. Nisam mogao da zaustavim suze, toliko mi je teško došlo. Međutim, roditelj kao roditelj, uvek se seća jer je već 20 godina prošlo. Sada, ako im je pisano, doći će, ako ih smrt nije dohvatila. 

Sadri: Halilov drugi sin je radio u prodavnici. Shaip. Moj je odmah posle njega. Faton. On je bio na drugoj godini mašinskog fakulteta. Čak su snimali na fakultetu u Mitrovici. Mislili smo da će da ga završe jer su bili sposobni. I da se zaposle u institucijama. Ali nije bilo pisano jer ih je zadesila ova sudbina. Njihovi drugovi, ovaj Emrush Ujkani, bio je u istom razredu sa mojim sinom Fatonom i Mahitom. On danas, pametan dečko, je postao političar. Njega su uzeli vrlo rano jer je i Vlada videla da je pametan i poslali su ga da se školuje u inostranstvu, stekao je iskustvo, bio na praksi. On je dobar dečko, vredan je. Kada vidimo njihove prijatelje, teško nam je. 

Faton je išao u školu ovde, u Gušavcu. A posle u srednju u Mitrovici. Mašinstvo je bilo u Mitrovici. Voleo je da položi vozački. Ali su ga oborili. Nikada nije voleo da izađe van zemlje. Mogli smo da ga izvedemo u inostranstvo pošto smo imali naše muškarce tamo, ali nije hteo. Na dan kada je izašao, baš ga je mrzelo, ali su videli da ako ostanu neće preživeti. 

Poslednjeg dana kada smo ga videli je imao kaput, nikada neću zaboraviti. Imao je vunu iznutra, a napolju kao neku ceradu. Nosio je i par zimskih cipela. 

A Shkëlzen je bio mlađi. Oni su se Nazimom, bratom od strica, i hadžijinim sinom išli u gimnaziju, treća godina. Shkëlzen je bio dosta druželjubiv, ali školu nije baš nešto voleo. Ali naši muškarci nisu išli kuda ne treba. A ovaj, stariji sin je sada u Prištini, radi. On je veoma sposoban. Čak je bio upisao matematiku. Ali je morao da ode za Nemačku jer im nisu dozvoljavali ovde dok su učili po kućama. Čak mi je tražio pare za pasoš, rekao mi: “Tata, tako mi Boga, džaba ovde jer nam ne daju. U jednoj ulici kada god idemo u školu – jer je jedan iz Madžera dao svoju kuću – dolaze nam dok prolazimo i lupe nam po šamar. Baš je uzaludno”. On je bio sposoban. Da, dosta je uspeo, berićetan bio. Jer je bio u Nemačkoj i vratio se. Ostali su u Nemačkoj. Jedino kada dođu na polugodište.  

Halil: Shaip je završio srednju ekonomsku. I zaposlio se u organizaciji Luks. 

Sadri: Shaip je završio srednju školu. I ovde su otvorili prodavnicu, tu se je zaposlio. Nije imalo sposobnijeg dečka. Boravio je u stanu. Retko je dolazio kući. Niko nije nikada čuo lošu reč od njega.  

Halil: A Mahit je bio miran, tih. Još je išao u školu. Ne samo zato što su bili naši već su stvarno bili vaspitani. Po završetku nastave su se vraćali kući. U slobodno vreme su izlazili da igraju lopte.  

Zyle: Ovaj moj starac, hadžija se je do ove godine držao. Ove godine je oslabio, samo plače. Bog mi, baš pati, a srećna nezavisnost svima. Nadam se da će je uživati. Kada vidim omladinu, koja je preživela rat, drago mi je jer su Albanci, muslimani. A ovaj nikada nije prestao da plače, samo lije suze. Mnogo ga je zabolelo, nije mogao da govori. Rekao mi je: “Pozovi mi ćerku”. Morala sam da pozovem ćerku da dođe da ga smiri. Tako je s nama, polažemo nadu u Gospoda. 

Halil: Na dan kada su izašli Shaip je imao jaknu, nešto kožno. A ostalo, pantalone i cipele, ne znam.  

Zyle: Ovi crvenu jaknu, a ovi belu, nešto kao vunenu. Zečije bela je bila. Dvolična. Toga se sećam kod Shaipa. 

Halil: A šta je Mahit nosio, ne znam. 

Zyle: Po jedno ćebe smo im spremili, dali sa sobom. Lako, malo. Govorili smo da se pokriju noću, tamo gde budu prespavali.  

Sadri: Za Shkëlzena treba pitati njegovu majku. Samo za Fatona znam da je imao tu jaknu, čak znam i daje bila okrenuta, bila je vunena. A Nazim, bratanac, ne znam šta je nosio. Jer su nešto na brzaka izašli, samo su uzeli neke stvari. Nas je uhvatila briga ovde jer nam je kuća bila puna ljudi. Ja im toga dana čak nisam ni poželeo srećan put. Boga mi nisam, mislio sam da će da odu i da se vrate. Jer da ih više nikada neću videti nisam očekivao! Tada ga je njegova majka zagrlila i poljubila u oba obraza. 

Ali mi smo se navikli jer su nam i starca u drugo svetskom ratu, 1946 izveli da ga oleše, golog i bosog, na Božićnu noć, sa još dvanaestoro ljudi. Čitavo rukovodstvo Drenice koje je bilo tu. Ali kada Gospod želi da te spasi, zar ne može? Bili su goli. Neko samo u jeleku, neko u košulji, neko u dugim gaćama, skoro goli. I počeli su da ih biju. Boga mi, kada sam ga kupao, pozadi je još imao cev automata kako su ga udarali. I izvedu ih da ih oleše. I pričao mi je: “Pre nego što su nas izveli meni su se odvezale ruke jer nisam uspevao da ih odvežem. Ali Bog mi ih je odvezao”. I uhvati ga strah da ga ne primete. Vojska ih je tukla. Imao je kovrdžave brkove. I pričao mi je: “Hvatali s ume za brkove i vuci, pa vuci”. Posle ih izvedu da ih oleše. Jedno dva metra iznad kako su im skupili odeću, leše ljude tu i na istom mestu ih svlače. I uhvatili su svakog da ih izvedu napolje. “Kada smo izašli”, pričao je, “mene uopšte nisu primetili da su mi se odvezale ruke jer sam ih držao kao da su vezane”. Kada sam izašao, čim sam kročio nogom napolje. Kako sam ih odgurnuo, bacio sam ih s one strane. Pali su pa sam počeo da bežim. A sneg do kolena. Bos”. Sada su sagradili bolnicu u Bajru. Tamo je bio zatvor. Hoću da kažem da smo generacijama patili na ovaj način od njih. 

Da, rat čini svašta. Da znam da su se sinovi spasli, rekao bih im: “Uhvatite se posla, ako možete neke škole”. Jer je Faton sada napunio 30 i nešto godina. Ali često razmišljam o tome, čak iako su živi, ne znam da li vrede ičemu jer su 20 godina bili u njihovim rukama. 

Halil: Da mogu da ih vidim žive, kao što kaže brat, ja bih im rekao nešto drugo: “Neka vas Bog usmeri i idite samo pravim putem”. Posle ne bih ništa tražio od njih. Ako budu išli da rade, možda bi mogli neku školu privatno da završe.  

Sadri: Da Bog da su živi, jer i da ne završe ništa. Neka nastave da obrađuju zemlju. Ali nijedan nije živ, ma kakvi… Samo da kažem da laže onaj iz Đakovice, Albanac što beše, kao i onaj Bošnjak. Vladi da kažem: “Interesujte se malo i vidite šta je njima. Da znamo da već dvadeset godina ni na zemlji ni na nebu Da znamo šta je s njima, gde su”. Mi da ne znamo ništa, a da Vlada postoji, Boga mi nije u redu.  

Halil: Kada god ima nešto negde, mi odemo. Idemo u Albaniju. Uvek govorim: “Naše rukovodstvo da nikad ne bude srećno”. Naša su deca otišla, a mere koje su oni trebali da preduzmu, nisu preduzeli. Ne da je ta organizacija, sa Bajramom Çerkinijem. On radi, jak je aktivista. I Xhyla je tu, kao i ja. Nijedna organizacija ne radi više od naše na Kosovu. Ali nismo u stanju ništa da uradimo. A Vladi na jedno uvo ulazi, a na drugo izlazi. Dvadeset godina da ih ne nađu, Boga mi, teško je. 

Sadri: Zamolio bih vladu od zemlje pa do neba, samo ih tražite jer su nam ih žive odveli, žive ih tražimo. I umorili su nas više, grobnice, grobnice. Brate, ostavi grobnice. Ako je grobnica, gde je? Niko ne kaže: “Tražimo ih žive”. Samo mrtve. Ali zašto mrtve? Tražite ih žive, i ako ne bude pronađen živ, evo ga mrtav. 

Halil: Rečeno nam je na poslednjem sastanku koji smo imali: “Zašto ih ne tražite žive?” Žive su nam odveli, žive ih tražimo. Ne, vala, živi nisu jer ih nema. Mrtvac ne može da ustane. Ali, žive su nam odveli, žive ih tražimo. Ali kako reče brat, idemo u Rašku, idemo u Novi Pazar, svuda idemo… 

Sadri: I nema ništa. 

Halil: Otkrivaju se masovne grobnice. Rade i neke nađu, a neke ne pronađu. Boga mi, kao roditelj, opet bih mnogo više voleo da im vidim grob nego nigde ništa. Ali šta ti ga ja znam kakva je kost, odakle je, čija je. 

Poslednje je vreme sada. Od Srbije kao u dijalogu, tražimo ih žive. Žive da ih tražimo, žive. Oni su govorili: “Vala, živih nema, samo gde su mrtvi”. Bolje je da ih tražimo žive jer ako ih tražimo mrtve, Srbin može reći “mi nemamo mrtve”. Onaj koji je umro više ne ustaje. On je truo. Ali prave uslove Srbima da sa njima postoji život. Išli smo na grobnicu, jedno mesto kod Raške, samo smo ih gledali. Ja nisam mogao da idem, već jedno tri-četiri puta, nisam se usuđivao jer ne mogu da izdržim. Samo sam gledao ove naše. U Pazaru isto, ali kako ovo ide, nema ničega. 

Sadri: Boga mi, nisam mislio da će mi nestati sinovi, ali odoše. Kao što su rekli, svadbe bez mesa nema. Niti ima rata bez žrtava. Kome je bila sudbina da umre, umro je. Imamo još muškaraca i mi nećemo ostati bez muškaraca. Ali je nama najteže što nam odoše mladi. To nam prouzrokuje još veću bol. Ali da makar nešto izađe na svetlost. Danas je bolje, ali kako bi trebalo da bude, nismo. Em nam odoše muškarci, em se ne radi koliko treba. Kako je trebalo da se radi, ne bi trebali da budemo kako smo sada, već nešto drugačije. I to me uvek zabrinjava. Koliko je novca ovde potrošeno. Sve je uzeto, sve je izašlo. Uvek smo želeli da imamo našu državu. Dobili smo je. Međutim nama je granica došla do mosta na Ibru. Zamisli! Boga mi, nijedan simbol Kosova nemaš na severu, nigde. 

(Ova priča je deo “Živeti uz sećanje na nestale: Knjiga sećanja sa ispovestima članova porodica nestalih tokom poslednjeg rata na Kosovu” implementiran od strane forumZFD program na Kosovu i Integra, u saradnji sa resursni centar za nestala lica, saveznog ministarstvo za privrednu saradnju i razvoj (BMZ), rockefeller brothers fund i švajcarska ambasada na Kosovu)