Foto: Medija centar Beograd
Napad na Srebrenicu, počeo je 06. jula 1995. godine. Završio se pet dana kasnije ulaskom VRS i generala Ratka Mladića. Mladić je tada izjavio da se nalazi u “srpskoj Srebrenici”, da grad predaje “srpskom narodu”, da je” došlo vreme za osvetu Turcima”.
Prema optužbama Haškog tribunala vojnici pod Mladićevom komandom do 19. jula mučki i brutalno ubili su 8372 muslimanskih muškaraca i dečaka, među kojima je bilo i žena i dece. Žene i deca njih oko 30.000 hiljada deportovano je u dva dana. Ovo su činjenice o srebreničkom genocidu koje se nikada ne mogu i ne smeju zaboraviti. Licitiranje oko broja ubijenih iz godine u godinu, kao i dežurni poricatelji opet će iznova tvrditi kako je to bio strašan zločin, ali ne i genocid. Neurotičnih reakcija iz Srbije, uvreda na račun majki Srebrenice gotovo da su već ustaljeni scenario svih dežurnih poricatelja i negatora ovog užasnog događaja.
U mezarju Memorijalnog centra Srebrenica – Potočari, 11. jula biće ukopani ostaci 33 žrtve genocida počinjenog pre-24 godine. Prema informacijama objavljenim u medijima u mezarju Memorijalnog centra Potočari dosada je smiraj pronašlo 6.610 žrtava genocida, a traga se za još približno 1.000. Posmrtni ostaci žrtava genocida pronađeni su na 150 lokaliteta, od čega je više od 70 masovnih grobnica. Najmlađa dosad ukopana žrtva u Potočarima je novorođenče, devojčica Fatima Muhić, a najstarija Šaha Izmirlić, rođena 1901. godine. Potočarska ravnica i ove godine kao i prethodnih biće pokrivena zelenim tabutima i suzama neutešnih porodica, koje će tugovati i oplakivati svoje najmilije. Genocid počinjen u Srebrenici 11. jula 1995. godine, najveći je masovni zločin počinjen na tlu Evrope nakon holokausta u Drugom svetskom ratu. I ove godine učesnici Marša mira krenuće na put dug 240 kilometara u znak sećanja na stradale u genocidu počinjenom u Srebrenici jula 1995. godine, ali i na žitelje tog grada u bosanskohercegovačkom Podrinju koji su prešli skoro sto kilometara kako bi pronašli spas u Tuzli. Moram da priznam da mi je nakon 24 godine i dalje teško da prihvatim činjenice o svemu što se dešavalo u Srebrenici jula 1995. godine.
Ne mogu, a da se u ovom trenutku ne prisetim bahatog generala Ratka Mladića, koji je tog 11. jula 1995. godine sejao smrt po Bosni. Iako priveden pravdi, iako je u Skupštini Srbije usvojena delimična Deklaracija o Srebrenici, ostaje i dalje pitanje kada će se naše društvo suočiti sa razmerama masovnog zločina počinjenog 11. jula 1995. godine? Nije privođenje pravdi i suočavanje s prošlošću zarad evropskih integracija jedino što Srbija treba da učini. Srpskom društvu u celini je neophodno da prestane sa usvajanjem teorije stereotipa da je za sve kriva ona” druga strana” i time večito sebe stavlja u poziciju žrtve. Žrtve genocida su tu u Potočarima i od srpskog društva zaslužuju da im se u miru i tišini ponizno poklonimo. Neka im je rahmet. Vreme je da ovdašnja javnost shvati da umesto odbrane ratnih zločinaca, koja savršeno funkcioniše, naše društvo konačno mora da prestane sa prebrojavanjem žrtava i shodno tome ih koristi za svoj dnevno politički kontekst. Decidnije i preciznije dinstanciranje od zločinaca sa naših prostora nephodno je svima nama, kako već utvrđene činjenice ne bi dovodile do paušalnih ocena i proizvoljnih zaključaka. Dug je i mukotrpan put osvešćivanja besvesnih i dalje nam je prostor veoma vrednosno zagađen, ksenofobija i dalje dominira ovim prostorima…. a žrtve genocida su tu u Potočarima. Skupimo kao društvo dovoljno hrabrosti i 11. jula umesto slika sa četničkom ikonografijom obeležimo odavanjem pošte žrtvama srebreničkog genocida. Sa odbranom ratnih zločinaca, koja u Srbiji savršeno funkcioniše mora se prestati, ovdašnju javnost neophodno je zainteresovati za procese suočavanja s prošlošću, jer se bez njenog temeljnog preispitivanja ne može u budućnost. Previše je tragova rata, previše je zla oko nas, njihovo otklanjanje nije moguće bez priznavanja istine o prošlosti i iskrenog izvinjenja žrtvama i njihovim porodicama.
Evropski parlament proglasio je 11. jul – Danom sećanja na genocid u Srebrenici i preporučio državama u regionu da ga obeležavaju svake godine.
Inicijativa mladih za ljudska prava, Žene u crnom, Fond za humanitarno pravo, forumZFD kao i mnogobrojne nevladine organizacije okupiće se u znak sećanja na žrtve genocida nad muslimanskim stanovništvom. Podsticanje javnosti na izraze solidarnosti i saosećanja neće izostati od onih građana i građanki koji godinama unazad ne pristaju na ratnohuškačku politiku i nametanje kulture zaborava. Odavanje pošte žrtvama genocida u Srebrenici pokazaće da u Srbiji postoje građani i građanke koje se oštro suprostavaljaju negiranju i poricanju zločina. S toga je našem društvu neophodno obrazložiti genezu zla, kako se ono više nikada ne bi ponovilo. Ostaje nam da verujemo da slike sa četničkom ikonografijom prilikom obeležavanja srebreničkog zločina, neće biti scenario kojim će biti obeležano 24 godine od genocida u Srebrenici. Naš zajednički cilj mora biti trajno uspostavljanje mira i priznavanja počinjenog zločina. Sećanje na Srebrenicu mora ostati naša trajna obaveza.
U presudi Međunarodnog suda pravde Srbija je proglašena krivom po dva osnova: jer nije učinila ništa da bi sprečila genocid u Srebrenici i jer nije kaznila, odnosno izručila Haškom tribunalu, optužene za taj zločin. Proglašena je odgovornom i za kontinuirano kršenje Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju genocida od 1995. do danas, zbog odbijanja da Tribunalu izruči optužene za genocid s Ratkom Mladićem na čelu. Inače, presuda Međunarodnog suda u sporu „Bosna i Hercegovina protiv Srbije i Crne Gore“ je najteža osuda jedne države u istoriji suda.
Pitanja o našem daljem odnosu prema prošlosti, ratnim zločinima, suđenjima za ratne zločine, zvaničnim ali iskrenim priznanjima u periodu odsustva morala i ljudskosti, ostaju i dalje otvorena, na nama je da i dalje koliko god je to moguće insistiramo na utvrđenim činjenicama kako bi procesi suočavanja s prošlošću postali politički imperativ. Prihvatanje neugodne istine i njenih uzroka bolan je i dug proces. Ukoliko to ne učinimo ostaćemo i dalje da živimo u ruševinama prošlosti. Zaborav, negiranje i poricanje ne smeju biti deo sistema vrednosti. Pokušajmo, ipak, da afirmišemo određene osnovne vrednosti i time stvorimo bolje i sigurnije polazište za budućnost. Mi treba da se sećamo, govorimo o Srebrenici, jer je zločin usađen u naše društvo. Ako se o tome ne govori, ljudi nastavljaju da čine zločine na razne načine.
Kada nemate svest o učinjenom zločinu, onda se u društvu razvija nasilje i to je kazna za “neshvaćeni zločin”. Ovo su reči koje je Borka Pavićević izgovorila pre godinu dana u Evropskom parlamentu, povodom otvaranja izložbe Dade Ruvića “Srebrenica 2009-2017”. Zato je važno da smo precizni i smeli da imenujemo i kažemo genocid.
Zaboravom, negiranjem i poricanjem, ponavaljanje genocida koji se dogodio u Srebrenici, biće moguće dok god ne iskažemo najveće poštovanje prema žrtvama, postiđeno ne zatražimo oproštaj. Govorimo o istini, kako bi smo kao društvo došli do katarze i pročišćenja. Vlasti u Srbiji, svi njeni politički akteri kao i celokupno srpsko društvo moraju prestati sa promocijom ratnih zločinaca. Ratni zločinci ne mogu biti naši heroji. Afirmacija ratnih zločina i ratnih zločinaca na način kako to čini srbijanska politika, permanentna je opasnost ponvaljanja već učinjenog. Ratni zločinci ne mogu i ne smeju biti moralne vertikale jednog društva. Politika i kultura negiranja učiniće da svi ostanemo saučesnici loše prošlosti i ostaviti nas večito zarobljene u njenim ruševinama.
Pomisao da i dalje živim u okruženju onih koji su kreirali i stvarali zločinačku politiku, da se u Srbiji i dalje kontinuirano zamagljuje istina o Srebrenici, onespokojava me, ali ne sprečava da o svemu što se tokom rata dešavalo razmišljam i tražim način kako bih i sama doprinela da se konačno prestane sa nametanjem kulture zaborava, negiranja i poricanja. Sećanje na Srebrenicu ostaće moja trajna obaveza. Zajedno sa usamljenim i neumornim borcima i borkinjama za ljudska prava koji pokušavaju da otrgnu prošlost od neprekidnog zaborava, poricanja i potiskivanja, podsećajući naše društvo da je važno u zaglušujućoj buci analizirati prošlost. Samo zajedničkim zalaganjem za istinu i pravdu o srebreničkom genocidu izgradićemo trajni mir na našim prostorima i sprečiti da se ratne strahote ponove. U buci suvišnih reči, pronađimo one kojima ćemo život žrtvama i njihovim porodicama učiniti lakšim. Živimo u vremenu odsustva morala i ljudskosti, zaraženi virusom mržnje, prema drugima, nedostatku emapatije i solidarnosti, otuđenosti i prezira. U tom i takvom vremenu potrebno je da shvatimo istinsku prirodu počinjenog zločina i bez moralističke površnosti istinski se poklonimo žrtvama srebreničkog genocida.
„Zovem se Uroš. Rođen sam 1981. godine u Pančevu. Da se zovem Mirsad i da sam rođen u Srebrenici, 1995. godine, bio bih već 13 godina mrtav”.
Podnaslov: „Građani Pančeva saosećaju s porodicama 8.372 nedužnih civilnih žrtava Srebrenice”, bila je ovo naslovna strana („Pančevac”, nedeljne novine, osnovane 1869, broj 4253, 11. juli 2008).
“Oči žrtava će se zatvoriti kada se ostvari pravda. Ili se neće zatvoriti nikad”
Miguel Asturias Gvatemala
Ljiljana Spasić
Aktivistkinja i borkinja za ljudska prava, osnivačica nevladine organizacije Građanska akcija Pančevo, koja promoviše vrednosti građanskog društva, kulturu mira, nenasilja, zaštitu ljudskih i manjinskih prava, i neophodnost suočavanja sa ratnom prošlošću.
