Nebih Morina je otac petoro dece, tri ćerke i dva sina. U Nebihovom slučaju, za razliku od ostalih, nije nestao nijedan od sinova, već najstarija ćerka, Mevlyda. Udata u Suvoj Reci, majka dvojice sinova, petogodišnjeg Genca i trogodišnjeg Granita, ona, jedna među deset, nestaje sa sve decom, mužem, svekrom i svekrvom, deverom, nakon što im je kuća okružena tenkovima. 

Nekoliko godina nakon rata nađeni su posmrtni ostaci većine članova porodice, izuzev Mevlyde i njenog devera, Hajdina Berishe. Danas, dvadeset godina kasnije, Nebih ispoveda bol nestale ćerke i ubijenih unuka, koju ponekada izlije u stihovima, dok poredi život u prošlosti sa siromaštvom u kojem živi otkako su mu srpske snage spalile, uništile i opljačkale imovinu i imanje. 

Nebih Morina: Ispovest u prvom licu 

Ja sam Nebih Morina, rođen u selu Samodraže, od oca Nuhije Ali Elezija, 14. marta 1948. Otac je imao sedmoro dece, prvi je Vehbi, rođen 1945, Hysnija ‘46, a ja i Feti smo blizanci ‘48, Salih je ‘53, dok su i Bahtija i Verija bliznakinje, rođene ‘56.  

Dok smo odrastali smo bili u zajednici sa očevim stricom, Ukshinom, koji je tada bio živ, i dedom Alijom. Jedan je imao negde oko 60 godina kada sam se ja rodio, a drugi 50 godina. Onda smo živeli zajedno sa sinovima Uke i Alije, dva brata. Kasnije smo se odvojili od stričeva, bili smo samo sa očevom braćom. Očevi su bili Halit, Sejdi i otac Nuhi. Oba strica su imala po troje dece. Stariji brat je završio osnovnu školu i Samodreži, i obe sestre su završile isto tako, dok sam ja završio četiri godine, a posle sam završio večernju školu. Bilo je isto kao ovo danas što zovu srednja škola. Držali smo stoku, obrađivali zemlju. Naročito ja, dok sam bio mali, čuvao sam ovce i krave.  

Kada sam odrastao, dobio sam vojni poziv ‘66. U Vinkovcima sam služio vojsku, 12 meseci, pa sam nastavio u Han Pijesku još 6 meseci. Znači, 18 meseci sam bio jugoslovenski vojnik. Iz vojske sam se vratio kući i godinu dana radio sa porodicom u poljoprivredi, imalo je dobiti u to vreme. Imali smo puno vinograda pa smo imali puno prihoda. Ali su dva brata otišla u Sloveniju, otišao sam i ja na godinu dana, radio u tekstilnoj fabrici u Kranju. Nakon godinu dana rada, bratova supruga koja je iz Suve Reke me je upoznala sa njenom sestrom, Elmaze. Oženio sam se sa 22 godine. Posle braka nam se je prvo rodila Mevlyde. Posle ostala deca, Ramadan, pa Nasima, Samir i onda Elhama. 

Kada sam se oženio, dobio sam garanciju od jednog rođaka da odem u Švajcarsku. Radio sam u jednom preduzeću za gas, “Gas Arbeit”, bilo nas je puno rođaka i komšija. Prvog meseca kada sam počeo da radim, jedan stariji komšija je otišao na odmor i ostavimo mene da ga zamenim, jer je on održavao prostorije.  

Prve nedelje sam imao opasnu nesreću. Obično su se članovi porodice i prijatelji okupljali tu subotom i nedeljom za doručak. Ja sam tu bio najmlađi i ja sam ih najviše služio čajem. Čim sam spremio čaše s čajem, došao je jedan Španac i rekao mi: “Da mi zameniš plinsku bocu jer se je potrošila”. Odmah sam ustao, uzeo ključeve i otišao da otvorim, skinuo sam staru bocu, puna mi je bila u blizini. Kako se desilo, kako je došlo do vatre, ne znam. Zapalio se je preostali plin u tim bocama i uhvatio i kupatilo. Na trenutak sam pokušao da izađem, ali nisam mogao i stavio sam obe ruke da pokrijem oči i povikao: “O Gospode, neka mi ostanu makar kosti da mogu da mi ih pošalju kući”. Opet sam pokušao i uspeo da izađem. Otišao sam, našao ih tu spremne da piju čaj.  

Španac me je video, došao je za mnom. Rekao sam mu: “Imam opekotine, kupatilo gori”. Ali jedan prijatelj našeg plemena koji je radio tu je bio mnogo hrabar i brz. Uzeo je dva aparata, ispraznio ih i u jednom trenutku ugasio vatru. Došli su mene da uzmu, a taj Španac je vrištao koliko je mogao: “Pustite me, pustite čoveka da ga odvedem u bolnicu”. Čitavo društvo je bilo tu, oko 50 ljudi, opkolili su me: “Šta je bilo?” Meni je izlazio dim jer mi je košulja bila spaljena čitava. Samo oči su mi pošteđene.  

Uveli su me u kola firme, odveli me u centar prve pomoći. Lekar im je govorio kuda da vodimo ovog čoveka ovako. A ja sam mislio: “O čemu priča ovaj?” Ovaj pre nego završi s govorom ja ću biti mrtav”. Pitali su me: “Kako si?” Sve sam ih razumeo, ali nisam mogao da im odgovorim.  

Smestili su me u jednu sobu, tu znam da su me prskali nekim sprejom. Više nisam ništa video, ali kada je društvo nakon sat vremena došlo da me vidi ja sam bio ceo naduven, kao crnac. 21 dan sam bio u bolnici. Radio Cirih je nedelju dana obaveštavao o opasnosti u kojoj sam bio. Tih 21 dana, kakvu uslugu su mi pružali, to ne znam da opišem. Da sam bio ovde, verovatno bih bio pokojni.  

Onda su me otpustili, doveli u barake. Tu je napravljeno veliko veselje. Čitavo društvo je bilo čulo o tome, a nije nas bilo baš malo, iz jednog drugog grada su čak došli da me posete. Čak su i dva -tri Nemca bila došla, radila s nama u Švajcarskoj firmi. Oni su se čudili, gledali nas šta radimo. Tu im je stric, stariji, objasnio šta mi se je desilo. Došli su, družili se s nama, fotografisali, bili iznenađeni.  

Nakon nedelju dana sam tražio da dođem kući. Ali mi je lekar rekao: “Ako odeš kući, tamo su visoke temperature, svu ćeš kožu da pokvariš”. Ali sam ja preuzeo odgovornost da ću se donekle čuvati, jer kod kuće nisu ništa znali.  

Kada sam došao kući, ćerka, Mevlyda je tada imala 2 godine, igrala se je s decom, ja sam joj se približio i uhvatio. Prvo me je gledala s čuđenjem, kasnije prepoznala, i rekla: “Kuku, tata moj!” Kada su me videli kod kuće, majka, porodica, šokirali su se. Nakon sat vremena sam otišao u komšiluk da prenesem neke poruke koje je društvo preko mene poslalo odande. Kada sam ušao u komšijino dvorište, žena jednog tu je objašnjavala svekrvi, a svekrva je imala oslabljen vid, negde oko 100 godina je imala: “Majko Nife, jesi li čula?” Sin strica Nuhe, Nebih, se je opekao i skroz ugljenisao. A ja iza nje i kažem joj: “Evo me!”. Oni su se iznenadili.  

Onda me je porodica zamolila da ne idem više. Imali smo još jedan vinograd dole i deda je bio napravio neku kolibu za stražu. Odlazio bih ujutru, nosio hleb i vodu, tu je bilo najbolje grožđe, samo bih se spustio dole da uzmem grožđe i mesec dana zaredom sam boravio tu, u toj kolibi, znači sunce mi nije udaralo lice uopšte.  

Ali posle mesec dana sam im rekao da hoću opet da idem za Švajcarsku. Kada sam otišao, pregledao sam se kod doktora. Bio je iznenađen koliko mi se je poboljšalo stanje i rekao mi je da sam se čuvao. Dao mi je karticu za nesreću, zvali su je “Unfall Karta”, ali nisam bio zainteresovan. Tada su govorili da možeš da dobiješ 160 hiljada franaka odštete, ali se ja uopšte nisam interesovao. Radio sam posle još jednu godinu, a posle mi nisu dali da idem.  

Posle sam radio sa drugim bratom i sinovcima. Braća su radila u Sloveniji, a ja sam se bavio poljoprivredom jer smo imali pet i po hektara pod vinogradima. Imali smo velike prihode, kao i oni tamo. Oni su neko godina radili tamo, imali velike prihode, a kada je jedan od braće došao, rekao sam mu: “Traže zadruge da daju kredit, ali otac ne da jer kaže da te kredit opelješi”. Brat mi je rekao: “Greši, vidim ja Slovence. Samo vidi da li daju, idi prijavi se!” Otišao sam u Studenčane i upisao u jednu zadrugu. Kada sam u to vreme potpisao 2 miliona i 300 hiljada dinara, kapa mi nije stajala na glavi, a direktor me pita: “Šta se plašiš?” Kažem mu: “Kažu da kredit opelješi ljude”. Rekao je: “Nakon godinu dana, dva hidrofora koja si ti uzeo će toliko koštati”. Uzeo sam kredit, uzeli smo štalu, bio je jedan Srbin, građevinski inženjer, dao nam je projekat, sagradili smo je, ubacili 57 bikova. Oni uopšte više nisu sumnjali u nas jer su ljudi uzimali pare iz kredita i onda bi ih izgubili, ali u nas nisu sumnjali jer su videli da smo posvećeni ovom poslu.  

Bili smo kupili 6600 kila mesa znači junad, žive vage, i za 6 meseci smo imali 36 hiljade kila, dakle za 6 meseci nam je ostalo 30 hiljada kila. Sva stočna hrana je bila naša tako da je dobit bila veoma velika. U to vreme nisu postojale moderne štale da stoka sama pije vodu, nego je pila svuda.  

Onda je otac zvao drugu braću, plačući: “Hajde, dosta više u Sloveniji”. Ovu štalu smo preobratili u stolariju, posle smo kupili i jedan mlin. Život je počeo da se popravlja sve više. Dolazio je jedan iz sela Ostrožub da ide da priča telefonom u Suvoj Reci. Kada bi ušao tamo gde jedemo, plakao bi, govorio ocu: “Blago tebi, vidi meni sin u Nemačkoj, pa moram da dođem i prenoćim kod tebe i sutradan odem i razgovaram telefonom tamo, a tebi svi sinovi ovde”. Nedugo za tim, otac se je razboleo i preminuo. 

Kada je počeo rat, počela je ova ćerka, Mevlyde, da jadikuje i govorila je njenoj majci: “Majko, počeo je rat, šta će te da radite? Jer rat uzme nekog, rat uzima ljude. Ali sam joj ja govorio: “Rat uzima one koji ratuju. Ti nisi u ratu, ti si u tvojoj kući, staraš se o deci, sa mužem i svekrom i svekrvom”. Nastavilo se je 2-3 meseca, naša vojska je bila ovuda. Mevlydini sinovi, Genc i Granit, su bili mali, jedan rođen ’94, a drugi ’96. Igrali su se po dvorištu. Vojska je bila dalje, a oni su ponekada pokušavali da odu da vide OVK tamo, jedno sto metara niže. Tu sam ja bio veza.  

Kada je pala prva ofanziva, 26. marta, došlo je do povlačenja ovde i svi su otišli nagore. Ja sam otišao u Pagarušu, a moja porodica je otišla u Medvedac. A ja sam bio prisiljen da odem tamo jer smo imali neke mlade momke tamo, boravio sam sa dva sestrića, jedna rođaka mi je bila udata tamo.  

I otišao sam da razgovaram sa Mevlyde preko telefona, da je pitam: “Kako ste tamo?” Mevlyda je bila kod kuće, u Suvoj reci, u porodici Berisha. Ona je pitala: “Šta se desilo s vama?” Rekao sam joj: “Sutra ću doći”. Povukli smo se i sutradan, pre jutra, sa nekoliko vojnika smo ušli kod mene, ali u šupu, iza kuće. Imala je 45 metara, dvospratnica, bilo je dasaka, raznovrsnog materijala; pšenica u mlinu, bilo je 200 hiljada kila. Ali kada sam došao nijedna lopata više nije bila, samo prašina, baš nijedna stvar nije ostala. I otišao sam kod strica i rekao mu: “Tvoja kuća je preživela, naša je spaljena”. Počeo je da plače.  

Sutradan sam ponovo došao, popeo sam se na drugi sprat, kada je došla ćerka sa svekrvom i dvoje dece, Gencom i Granitom. Oni su stavili dva prsta u usta jer su četiri dana pre ofanzive otišli tamo i čudili su se. “Gde smo?”, su govorili i plakali na sav glas. Ćerka sa svekrom. Bacio sam Granita u vis – samo Boga sam voleo više – i rekao mu: “O, kćeri moja, što ti plačeš za naše kuće? Ako imam Granita, imam ceo svet!”  

I oni su otišli, a prijatelj mi reče: “Nemoj bolovati, ja ću doći da ti postavim krov na kuću”. Ne zadugo su se spustila i braća, jedno mesec dana smo boravili dole i onda ušli u selo. Selo je spaljeno na pola, tako da smo pokušali nekako da pronađemo utočište. Dever moje ćerke je bio veoma poznat profesor u Prištini, Hajdin Berisha. Došao je, poslali su ga strani posmatrači da vidi kome da pomogne. Došao je jedan prijatelj iz Slovenije, njemu je malo spaljena kuća i rekao: “Šta je vas zadesilo, kuku vama! Dođi uzmi pare, hoću da ti dam tri hiljade maraka, stavi krov”. I stavili smo krov s daskama i smestili se. U ratu je u međuvremenu došlo do nekog primirja, ćerka je nekoliko puta dolazila i odlazila.  

Poslednji put, dva ili tri dana pre poslednje ofanzive, došlo je i boravila jer su došli još neki, unuci i unuke, a neko s mladom, ženama, okupilo nas se je oko 100 ovde. Videla je da nema mesta gde da boravi i rekla: “Hoću da idem”. Ja sam osetio neku veliku bol, nisam mogao da izlazim pred dečake, a ona me je tražila: “Gde je tata da ga pozdravim?” Ja nisam mogao da joj izađem na oči. U međuvremenu su izašli na autobus i otišli.  

Pozvao sam je na telefon jer je punkt bio u Raštanu. Pitao sam je: “Kako ste prošli?”. I ona mi je rekla: “Oče, sam Bog zna kako smo prošli”. I nakratko posle toga je došla druga ofanziva, a ovde sam ostao ja sam sa stricom. Cela vojska je otišla nagore, ja sam spavao u stričevoj kući. Pitao me je stric: “Jesi li razgovarao sa Lyde? Šta je rekla? Imali smo naš telefon ovde u selu, 10 maraka minut. Odgovorio sam mu: “Reče da je velika opasnost, prolazili su kroz đubre”. A stric: “Gde nađe tog prijatelja, mnogo je dobar!” A ja: “Striče, da umre prijatelj pre mene – ćerkin svekar- otvoriću saučešće punih mesec dana”.  

Došao je da me povede brat iz Pagaruše, jer su svi bili tamo, niko više nije bio ovde. Neko mi je malo stavio do znanja, ali kao da mi donekle pokriju jer sam ja čuo na radiju da su Berishe izveli iz kuće i ubili. Kada je Mevlyda stigla tamo, posle dva dana se to dogodilo.  

Ja sam znao da su živi pa sam ujutru otišao u selo jer smo imali jedno 10-12 krava pa sam namirio krave i izašao u selo da vidim da li je neko tu i onda odem. Kaže mi jedna starija žena: “Jel moraš da budeš ovde?” A ja: “Da ovuda da, kažu da je tamo kod potoka puno ljudi pa hoću da odem i odvedem ih odatle jer mogu snage da ih nađu tu i streljaju ih”. I otišao sam, pronašao puno dece, žena, staraca, i svima njima govorio: “Bežite, bežite”. Poslednji su bili jedan stariji čovek sa ženom. On je bio poslanik bivše Jugoslavije i za Balkan je imao velike odgovornosti. Ostario je i umorio se. Rekao sam mu: “Čika Shaqo, beži!”. Odatle je samo 3-400 metara Neperbište, pa se je mogao čuti mitraljez, kalašnjikov iz sve snage. A on mi kaže: “Nek me ubiju ovde, nemam kuda da idem”.  

Video sam jednog seljaka, i on malo stariji, pa sam njemu rekao: “A ti, što si ostao do sada ovde?” “Tako se je pogodilo, evo me sada ovde”. Rekao sam mu: “Hoćeš moći sada da prođeš kroz Neperbište jer ubijaju tamo dole, pucaju koliko mogu”. Onda sam video 10-članu porodicu s jednim malim dečakom. Bili su iz mog sela, poznavao sam tog čoveka, ali nismo imali neke veze. Imao sam jedno malo pakovanje keksa pa sam im rekao: “Bežite što pre jer ćete teško proći, imate zasede čitavim putem”. A taj stariji čovek je rekao: “Ja ću da idem ispred, a ako zapuca vi nemojte. Ako ja prođem, dođite i vi”. Dao sam tom malom dečaku kutiju keksa i kada je dečko otišao setio sam se moje dece. A taj dečko: “O čika Nebihe, hvala na keksu”.  

Otpratio sam ih, znam da sam čitav potok očistio od civila i onda spustio niz drugi potok. Tamo sam našao još četvoro. Pridružio sam im se, bili smo tu, jedan je otišao do brda da proveri i kaže: “Kuku nama, dolaze ovamo”. Neki naoružani paramilitarci su nas primetili da smo tu. Pobegli smo, spustili se niz vinograde u jedan potok. Pucalo je sa svih strana. Nešto pre večeri je došao jedan tenk, mi ispod, tenk iznad nas, ali dade Bog pa poče kiša i onda su se oni povukli, a mi otišli.  

Krenuli smo ka selu. Kada smo izašli u manju šumu, tu je bio jedan seljak. “Kuda idete?” “Idemo u selo”. A on: “Tu je sve sad u prahu, puno je policije, puno vojske, tu nema preživljavanja”. Idemo da vidimo. Kada smo se približili selu u jednoj uličici je bio jedan autobus naš koji je pobegao i onda smo videli belog psa. Pas nas je nekako opasno pogledao ka nama, ali nije krenuo ka nama. Hodali smo još jedno pet metara, a dalje dva leša. Rekao sam im: “Polako, jer čini mi se da je jedan moj brat”. Ličio mi je skroz na jednog od moje braće.  

Kada smo se približili, šta da vidimo, jedan je bio bez kapka lobanje, a drugog nismo poznavali, neki nepoznati. Nismo se usudili da uđemo u selo pa smo otišli naniže, pronašli traktore, kola sve što su civili koji su tu ostali imali, sve spaljeno. Ostao je samo jedan mali traktor, imao je jedan jorgan, svih nas petoro je ušlo pod taj jorgan, pokrilo se, skroz je bio mokar jer ga je kiša nakvasila jednu noć i jedan dan.  

Da, da ne zaboravim, četiri momka su bila, 20 i nešto godišnjaci, tri brata Retija i jedan njihov zet, taj iz Samodreže, su bili zapalili vatru i pekli sudžuk, a imali su i nešto piva. Rekao sam im: “Hej, vidite li gde ste, oni će sad da dođu ovde”. Jer sam ih video kako svi dolaze sa kosine jer je u vazdušnoj liniji bilo svega 300 metara. A jedan kaže: “Ajde čiča, ne dosađuj!” Zezao se sa mnom: “Dok ne pojedem ovaj sudžuk i dok ne popijem ovo pivo, ne mrdam odavde”. Kada sam se vratio uveče i kada smo ušli u taj traktor da odmorimo, malo pre nego što smo zaspali, došao je jedan iz sela Opteruša i rekao: “Jel ovde Nebih?” Rekao sam mu: “Da, šta ima?” A on: “Zovu te tamo dole, tri su umrla, a jedan je živ i još traže pomoć”. Znao sam ko su jer sam znao gde sam ih ostavio. Otišao sam, a oni su se bili povukli, pozivao sam ih na nekoliko strana, ali ih više nisam čuo. I onaj četvrti je bio umro, dakle tri brata i njihov zet. Ta braća su nam bili prijatelji.  

Dok sam se vrteo iznad sela, video sam jednog starca. Rekao sam mu “ajde”; a on je ušao unutra i uzeo lovačku, ali kada sam pogledao iza, nije bio tu. A imao sam i tri ujaka sa sobom. Kada smo izašli poviše, pogledao sam, nema tih troje ujaka, samo jedan je ostao sa mnom i još jedan seljanin. Gde su oni ostali, ne znam. A onaj starac je ubijen na groblju. Kada su ga našli mrtvog, izvadili su mu mozak, stavili mu ga u šaku. Dok su ovi ostali otišli u Mamušu.  

Ožedneli smo. Nisam ogladneo, ali jesmo ožedneli. Rekli smo idemo za Mamušu. Jednu noć ranije su ljudi išli i ulazili i izlazili, ali nismo znali kakvo je stanje. Kada su saznali, rekli su: “U Mamuši nema nikoga, odveli su ih za Albaniju”. Rekli smo da idemo ranije, uzećemo vode i hleba i vratiti se. Jedan starac je bio obukao tri para odela i kaput. Ovaj ujak je za sebe uzimao jedan zalogaj, a drugi davao meni ali ja nisam mogao da jedem, dok je on jeo pomalo, imao je pitu jednu. I govorio nam: “Zašto bre žurite?” “Ma ajde brže malo jer hoćemo da odemo i da se opet vratimo”. “Ne, ne, vi se plašite”. “More, hodaj!”  

Kada smo se približili, jedanaestoro je bilo ubijeno tu. Tu sam video jaknu ujaka koji je bio sa mnom dan ranije, ali da kažem ujaku: “Evo ti ga brat”, nisam imao hrabrosti… Kada smo otišli imali smo neke poznanike tu, ušli smo u džamiju i ja sam im rekao: “Ostanite ovde, odo ja da tražim hleb i doneću vodu”. Kada sam otišao kod tih poznanika, kod tih mlinara: “Ovde si došao, jel?” Rekao sam: “Mogu li da uzmem malo vode?” “Samo da što pre odeš”. Kada sam se vratio u džamiju, oni su čekali. “Nisi doneo vodu?” Rekao sam im kakvo je stanje. Onda je došao drugi starac i rekao: “Bežite odavde, jer će sad da dođu i streljaju vas. Ovo je puno, ali nemojte da idete nagore jer nikog živog neće pustiti da ode za Samodrežu, samo će vas ubiti”. I rekao mi: “Nadole, da idete ka Albaniji, kažu da vas niko neće dirati”. “Ade bre!”, kažem mu ja.  

Onda je došao jedan ujak mog oca, iz Studenčana. I rekao mi: “Ujko, aman da dođeš jer sam sa dve žene i troje dece i jedan moj seljak je sa mnom, ali se ne usuđujemo da odemo nadole”. “Kako da ne ujače”. “Hajde, bre!” Došao je jedan iz Mamuše, kaže: “Ako hoćeš odvešću ih ja jer sam odveo jednu turu i niko mi nije izlazio ispred uopšte”  

Ali oni navalili: “Samo da dođeš nadole”. Kada sam ušao u kola, jedan seljak iz Samodreže, koji se je odselio u Mamušu mi je rukom mahnuo da stanem kod njega, ali kada sam video šta se tu dešava, rekao sam: “Ne”. Ujak iz Studenčana je govorio njegovoj ženi: “Uradiće i nama kao tamo kad su uzeli četvorogodišnjeg dečaka, natakli ga na nož i šetali po Suvoj Reci”. Tu sam stekao ubeđenje da se je to desilo mom Granitu.  

Kada smo otišli, niko nas nije dirao niti su nas igde zaustavljali. Otišli smo do granice, tu je ujak sišao. Tu su nam samo rekli da ostavimo tablice, da ostavimo lične karte i da pređemo s druge strane. “Ali bre nemamo lične karte”. Tablice da, njih smo bacili. Kada smo prešli s druge strane, samo je izašao jedan kadet: “Da li ste uspeli braćo?” “O da bre, 50 godina sam sanjao da dođem, ali ne ovako”, rekao sam.  

Ušli smo u Kukeš, tu nam je jedan momak izašao ispred. Bili smo lom, kiša koja nas je nakvasila, a on: “Brate, ja sam siromašan čovek, ali vidim vas večeras ovde, hoću da vam ponudim večeru i da vas osušim i zagrejem”. Onaj starac koji nam je govorio: “Šta se plašite?” me je pitao: “Jel poznaješ ti ovog, a?” “Kako ću da ga poznajem. Zašto, da mi nije ujak?”. A ovaj nam govori, hajde da odspavate, jedete hleba i odmorite se”. “Neee” kaže. “Dobro, idi ti kuda hoćeš”.  

Otišli smo tamo, zapalio je peć i napravio nam večeru, te nas je zagrejao i osušio. Ujutro smo otišli da se prijavimo i saznamo nešto o ćerci. Sve sam shvatio da je ćerka nestala, da su ih streljali sve. Ubrzo nakon toga, porodica je istog dana došla kamionima. Ja sam otišao u gradsku opštinu i pitao: “Ova porodica gde se nalazi?” Izašao je jedan iz opštine i rekao: “Vidi tamo onu zgradu”. Jedno dvesta trista metara pre nego što sam se približio zgradi, izašle su mi ćerke u susret. Ispala mi je vilica s mesta. Pao sam na kolena i polako je vratio na mesto. 

Starijeg sina sa tri sinovca su zaustavili u Suvoj Reci kod mosta, a jednog rođaka, tinejdžera, usne su mu uvek u osmehu. Jedan policajac ga je pogledao i rekao mu: “Jel se ti to sa mnom smeješ?” I krene da ga upuca, a ovaj mu brat kaže: “Polako čoveče, vidiš da je mlad, čak ni jezik ne zna, ne zeza se s tobom”. A policajac njemu: “Jesam li te nešto pitao? Dođi vamo!”. Sa tri momka i tim rođakom, rasporedi i njega da ih streljaju. Kaže mi brat: “Nije mi bio problem što će me streljati, nego šta će da rade deca koja su bila iza nas?” U tom trenu su došli neki drugi i rekli tom policajcu: “Hajde, dođi s nama!” On je otišao, a ovi su ubrzali korake i otišli, spasli se. Došla su moja deca, Nasima, Elhama, supruga i čitava porodica.  

Nije me više bilo briga da li su ih igde držali, jer sam bio dobio vesti da su ih nege držali, da su živi i zdravi, samo nisu vamo prešli. Od te noći ih je preuzeo taj vlasnik koji je preuzeo nas, on je imao jednu garažu, ubacio ih je kako su bili, u dva traktora i naš kamion. Spavali su tako na traktorima, davao im je hleb u ruke. Ujutru smo nastavili nadole ka Ljaču. Ja sam ostao, svakog dana sam išao na granicu. Sve do nedelju dana pre nego što je ušao NATO sam išao.  

Ovi moji su iz Ljača otišli za Maiku, tu su se smestili na drugom mestu, a kada je ušao NATO, moj je brat bio prvi iza tenka, a ja za njim. Ušli smo kamionima, s decom. Kada smo stigli uveče u Suvu Reku direktno smo otišli do Mevlydine kuće. Kada smo otišli tamo, Granitove cipele, sandale, jedna s jedne, druga s druge strane. Tražimo ih gde su oni, nema nikoga. Bili su naši vojnici tu, jeli tu, ostavili neoprano posuđe. Zatvorili smo vrata, došli kući. Brat je dobio neke vesti da su otišli za Makedoniju, Blace, pa ih je i tamo tražio, ali nije bilo ničega.  

Nedelju dana ih je tražio po grobljima Jedanaest članova porodice, deset članova jer je majka Tixhe imala 104 godine. Majku Tixhe smo pronašli na groblju u Suvoj Reci pod brojem, a ostale ni dan danas. Pa smo otvorili saučešće, 49 peškira koja su bila u to vreme ovde po Samodreži. Pušio sam jedno vreme, ali sam u međuvremenu ostavio, međutim na dan kada smo otvorili saučešće kod strica, stavio sam paklicu u džep da dam nekome, ali kada sam seo zapalio sam i ja. Rekao sam: “Au Granite, zapalih”.  

Počeli su da dolaze seljaci; glasina kol`ko hoćeš. Neki su ti govorili da su ih preuzeli i streljali. Ali nije imalo kosti, ničega. Počeli smo posle da idemo na štrajk, 10 dana sam sedeo na sred poda u Prištini, ali su se u to vreme mobilizovali ljudi, shvatili su slučaj jer je bilo 3500 ljudi. I samo bi ti doneli sakoe, kapute, ćebad donosili ih svakog dana. I dok smo bili tu i tražili, podstakli smo strance da pokrenu naše pitanje. U međuvremenu, prošle su dve godine i nije bilo ničega.  

Išli smo na Merdare 13 puta kada su donosili leševe. Kada su ih doveli u mrtvačnicu u Orahovcu, tamo su ih lepo rasporedili. Pre nego što sam pronašao leševe, bio sam kod jednog komšije u Batanici i gledao televizor kada su prvo prikazali Gencovo telo. Prepoznao sam ga po zubima, licu, svemu, prepoznao sam ga po odeći koju je imao. I rekao sam: “A bre sinovi moji”. Ali nisam nikome rekao. Otišli smo u mrtvačnicu u Orahovcu, tu sam video leševe oba dečaka. Video sam dedu, video sam oca dečaka, jetrvu, video sam babu dečaka, osim moje ćerke Mevlyde. 

Od 2002. do 2005. godine su oni bili u mrtvačnici. Odatle su ih odveli u Prištinu, kada su nam uzeli DNK i krv, identifikovali ih. Koliko puta smo išli u tu mrtvačnicu, koliko puta smo uzimali te kosti u ruke. Bila je to katastrofa, po nekim ceradama sve dok nismo intervenisali pa su doneli frižidere. Pored toga, istraživanje je nastavljeno. Kada smo ih sahranili, nije ni ćerkin dever, Hajdin, ni moja ćerka Mevlyde nije tu.  

Pitali su me kako u kojem redosledu da ih polože grobove. Ja sam ostavio da napišu tu, usled nedostatka tela, ostavio sam grob u sredini. Sahranio sam oba dečaka, jednog levo, drugog desno, da kada budu pronašli ćerku, da je smestimo između. Koliko sam čekao da pronađu dečake, ali sada kada odem, kažem: “Dečake smo našli”, i onda sam stvarno stegnut kada vidim njih dvoje tu, a grob između prazan.  

Imalo je mnogo glasina, mi smo nekoliko puta tražili da u najmanju ruku kažu imena onih koji su ih spalili. Ja sam otišao da dam intervju u Prištini, došli su da me vode u Beograd, mene i još neke. Mi smo zauzeli stav da ne idemo jer smo znali da njihov sud neće ništa uraditi, kao što i nije. Štaviše, ona Anka i Bekim su me molili da idem u Beograd, ali sam izjavio i onima u Prištini, štaviše, bio je i jedan srpski advokat i jedan Amerikanac tu, i na kraju sam rekao da sam pred čitavim svetom opisao te okolnosti. Znam da nikada nisam čuo nijednog hodžu ili sveštenika da unosi mržnju i podržava rat kao srpski popovi. Oni su puno uradili, akademiju su okrenuli ka sebi i odgovorni su za to. Ustao je taj Srbin i rekao sekretarici: “Napišite ovo, ovo moraju da znaju novine”. Rekao sam: “Nađi mi jednog hodžu koji je unosio mržnju o ratu, nikada ni naša akademija to nije uradila. Oni su podstakli rat, uradili sve, pozivamo ih na odgovornost”.  

Odlično znamo, ja sam poznavao Nenada, svakodnevno sam ga viđao jer nam je bio komšija. On je lično masakrirao. Kao i Boban, koji je ubijen. Ali su njega uzeli i pustili, 13 godina je bio osuđen, ali su ga odmah pustili. Uzeli su jednog čergaša iz Kube i osudili i njega. Gde su 48, pa i 520 u čitavoj Suvoj Reci? Jedna porodica ima 10-11 ubijenih članova, sedmoro je nestalo, drugoj nedostaje osmoro. Ovoj mojoj porodici nedostaje dvoje. 

Kada smo ušli u selo smo osećali veliku bol, ali kada smo mi otvorili saučešće, na jednom mestu je bila i muzika jer ga nije interesovalo jer nije imao nikoga ubijenog. Kada smo išli u Prištinu, po štrajkovima i protestima, tukli su mene i Nysrete. Jadnom smo izašli sa Albinom, još nije imao političku stranku, ali je bio s nama. On nas je vodio na štrajku, blokirali mu put, kad je došao jedan i kaže: “Šta ste poludeli vi?” Vratite se vašim kućama, šta ste blokirali put ovako?” Pa sam skočio ja i uhvatio ga za vrat, kad dođe drugi i kaže: “Neka ga bre, vidiš da je lud”. Rekao sam: “Ne, nije lud, šta je stao s nama, nek ide svojim putem”.  

Nastavili smo sa udruženjima, toliko puno smo stvari uradili, ali mi nikada nećemo da zaboravimo, Međunarodni crveni krst i Crveni krst Kosova, ne samo tada, nego već dvadeset godina drže nas u životu. Inače, nikoga ne interesuje za nas. U trenucima kada mi nemamo izlaza, evo taj Kushtrim Koci, i bio je i taj Ylber Morina, pa onda ovi stranci koji su se sprijateljili s nama, oni su čitavo vreme provodili s nama na sastancima. Oni izlaze, skoro pa traže pomoć za nas, prikupljaju novac, dođi na jedan sastanak.  

Bili smo na jednom spontanom okupljanju o pričama, u Viktoriji u Vermici, jedna Mihona, majka joj je muslimanka, otac joj je Jevrejin, muž katolik i sama je govorila da priča albanski. Toliko nas je obučila, ponekada terala da plačemo, ponekada da se smejemo, sedam dana smo bili s njima tu. Pa smo počeli po malo da se razvijamo, nas svih jedanaest, i danas, nakon trinaest godina, nešto se je stanje promenilo, mi smo se osećali bolje kada smo se okupljali s udruženjima. Čini mi se da je bilo u 2008, otišli smo na jedan protest na novogodišnju noć, oko 300 ljudi. Mi nismo mogli da stojimo na nogama. Kada je došla ponoć, izašli smo da fotografišemo grad jer su organizovali vatromet. Bila je velika buka, ženi su se smrzle ruke, tresle.  

Bio je tu Rame Manaj, izašli su tu ispred, ali su se toga dana pokazali veoma slabim, nisu se brinuli o nama. Tako loše da smo otišli iza, boravili, umorni, ja sam seo ispod stola i uhvatio me je san. I čujem, žena, Nysrete, plaču svaka, oplakuju sina i ćerku i čitavu porodicu. “Jesmo li dosta plakali?”, čujem je da kaže. I kaže: “Da!”. “I, da li da se smejemo?” “Ali kako da se smejemo?” I kaže: “Vidi sad kad probudimo ovu Morinu!” I kaže: “O Morina!”  

Kada sam ustao, sve žene su stavile glave na mene kao na jastuk. A ja od sramote kad sam udario o sto, sve čaše koje su biletu su se prosule. Pa su onda svi počeli da se smeju. Onda je došla policija i preuzeli su nas, odveli u jedan lokal, nahranili i smestili u autobuse.  

Rad koji je obavio Crveni krst i udruženja, Koordinacioni savet, rekao sam onome iz Ženeve, koji je bio za ljudska prava, da smo mi primer Kosova, ako ne i Sveta. Jer smo imali kontakte sa Grcima, Turcima i Bošnjacima svaki dan. Čitava ova vrednost našeg rada, pa je opao broj, jer je bilo 7700, dok je sada opao na negde oko 1620. Da, da smo ćutali nikoga ne bi pronašli, međutim Srbija i danas zna gde su jer su oni imali redovnu vojsku. I mi smo imali, ali naša vojska nije bila pripremljena kao njihova. Oni znaju sve koje su imali. A mi smo imali ljude koji su tu uzeli pušku i tu izašli.  

Video sam 2005. film kako su Srbi došli prvi put u Kosovo Polje kod Miloševića, kada je počeo njegovu revoluciji pa sve do bombardovanja. I dok je to išlo na televizoru, video sam dva dečaka na rešetkama podruma u Suvoj reci i policajce tu. Rekao sam: “Evo oba dečaka, oba se drže za rešetke”. Iza je bila picerija gde su ih streljali.  

Jedan poznanik, Yll Morina, je u Francuskoj, tamo je rođen. On je finansirao Rambuje i tražio sam da mi nađe taj dokumentarac. Rekao mi je da je to kanal 5, ali da ne mogu da ga izvučem. Rekao mi je da može da ga izvuče Avni Spahija. 

Mevlyde je sa sedam godina pošla u školu. Imam i knjigu koju je dobila kao zahvalnicu, odlična uvek. Kada je završila osam godina škole, donela je svedočanstvo, sve odlično, moj otac je plakao: “O sine moj, pošalji je da završi još škola”. Rekao sam mu: “Oče, kako su se uskomešale stvari, nije red da ide”. 

Ima jednu drugaricu, ona je danas poslanica. Mevlyde je bila mnogo pametna, ali takva je sudbina bila. Ubrzo nakon završetka škole se je verila, udala, rodila dete. Svu moju decu volim, ali mi je Mevlyde bila srce, meni nikada nije znala da kaže ne, nego uvek da pomaže. Ja čak i ne znam kako živim bez nje. Kada sam pronašao kako je napisala jedan školski rad, bila je u četvrtom razredu, kako je opisala baku Dinu kako sedi pored peći i priča joj bajke.  

Napisao sam na internetu o jednom događaju kako “sam se rano ujutru probudio i u mom dvorištu video jednu golubicu kako se igra sa dva goluba, ali su ih kasnije opkolili gavrani. Došao je i orao, ali začudo samo pod senkom da se spasu, međutim nisu mogli da se spasu od gavrana”. Dakle, Albanija nije mogla da nas spase. Gavrani su bili vojnici, a golubovi bili deca sa ćerkom golubicom. 

Kada sam poslednji put govorio s Mevlyde bilo je možda sat vremena pre nego što su ih odveli, izveli iz kuće. Rekla mi je: “Kuća nam je opkoljena sa svih strana tenkovima, kuku nama”. Rekao sam joj: “Ćero, nemojte da se plašite, vi ste nevini, niste ništa uradili”. Rekao sam joj: “Našu vojsku kada uhvate, njih će da zakolju, a vi nemojte da se brinete jer će te vi proći na najbolji mogući način”. Kada je došlo vreme, telefon je prestao, više nije radio.  

A kući kada je došla poslednji put, govorili smo o ratu, kako da ih spasemo i ona mi je rekla da je najbolje da dođe otac do Pagaruše. I došao je Boga mi prijatelj, njen svekar, Vesel, i rekao joj: “Hajdin je tvrdoglav”, govoreći o svom sinu, tom profesoru. I rekao: “Uopšte se ne brinem o njemu, nego šta da radim deci?” Imao je puno para. Čak kažu da su mu uzeli 50 hiljada maraka i onda streljali. 

Da dođu naviše nisu mogli, jer da su mogli da dođu do Pagaruše, danas bi svi bili živi. U njihovom naselju, Berisha, kada su ušli redom, na Bobanovo naređenje, imali s uza cilj Veselovu kuću, Shabana.  

Da je Mevlyde živa, produžila bi mi život. Ona je bila vaspitačica, kakve je reči izgovarala. Nikada nije ikoga naljutila, znala je da vaspita ostale, a nju nije imalo potrebe iko da vaspitava. Jednu poeziju sam napisao za Mevlyde, aman da je ostaviš: 

Amanet 

Amanet i poruka, 

Amanet mojim drugaricama 

Čestitam nezavisnost i polovičnu slobodu 

Nezavisnost kada slavite 

Ne zaboravite na mene 

Samo rečima me se sećajte  

Cveće nemate gde da mi položite 

Kad god idete u Suvu Reku 

Ovo groblje posetite 

Tu su dva sina moja 

Imam Genca i Granita 

Moj je grob prazan 

Moji sinovi su u grobovima 

I tu će biti siročad, 

U odsustvu moga tela 

Amanet, roditelji moji 

Ne ostavljajte mi kosti u Srbiji 

Jednu drugu nisam nigde objavio. Mnogo je bolna, kažu zato što je moja porodica. I neću da je objavljujem jer i zemlju tera na plač. Govori o tome kako je Granit ispratio čitavu porodicu, do njega, kada je došao poslednji. Možda ću je nekada objaviti, ali verovatno ću ostaviti za kasnije, možda je neko otpeva.  

Kada smo otvorili saučešće na treći dan sam vrisnuo kada sam izašao: “O kuku meni, nikada više neću ući na ova vrata”. Došao je jedan njihov komšija i smirio me. Sada smo tu smestili jednu ćerku koja je preživela, a koja je udata u Suvoj Reci. Ima dva sina, ćerku i muža. Svaki put kad odem tamo, njoj izgleda kao da joj je došao njen otac, a meni izgleda kao da nalazim Mevlyde tu. Veoma interesantno, ja sada tu porodicu puno volim.  

Jedan sin mi je radio u KFOR-u. Trinaest godina je boravio u kući, ništa nije radio. Mi imamo zemlje, sve je ledina, ali nema mehanizacije da je obrađujemo. Mi smo nekada imali mehanizaciju, sve. A drugi je na školovanju u Prištini, osam godina u Samodreži u osnovnoj školi, tri godine u tehničkoj u Suvoj Reci, tri godine muziku u Prizrenu, četiri godine fakultet i tri godine master. Koliko je sve to? Imam jednu u Švajcarskoj i njenim parama jer nisam imao čime drugim da ih školujem. Sada žena plače: “Gde ćemo da ostavimo sina, nezaposlen, koliko troškova smo imali da prikupimo para da ga školujemo, a on sada u Prištini nezaposlen”.  

Udruženju se zahvaljujem svaki put kada se sastanemo. Ja sam najjednostavniji tu, samo jedna osoba. Svi ostali su intelektualci, koliko imaju poštovanja, toliko se i druže sa mnom. Kada idemo u hotele u kojima se održavaju predavanja, kada idemo da jedemo, za nama dolazi Gjyla.  

Imali smo sastanak sa devet poslanika iz Suve Reke, a bio je jedan Ali Beriša koji je bio predsednik udruženja, ja i on smo blokirali Skupštinu. Prisilili smo ih da glasaju da nema dijaloga bez sporazuma o porodicama, bez sudbine nestalih. Potpisali su i prevarili me. A najviše me je prevario Hajredin Kuqi. Otišli smo u Skoplje na predavanja sa pravnicima, a Hajredin me je odvojio i rekao mi: “Moramo nešto da uradimo jer ste nas vi blokirali, a mi moramo da nastavimo s radom”.  

I onda su sredili sa Prenkom Gjetom i sa mnom da petoro ode da razgovara sa Hashimom. Kada je Nysreta uzela reč, rekla mu je: “Ti si s obe noge pregazio našu krv, ti koji se ne brineš”. Pa drugi, pa još jedan, isto su mu rekli: “Ti si okončao rat, održao si Rambuje i trebaš da preuzmeš odgovornost”. Uzeo je našu stvar u ruke i zakleo se u svoje dete, porodicu, narod i Boga da će naša stvar biti uzeta u obzir.  

Moja poruka, kao i svih drugih, bi bila: “Porodice traže rasvetljenje sudbine, traže najmanje podršku, zaposlenje”. Znam, u Mitrovici ima jedna žena koja je ostala sa jedanaestoro dece, bez muža, bez ikakve podrške. I šta može ona sa 170 evra da uradi? Nekada je bilo 103, sada je 170. Ja sam bio u Draču, upravo po pitanju zakona. I došao je sa odlukom tamo u Draču, sve su porodice ustale i tražile plate. Ja sam poslednji rekao: “Svi ostali ne greše, ja tražim najviše. Neću ni dve hiljade evra da mi bude plata, ni ovo što imam, tražim da mi sin ima posao”. I reče on: “Ti si najviše u pravu od svih, kada dođeš u Prištinu, dođi do ministarstva”. Otišao sam do ministarstva: “Tražim barem posao!”. Svi ovi koji su danas, koji uživaju ovaj život, svi uživaju u ime naše krvi.  

Zar se ne ratuje u Siriji, vojska s vojskom, ali da li ima ko da im pomogne kao nama? Ne! Ovde se je digao svet, međunarodna zajednica, Amerikanci, čitav svet se je digao po “pitanju Kosova”. U ime te dece je stečena ova nezavisnost, niko nikada nije izašao u naše ime da kaže: “Polako, ima još nekih kao ja”. Samo da zaposlim sina jer ja umirem, ne ostavljam ništa. Alal vera Ramushu što je pre dva dana priznao da je zaposlio jetrvu u Telekomu, ali me i čudi. Onda sam u sebi rekao: “Ovome bratova žena nije radila već dvadeset godina, on sam nije imao opcija, a koliko je imao mogućnosti”. Ali šta da radiš njemu? Znam da je Telekom najveća korupcija, ali ona se je tu ubacila.  

Sve, sve, naš je zahtev da ćerci najmanje kost, jedno koleno, jednu kost da znam da imam. Da su kosti u grobu, za mene je to prvo. Život je život, i siromaštvo će doći sa svim, ali se trebamo nositi s tim, šta da radimo. Ovaj sin što je sada u Prištini, on ne može ni stan da plati i mi moramo da mu pomažemo. Eto, tako je veoma teško. I izvinjavam se jer sam toliko traumatizovan, ali ipak moram da guram dalje u životu. 

Balada nestalima 

Ko zna kol`ko dana i noći, 

Čekali smo neispavani 

Ko zna kol`ko sati i trenutaka 

U beskrajnom čekanju. 

Jer koliko smo suza prolili za vama 

Koliko smo vas oplakivali k`o mrtve, 

Nijedna reč, ni adresa 

Nazvaše vas “nestalima”. 

Dvadeset godina prođe, ne videsmo vas 

Dvadeset godina teku suze k`o reke 

Pre dvadeset godina ubiše nam duše 

Dvadeset godina patnji nema kraja, 

Dvadeset godina vreme je zakočeno 

Dvadeset godina bol je neizvesna 

Dvadeset godina gajimo nadu 

Dvadeset godina sveće su zapaljene, 

Dvadeset godina sneg se ne topi 

Avgust izgleda kao januar, 

Sunce pušta snažne zrake 

A naš srca puna mraza! 

Baka uzdiše: 

– Ima li neko ko mi može reći 

Gde su sinovi da za njima naričemo? 

Jer ću napustiti ovaj svet. 

Čujete li me vlastodršci 

Gde ostadoše moji sinovi 

Da`l su živi il` su mrtvi 

Nemojte ih zvat` nestalima. 

Već dva`es godina, ja uboga, čekam 

Ne uživam u skupoj slobodi, 

Ostaće mi žal ako umrem 

A da im kosti u grob položila nisam. 

Nebih Morina 

(Ova priča je deo “Živeti uz sećanje na nestale: Knjiga sećanja sa ispovestima članova porodica nestalih tokom poslednjeg rata na Kosovu” implementiran od strane forumZFD program na Kosovu i Integra, u saradnji sa resursni centar za nestala lica, saveznog ministarstvo za privrednu saradnju i razvoj (BMZ), rockefeller brothers fund i švajcarska ambasada na Kosovu)