Izvor: Recom.link

Iako civilno društvo na Kosovu radi na stvaranju novih naracija, ono neće moći da oslobodi društvo od postojećih etnonacionalnih zabluda, da prevaziđe kulturu ćutanja ili da stvori uslove za etničko pomirenje ukoliko se ne pozabavi svakodnevnim potrebama, interesima i perspektivama žrtava i proaktivno zagovara uključivanje kazivanja istine, izvinjenja i obeštećenja u nacionalni mirovni proces.

Piše: Dr Gezim Visoka

Odsustvo uzajamno dogovorenog i trajnog mira između Srbije i Kosova pokrenulo je kontradiktorne naracije o prošlosti, a međunarodna zajednica nije uložila značajne napore da unapredi zvanične procese otkrivanja istine, priznanje fokusirano na žrtvu, odštetu za učinjeno zlo i međuetničko pomirenje. Proces tranzicione pravde na Kosovu predvođen međunarodnom zajednicom bio je usmeren više na održavanje stabilnosti nego na dokumentovanje istine o prošlosti i obezbeđivanje pravde za žrtve. U ovako nesređenoj situaciji, tranziciona pravda se pretvorila u ideološko oruđe i izvor uzajamnog trvenja, delegitimizacije i fragmentacije. Dok etnonacionalne naracije o prošlosti i dalje preovlađuju, žrtve sukoba se zanemaruju i iskorišćavaju u političke svrhe, razni dokumenti i komemoracije stavljaju se u službu etničkog antagonizma umesto političkog i društvenog pomirenja, a zvanična dokumentacija i procesi kazivanja istine se ignorišu.

Haški tribunal, UNMIK, EULEKS i druge međunarodne organizacije na Kosovu preuzele su na sebe glavni deo dokumentacije koja se uglavnom odnosi na retributivnu pravdu. Glavna svrha ove dokumentacije sastoji se u prikupljanju dovoljnog broja pouzdanih dokaza za krivično gonjenje visokih političkih i vojnih čelnika na svim stranama u sukobu na prostoru bivše Jugoslavije. Dokumentacija druge vrste upotrebljena je za politički obračun vlada u Srbiji i na Kosovu. Ova dokumentacija se uglavnom koristi tako da jedna strana ospori prošle, sadašnje i buduće političke aspiracije druge strane. Tokom protekle dve godine debate o Kosovu vođene u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija pretvorene su u bojište na kojem predstavnici Srbije i Kosova predstavljaju različite verzije prošlosti. Srbija je koristila proces tranzicione pravde na Kosovu da delegitimiše njegovu težnju za nezavisnošću i oslabi njegov normativni argument u prilog državnosti zasnovan na zloupotrebama ljudskih prava u prošlosti. S druge strane, Kosovo je često ukazivalo na srpske ratne zločine na Kosovu kao obrazloženje za svoju nezavisnost i razlog za svoje međunarodno priznanje, dok je istovremeno nastojalo da diskredituje napore Srbije da spreči međunarodnu integraciju Kosova.

Dokumenti ove vrste ukorenjeni u različitim političkim agendama izrodili su paralelne, delimično podudarne i često nekonzistentne naracije, a takođe su i podrili napore da se premosti jaz između različitih naracija o prošlosti. Dokumentacija je korišćena za izgradnju sopstvenog identiteta kao žrtve, ponižavanje drugoga i gomilanje moći u ime žrtvovanja u prošlosti. Dokumentacija ratnih zločina korišćena za konstrukciju ovih zvaničnih političkih naracija na obema stranama potisnula je u drugi plan etičke obzire prema žrtvama na obema stranama. Ovakve monoetničke prakse sećanja na postkonfliktnom Kosovu doprinele su monopolizaciji prostora i prava na pamćenje prošlosti.

U nastojanju da se ovi izazovi prevaziđu, organizacije civilnog društva igraju vitalnu ulogu u priznavanju žrtava sukoba na Kosovu, kao i u popunjavanju praznine nastale nepostojanjem formalnog mehanizma za traganje za istinom. „Kosovska knjiga pamćenja“ (KKP) Fonda za humanitarno pravo (FHP) predstavlja prvi i najozbiljniji napor da se dokumentuju ljudske žrtve pretrpljene tokom rata na Kosovu. KKP predstavlja novi oblik virtuelne memorijalizacije u borbi sa etnonacionalnim naracijama koji pruža pouzdanu dokumentaciju u vidu mnoštva raznih podataka koji se ističu svojim brojem i pouzdanošću. KKP sadrži digitalnu i štampanu bazu podataka o svakoj od 13.535 osoba koje su ubijene ili su nestale tokom ili neposredno posle sukoba na Kosovu (od 1. januara 1998. do 31. decembra 2000). Evidencija se zasniva na 31.600 dokumenata i preko 10.000 izjava svedoka, te stoga pruža precizan i detaljan uvid u sve ljudske žrtve, uključujući njihove lične podatke, kratak opis njihovog života i smrti, kao i reference na izvore koji potkrepljuju naraciju. Budući da su na Kosovu i u Srbiji komemoracije još uvek fizički razdvojene u hijerarhijskom i etničkom pogledu, do sada nije bilo pokušaja da se održi zajednički pomen albanskim i srpskim žrtvama, odnosno da se razviju estetski oblici građanske komemoracije. Da bi se prevazišla praksa etnonacionalnih komemoracija i manipulisanje brojem žrtava u budućnosti, FHP je zajedno dokumentovao ljudske žrtve koje pripadaju svim etničkim grupama, kao i svim kategorijama civila i uniformisanih lica.

Uprkos nadama koje budi dokumentacija civilnog društva, postoje najmanje tri kritične neizvesnosti koje bi mogle da umanje njen željeni učinak. Prva neizvesnost je efekat koji KKP može imati na rodbinu žrtava i nestalih lica na Kosovu. Mada KKP nastoji da sastavi istinu o okolnostima smrti žrtava, ostaje neizvesno u kojoj meri ona uspeva da obuhvati ukorenjene i utelovljene aspekte sećanja i memorijalizacije. U dokaznoj dokumentaciji i iskazima svedoka, prikupljenim uz pomoć posrednika i uz nastojanje da se očuva bezbednost svedoka, može biti nehotičnih propusta u obuhvatanju važnih aspekata sećanja živih svedoka. Druga neizvesnost jeste nedovoljna politička potpora i zvanično prihvatanje dokumentacije civilnog društva, kako na Kosovu i u Srbiji, tako i u okviru širih međunarodnih tela kao što su Ujedinjene nacije i Evropska unija. Obe strane nastavljaju da koriste starije podatke o ratnim žrtvama i prirodi ratnih zločina. Vlada Srbije proaktivno nastoji da diskredituje FHP i pokreće postupke pred domaćim sudovima kako bi pobila njegove dokaze i nalaze. Nedostatak političke podrške i prihvatanja ovakve vrste dokumenata u Srbiji i na Kosovu mogao bi da umanji njihov politički značaj i čini ih podložnim lokalnim interesima. Treća i konačna neizvesnost jeste uloga KKP u doprinošenju etničkom pomirenju na Kosovu. Teoretska i komparativna istraživanja pokazuju da je teško pronaći uzročnu povezanost između kazivanja istine i izgradnje mira. Može se reći da zbog svoje skromnosti i suzdržanosti FHP i druge organizacije civilnog društva nisu zauzele proaktivan stav u zalaganjima za zvanično priznanje svojih nalaza i uključivanje otkrivanja istine u agendu postojećeg dijaloga pod posredovanjem Evropske unije za normalizaciju odnosa između Kosova i Srbije.

Iako civilno društvo na Kosovu radi na stvaranju novih naracija, ono neće moći da oslobodi društvo od postojećih etnonacionalnih zabluda, da prevaziđe kulturu ćutanja ili da stvori uslove za etničko pomirenje ukoliko se ne pozabavi svakodnevnim potrebama, interesima i perspektivama žrtava i proaktivno zagovara uključivanje kazivanja istine, izvinjenja i obeštećenja u nacionalni mirovni proces. Pristupe virtuelnoj memorijalizaciji koje zagovara civilno društvo i koji su fokusirani na žrtve i polaze odozdo prema gore (bottom-up), takođe treba pretvoriti u materijalne i relacione oblike memorijalizacije kao protivtežu etnonacionalnim politikama pamćenja, a takođe i radi unapređenja pomirljivih mehanizama kazivanja istine koji konačno doprinose kako pravdi tako i pomirenju.

Istraživači i praktičari na polju tranzicione pravde treba da se dublje pozabave politikom kreiranja pamćenja i ulogom koju internacionalizovani mehanizmi tranzicione pravde mogu igrati u unapređivanju miriteljnog sećanja okrenutog budućnosti. Međunarodna zajednica treba da podrži bottom-up pristupe memorijalizaciji, kao i pristupe koji su fokusirani na ljude, a ne da ih prepusti monoetničkim manipulativnim kreatorima pamćenja. Unapređivanje takvih politika istine moglo bi igrati konstruktivnu ulogu u izgradnji progresivnog i miriteljnog mira. Međutim, takve procese treba primenjivati od ranih faza izgradnje mira kao dopunu formalnim i neformalnim mehanizmima tranzicione pravde i drugim lokalizovanim aktivnostima na stvaranju mira. S obzirom na rečeno, pronalaženje ravnoteže između nepolitizovanog kazivanja istine i pomirenja okrenutog budućnosti u vreme virtuelne memoralizacije i dalje je jedan od glavnih izazova za savremeno dokumentovanje zloupotreba ljudskih prava i ratnih zločina u prošlosti nakon nasilnih sukoba.

Dr Gezim Visoka je predavač iz predmeta Proučavanje mira i sukoba na Univerzitetu grada Dablina u Irskoj. Ovaj tekst se zasniva na njegovom članku koji će biti objavljen u časopisu Journal of Human Rights Practice pod naslovom ‘Arrested Truth: Transitional Justice and the Politics of Remembrance in Kosovo’. Radovi dr Visoke o postkonfliktnoj izgradnji mira i međunarodnom upravljanju naširoko su objavljivani i mogu se naći na sajtuhttp://www.gezimvisoka.com