Istinita saga porodice Kpuzi počinje odmah po završetku rata kada im biva otet otac kojeg nikada više nisu našli. Otac ove porodice je bio čovek sa posebnim potrebama, pošto bi jedva ponekad nešto promucao. Radio je ispred Hotela Paštrik u Đakovici kao čistač cipela.
Sin, Homeza, sa malo dopunjavanja od strane brata, priča o danu očevog nestanka, par dana nakon proglašenja kraja rata, o majci koja je takođe bila nema, i o teškom životu provedenom u neimaštini. Malo potom, u potrazi za ocem, on sam postaje talac jedne grupe ljudi koji žele da ga ubiju.
Homez Kpuzi
Ja sam Homeza Kpuzi. Nas je troje braće i dve sestre. Mnogo smo se namučili kao deca. Otac se zvao Ismet Kpuzi. Odmah nakon oslobođenja smo saznali da je nestao. Razmišljao sam, „Zašto su mi oteli oca? Otac nije znao da govori“. Da je pio-pio je, ali nikada nikome nije učinio nažao. Oteli su ga odmah po oslobođenju. Nikada ga više nisam video.
Majka mi je umrla 2004. godine. O ocu do dan-danas nismo ništa saznali. O nama se brinuo stric, hvala mu. I njegova deca. Mnogo se brinuo o nama, i on je tražio oca, ali ga nismo našli, ne znam ni gde je, ni šta je sa njim.
Sada imam decu, četiri siročeta. Sestre su udate u Peći. Nijedna ne zna da govori, ni otac nije znao da govori. Otac je malo govorio, ali je mucao. A sa sestrama govorimo znakovnim jezikom. I majka nije znala da govori.
Ja sam išao u školu, ali me nije mnogo zanimala, jer sam bio i bolestan. Ovaj, Azilj Kpuzi mi je donirao krv, ali nisam bio dobro, bio sam mršav, primećivao sam da sam bolestan, govorio sam porodici. Porodica mi je govorila, „Bolje je da ideš da učiš školu“. Ja sam im govorio da nisam dobro, pa su mi oni rekli, „U redu, ne idi, mi ćemo reći učiteljici da si bolestan“. Nisam mogao da idem uopšte u školu.
Ja sam bio upisan u školu, pohađao sam prvi razred ali mi nije išla škola, nisam išao, bežao sam, nisam je uopšte voleo. Sada imam decu, tri ćerke i sina. Najstarija ćerka Sagita, je skoro završila osmi razred. Išla joj je škola dobro, ali sam morao da joj prekinem školovanje zbog ovo troje dece, jer nije imao ko da se brine o njima. Jer smo mi radili. Posle nje je sin, zove se Emra Kpuzi. On ima trojke. Zatim je treće dete, ćerka, Elmedina, najmlađa ćerka. Deca su siročad jer sam se razveo od žene, nismo se dobro slagali. Najmlađa ćerka je tada imala skoro tri godine, uskoro puni osam. Četvoro dece sam sam odgojio. Hvala i susedima, i oni su mi pomagali, donosili su nam hranu, piće, zbog dece. Pomagali su, donosili odeću, patike, čarape, papuče. Većina suseda mi je pomagala. Jer su videli da živimo u lošim uslovima. Donosili su deci da se obuku kada idu u školu. Ujutru moram da ustanem, da obučem decu, da ih operem, sredim, da ih odvedem u školu. Decu sam sam odgojio. Najmlađa je porasla „na čašu“, iz čaše sam je hranio vodom, ponekad zaslađenom. Kada sam imao novca, imao sam i mleka, davao sam joj da pije. Takav joj je bio život. Siroče. Ali sada idu u školu, deca se ne razlikuju. Podneo sam zahtev i učiteljica im je davala iste zadatke. Ponovo im je iste zadatke davala. Otišao sam, žalio se, i ništa! Sada se samo nadamo.
Samo da uče. Da uče deca dok mogu da nastave školovanje. Voleo bih da se deca školuju, a ne kao ja. Zar pošto sam ja neškolovan, da i deca ostanu bez škole? Zato mi je žao najstariju ćerku, dobro joj je išla škola. Ja sam joj prekinuo školovanje zbog dece.
Otac je bio mnogo dobar. Radio je kod Hotela ’Paštrik’, čistio je obuću. Posle oslobođenja se otac jako obradovao što smo slobodni. Kada je izašao iz kuće, bio je sa drugovima, pili su. On je pio. Krenuo je kući, onda nam je stigla vest, „Nema oca nigde“. Izašli smo da ga tražimo, stric i nas dva brata, nismo mogli da ga nađemo. Tražili smo ga u bolnici, u štabovima.
Štabovi komandanata jer tada nije bilo policije.
Prijavili smo nestanak komandantu, bio je tada Besim Vokši, on se pitao za Đakovicu. Otišli smo tamo da se sastanemo sa njima, oni su poznavali oca jer su išli kod njega da im čisti cipele, davali su mu po neki dinar, pomagali su mu. Rekli su, „Ne, kod nas nije. Imamo mi ljude koji će ga naći. On je dobar čovek“, hvalili su oca.
Otac je izašao i sa sobom uzeo kutiju. Uzeo je četke, opremu, kolica. Izašao je da čisti cipele kod hotela. Odatle je otišao u ulicu kod pekare Haljilja Hode. Na pola puta su mu oni uzeli stvari, ubacili u prikolicu kamiona, i oca su mi tu uzeli i pobegli. Video ga je jedan očev prijatelj, došao je i odmah nam je ispričao. Otac je bio pijan, ali je bio jake građe.
Otac je bio mnogo srećan kada su nas oslobodili jer smo puno propatili od Srba. Sećam se kada sam bio mali, jedan Srbin je ocu lupio šamar, jako me je zabolelo. Otišao je da se vidi sa drugovima i plakao je od sreće, tako su nam pričali njegovi drugovi. Otac je radio kao čistač WC-a, družio se sa osobljem hotela, sa onim starijima.
Kada je otac izašao, mi smo živeli u kući. Tog jutra smo kod kuće bili samo ja, majka i otac. Ja sam bio budan. Majka je stavljala kafu za oca. Popio je kafu, ispušio dve cigarete, uzeo je svoje stvari i otišao. Pitao sam ga, „Gde ideš?“ Rekao je, „Idem da radim. Kada se vratim, daću ti novac ili ću ti kupiti nešto“.
Ako se dobro sećam, stric ga je video. On je umro, bio je star. Video ga je, pozvao ga da bi mu uzeo kolica kod pekare Haljilja Hode. Rekao mu je, „Ne kolica, ne dam ih nikome“. Nije voleo da mu diraju stvari. Čak ni nama, kada bismo otišli kod njega, ne bi nam dopustio da ih doguramo do kuće. Mrzeo je. Kada je došao stric rekao nam je, „Idite po oca. Mnogo se napio ispred pekare Haljilja Hode“. Otišli smo, ali nije bilo oca. Pitali smo one iz pekare, rekoše nam, „Otac je kupio hleb, stavio u kolica i krenuo kući“. Kako su nam oni pričali, ubacili su ga u auto, ali nam nisu tačno rekli. U kamion. Čas auto, čas kamion, nisu nam tačno govorili.
Došli smo kući i ispričali bratu od strica. Rekli smo mu, „Nema oca nigde“. „Kako nema?“. Otišao je brat od strica da ga traži. Svuda je tražio ali ga nije našao. Cele noći nije došao. Otišao je stric da ga traži, tražio ga je u bolnici, u štabovima. Nigde nismo mogli da ga nađemo. Čak smo i u KFOR podneli zahtev. U KFOR-u su bile kamere. Tada su bili Italijani u stanici. Podneli smo još jedan zahtev kod Nemaca u Prizrenu. I oni su ga tražili. Hazir je otišao kod Italijana u KFOR-u, ja sam otišao kod Nemaca u Prizren. Tu je bio prevodilac, dok sam ja govorio onaj Nemac je zapisivao.
Brat mi je bio prevodilac. Ermin. Da, živeo je ovde, bio je neoženjen. On je govorio italijanski, uz njih je učio. Odmah nakon oslobođenja su hteli da mi uzmu brata. Pobegao je, otišao je u inostranstvo. Trenutno je u Italiji. Otišao je jer se bojao da će ga ubiti ili mu nauditi. Plašili smo se i za brata. Zapalili su stričevu kuću, a brat je radio sa Italijanima i rekao im je ko je zapalio kuću, jer su nam namerno zapalili tu kuću. Samo što je stric beše sagradio, zapališe je. Brat je Italijanima prevodio: taj, taj i taj su nam namerno zapalili kuću i sve što se u njoj nalazilo. Zato smo rekli bratu, „Brate, idi da te ne ubiju. Oca su nam oteli, sada mogu oteti tebe, mene, i ovog trećeg. Šta možemo tako da uradimo? Ništa“. Čini mi se 2000. godine je otišao, ili je možda bila 2001. Rekli smo mu da ode, otišao je tamo u inostranstvo.
Bili smo mladi kada je nestao otac, ja sam imao 13, a brat 15 godina. Ostali smo sami sa majkom. Majka se razbolela, sve je držala u sebi. Vodili smo je doktorima, nije joj bilo spasa. Kasnije se i majka mnogo umorila. Zatim je i majka umrla, pa smo ostali sami. Stric se brinuo o nama. Zatim, kada je i stric umro, brat od strica nam je kupovao da jedemo, da pijemo, da se oblačimo, kupamo, sve. On se brinuo o nama. Brat od strica Hazir, on nam je pomagao, odgojio, sve, kupovao i hranu i piće. Nije nas ostavio na ulici.
I dok je majka bila živa on nas je izdržavao. Sa njim smo živeli, spavali u kući, svi članovi porodice smo kod njega zajedno jeli, pili i živeli. Brat od strica nam je sagradio ovu kuću. Imamo dve sobe, kupatilo i hodnik. Nije me ostavio na ulici, a i on živi u teškim uslovima. Ali on nas je izdržavao. Nikada nas nije prepustio sudbini.
Sada smo dobro zahvaljujući njemu. Nemamo problema sa braćom od stričeva, oni se uvek trude da mi pomognu zbog ovih sirotana. Donose nam pomoć kada je Ramazan, Bajram ili neki praznik.
Hazir se mnogo napatio zbog nas, i dok nam je majka bila živa. Hazir je sa majkom išao u bolnicu, kod doktora, vodio ju za injekcije, svuda. Mnogo je voleo majku. Nije nas odvajao od svoje dece, a i sam ima svojih sedmoro, i još nas petoro. Sve nas je izdržavao. On je radio u Čabratu, skupljao otpatke. Izdržavao nas je, donosio nam hranu i piće. Do neba smo mu zahvalni.
Zatim sam se ja oženio. Bio sam mlad, požurio sam. Odvojio sam se od njih. Živeo sam kao podstanar u jako lošim uslovima. Podstanar, tako. Nekima ne bih platio kiriju, pa bi me izbacili. Tako sam menjao kuće, sve kao podstanar. Sada nam se i brat od strica oženio. Sada ne znam šta će da se desi, dok se ne stabilizujemo, možda će nam Bog otvoriti neki put, pa da i mi napravimo našu kuću.
Kada mi je majka umrla, bilo mi je jako teško. Imala je infarkt. Četiri-pet puta sam je udario (pokušaj masaže srca), kako bih je vratio. Plakao sam, ali džabe. Brat od strica Hazir i brat su je odveli u bolnicu, tamo je ispustila dušu. Ne plači brate, biće sve u redu. Dobila je infarkt u bolnici. Ja sam bio sa Hazirovom ženom, zove se Valjbona. Meni nisu ništa rekli, onda su došli doktori. Dali su mi injekciju za smirenje. Posle sam primetio da Hazir nije dobro, izašao je napolje da plače. „Šta ti je?“ rekoh. „Da li je majka bolje?“. Rekao je, „Da, da, bolje je“. Majka je već umrla. Mnogo je plakao u bolnici. Onda sam i ja plakao.
Ja nisam ni video oca jer je rano izlazio iz kuće. Izašao je i više ga nisam video.
Kada smo kasnije izašli da tražimo oca, tada su uhvatili i mene, neki naši iz Đakovice. Bili su odande, iz Čabrata. Sećam se kao da je danas bilo. Odveli su me u jednu veliku kuću, ali se sada ne sećam gde se nalazila. Zatvorili su me. Držali su me tu 24 sata. Govorili su mi, „Govori šta ste radili za vreme rata! Da li ste ubili nekoga?“. Govorio sam im, „Ne znam ja. Ja sam mlad, čoveče.“ Stavili su pred mene pendreke, pištolje, kalašnjikove.
Nisam ih poznavao. I kada bih ih danas video ne bih ih prepoznao. Prebili su me. Bio sam čitav slomljen. Ošišali su me, šutirali, udarali pesnicama. Posle su mi odvezali ruke. Tražio sam Allahovu pomoć, On mi je dao snage pa sam pobegao. Skočio sam sa trećeg sprata. Bila je to stara kuća. Sećam se da sam sreo jednog starca, ne sećam mu se imena, trčeći sa Čabrata. Video me je krvavog. Tada sam pao na zemlju jer nisam više imao snage. Starac me je uzeo, uveo unutra, dao mi je vode, brinuo se o meni, ispitivao me je, a nisam znao šta da mu kažem. Mnogo sam se bojao. I Hazir je išao da me traži. Onda sam rekao, „Želim da idem kući“. Nisam umeo starcu da objasnim gde mi kuća, toliko su me prebili, pa sam onda došao ovde, kući. Videli su me krvavog.
Nisam otišao u bolnicu iako su mi govorili da idem. Odveli su me u štab. Nisam umeo da objasnim ko su oni, i nisam se sećao kuće u koju su me odveli. Pitali su me, „Da li ih poznaješ“, rekao sam, „Ne poznajem ih“. Rekli su mi, „Poznaješ ih ali te je strah“. Rekao sam, „Zašto da te lažem? Jedan me je starac uzeo i uveo u svoju kuću kada sam pobegao od njih“. Znam da se mu odveli u Čabrat.
I dan-danas se ne sećam tog mesta. Ne znam, bio sam bez svesti, bio sam u jako lošem stanju. Trudio sam se da se spasim, da pobegnem od njih da me ne ubiju. Ne sećam se ničega jer sam trčao, a to je bilo tamo u pravcu Čabrata. Ne sećam se ni starca. Rekao mi je kako se zove, ali ja sam bio prebijen po licu, telu. Tukli su me pendrecima, udarali, tukli, sekli. Loše su me prebili, jako loše. Bio sam bez svesti. Ošišali su me, šutirali, mokrili po meni. Svašta su mi radili, da budem iskren.
Bio sam jedno-tri sata u kući tog starca. Samo sam želeo da pobegnem. Od straha mi se činelo da starac želi da me ubije. Mislio sam, „Samo neka me pusti da odem kući“. Dali su mi jednu kapu i bluzu i rekli, „Hajde da te odvedemo kući“. Nisam znao gde mi je kuća, i tako sam pobegao od starca.
Pobegao sam i trčeći došao kući. Hazir je bio kući. Rekao je, „Šta ti se desilo?“ Ispričao sam mu. Bio je ponedeljak kada su me oteli. Hazir me je odveo u štab. On im je ispričao šta se desilo, ali ja nisam znao mesto, nisam ga zapamtio.
Jedva je ozdravio posle deset-petnaest dana. Bio sam jako loše. Bio je čitav modar po rukama, telu, nogama, licu od batina. Jedva je došao k sebi.
Zaključali su me u jednu malu sobu, ni dva metra sa tri. Ničeg nije bilo u njoj. Bile su mi vezane ruke. Na rukama su mi bile policijske lisice, i noge su mi bile vezane. Nikoga nisam video jer je bilo mračno, svetla ugašena, ali sam ih čuo kada su ulazili. Samo su me posmatrali.
Da je otac živ on bi došao. On bi nam se svakako javio, uradio bi nešto i došao. Ja mislim da su ga ubili, ne znam. Tada je bilo jako opasno. To je bilo odmah posle oslobođenja. Još je trajala zbrka. Nije bilo baš slobodno. Sada možemo da izlazimo, da šetamo, radimo, a tada nije bilo ovako.
Ja vam se zahvaljujem što ste došli. Dali ste nam nešto dobro. Samo bih voleo da nađem oca, živog ili mrtvog. Bar da mu kosti pronađemo ako je mrtav. Samo kosti, da bismo mogli da mu napravimo grob. Znao bih da smo ga pronašli, da imamo neko sećanje na njega.
Priča je deo knjige “Oteto detinjstvo: ispovesti dece tokom rata” i objavljena je kao deo aktivnosti civilnog sektora na Kosovu, organizovane s ciljem da se obeleži Međunarodni dan prisilnih nestanaka – 30. august 2023. Knjiga je izdata u partnerstvu forumZFD program na Kosovu i Resursnog centra za nestale lice, uz podršku nemačkog ministarstva za razvoj i saradnju (BMZ) i ambasade Švajcarske na Kosovu. Priština, 2022.
