Reshat, najmlađi sin porodice Qerkini iz Mitrovice, kada se je intenzifikovao teror srpskih vlasti u 1998. po zoni Drenice se uključuje u odbranu zemlje i počinje često da odsustvuje od kuće, ponekada se vraćajući nakratko i većinom kasno u noć samo da bi uzeo novu odeću. Delatnost i lokacija Reshata su ostali nepoznanica za njegovu majku, Fatime, koja se seća odlučnosti sina koju je dobijala kao odgovor za odsustvo od kuće: „Gde su svi, tu ću i ja biti. Gde poginu ostali i ja ću da poginem. Jer da ja sedim, a omladina da umire, ne ide“. 

Fatime Qerkini: Ispovest u prvom licu 

Ja sam iz sela Rudnik. Zovem se Fatime, ali me zovu Nime. I snajke, i deca, i unučad. Svi me zovu Nime. Kao devojka sam veoma lepo živela. Odrastala sam u porodici od 50. Velika porodica, ali školovana. Dobro, naši uslovi su bili kakvi su bili, ali je bilo veliko zadovoljstvo jer mi je deda imao osmoro sinova i osmoro ćerki. Tada je bilo veoma dobro. Kada sam imala dve godine, kako ne bi pokvarili prijateljstvo, tetka mog muža Bajrama je bila udata za mog strica, a kada je tetka preminula, dali su mene njima. Ja sam imala dve godine kada su se porodice dogovorile, a sa 17 sam se kasnije udala. 

Išla sam u školu. Ali nisam mogla da završim ni osam razreda. I sa mužom Bajram sam veoma lepo živela. Kada smo se uzeli, imali smo dobru svadbu. I ispraćaj sam imala. Bajramovi, pre nego što smo se uzeli, su živeli u Obriji, a Bajramov otac je prešao da živi u Mitrovicu. Ja sam živela i u Rudniku, ali većinom u Mitrovici. Lepo sam se živela i ovde. Kod kuće sam imala svekra i svekrvu, devere i jetrve. Imala sam dobre odnose, bila sam najstarija. 

Bajram je radio u fabrici akumulatora. Bila je sudbina, preduzeće mu je dodelilo stan i prešli smo u stan. Trideset i šest godina smo živeli u severnom delu. Stan nam je bio kod SUP-a (policijske stanice). Tamo gde su vađene lične karte, tu gde su izgrađene prve zgrade u Mitrovici, tu nam je bio stan. I tu smo lepo živeli. Imali sme lepe odnose sa komšijama, bili smo kao članovi jedne porodice sa njima, nikada nismo imali ništa loše. Tu sam odgojila četvoro dece. Ćerku Zahidu, a i sinove, Musu, Isu i najmlađeg sina, Reshata. 

Ćerka, Zahide, je udata u Dibri. Ima sina i ćerku. Musa je bio završio školu, jedno vreme je radio i u Zvečanu. Ali kada su počeli sve da izbacuju s posla, otišli su tamo i oterali ih motkama. On je pobegao i došao u stan. Kada je došao tog dana, rekao je: „Bogami, istera nas milicija s posla“. Musa je sada u Holandiji. Ima dve ćerke. Dobro je. I Isa je bio u Holandiji. Sin i ćerka su mu se rodili u Holandiji. 

Dok je Reshat u vreme rata bio ovde. Ali nije mogao nigde da se skrasi. Izlazio je, ulazio, izlazio, ulazio. Nakon nekoliko dana sam mu rekla: „Reshate, nisi mi nešto u redu. Gde si kada izlaziš?“. Rekao je: „Sa nekim drugovima, tako“. Ja sam mu rekla: „Sine, nema drugova u ratu“. Odgovorio je: „Ne, bogami, našao sam neke drugove“, a ja sam mu rekla „Ali ti imaš drugove. Imaš, da, imaš jednog, dva drugara, nisi imao više“. A on je rekao: „Ne, stvarno Nime, pronašao sam još nekoliko“. 

Tetošila sam ga, jer on nije ništa pričao. Po ceo dan bi izlazio. Kuda je išao, nisam znala. Govorila bih mu: „Reshate, ne može se po ceo dan družiti s drugarima“. Imali smo baštu pored Ibra. Bajram je nakon penzionisanja voleo da izlazi tamo pomalo, pa bi otišli. Govorila sam sinu: „Reshate, tvoj otac me pita: „Gde boravi ovaj dečko?“, I ja moram nešto da mu odgovorim“. Nikada mi nije o tome govorio, sve dok mi muž nije rekao: „Tetoši ga malo, onda će ti reći kuda ide“.  

Rekla sam mu: „Sedi ovde i reci mi kuda ideš i šta radiš?“. Odgovorio je: „Vidi Nime šta ti kažem: gde su svi oni koje ubijaju, i ja sam“. Rekla sam mu: „Nemoj Reshate, majko“. A on mi je rekao: „Svi su majčini“. Pitala sam ga: „Gde si bio sinoć?“, a on mi je odgovorio: „U Prekazu, pokušali smo s nekim drugovima da odemo u Lubovec, ali su nam izašli ispred pa nismo mogli da odemo“. Rekao mi je: „Gde su svi, tu ću i ja biti“. Ja sam mu rekla: „Reshate, sine, ja se plašim. Vidi milicajce ako su nas opkolili“. Čitav severni deo smo bili opkoljeni milicijom. Ali on je i tako išao. Jednog dana je izašao, bio u selu Bare. Rekao je: „Izašli su nam u zasedu u Barama, ali smo im nekako pobegli“. 

Kada se je desio rat u Račku, mi smo gledali televizor i on je počeo da plače. Svo troje smo plakali, i ja i Bajram. Pa je ustao, otišao u kuhinju, i rekao: „Vidi majko kako su ubijeni svi oni, a ja samo sedim ovde“. Nikada nije uspeo da se smiri. Samo je išao svuda. Bio je u Albaniji, boravio tri dana. Tamo, da li su uzimali oružje da odnesu nekome, šta su radili, ne znam. Sastao se je sa Nexhemdinom Spahiuom. Jer mi je rod. 

Izašao je Bajram da se moli za džumu. Kada je izašao, pre našim vratima je bilo puno milicije. Uzeli su Bajrama, odveli ga u SUP. Tu nam je bio, odmah pored. Nisam znala zašto, a ni on nije znao. I ispitivali su Bajrama. Nije prošlo dugo kada su pozvonili na vrata. Puno Srba pred vratima. Rekli su da su došli po Reshata. Ja sam im odgovorila: „Nije kod kuće“. Jedan je rekao: „Da, on se je pridružio OVK“. Tu sam odgovorila, uopšte se nisam uplašila, i rekla: „Mi smo Albanci. Čitav Dudin krš je uz OVK“. Onda su se oni spustili niz stepenice. 

Nije prošlo dugo i Reshat je pitao: „Stvarno, gde je ćale?“, rekla sam mu: „Majko, došli su i odveli ga, a traže i tebe“. Reshat je posle sam otišao u SUP, kada je shvatio da su mu odveli oca. Bajrama su bili pitali o OVK, o ratu i počeli da ga udaraju. Otišao je da zaštiti svog oca. Posle su pustili Bajrama. Nakon toga Reshata, pitali ga: „Ti, da li si u OVK?“. Jer su ga možda videli. 

Kada se je vratio kući, Bajram je rekao šta su ga pitali: „Da li ste OVK? Da li radite za OVK?“. Po nogama je imao modrice, na drugim mestima nisam uspela da vidim jer ni Bajram nije hteo da govori o tome. Ali na nogama je imao, ispod kolena. 

Bajrama su dosta držali dok nije došao i Reshat tu. Onda su Reshata zadržali. A i Reshata su tukli. Reshata su mogli da ubiju skroz, ali da progovori, nikada ništa nije rekao. Međutim, nisu ga ubacili u zatvor. Držali su ga u stanici, nakon toga, kada su ga kasnije pustili, je došao ovde, ali od tog dana sin više nikada nije boravio kod kuće. 

I ranije, iako nije govorio, tražio mi je zimsku odeću. Bilo je leto, a on bi mi rekao: „Bole me leđa, nađi mi jaknu“. Našla sam mu jaknu. Izašao je i više se do devet uveče nije vratio. Čim je došao, rekao mi je: „Odoh, čekaju me neki drugovi“, ja sam mu rekla: „Ali tek si se vratio, majko“, a on je odgovorio: „Odoh i odmah se vraćam“. 

Jednu je noć uzeo hemijsku i papir. Došao je mnogo kasno. Ja sam mu ostavljala otvorena vrata. Bio je napisao na papiru: „Ja ću da nastavim putem babe Sadika“. Babo Sadik je bio Bajramov deda, i on nestao od 1945, posle Drugog svetskog rata. 

Ja sam ustala. On uopšte nije spavao. Spremila sam doručak. Otišla sam u njegovu sobu, da ga zovnem da jede. Kada sam ušla, papir na jastuku. On nije tu. Uzimam taj papir, pokazujem ga Bajramu. Rekao je: „Au, Bože, ako dođu da nas pretresu i pronađu ovaj papir“. Jer su dolazili i pretresali nas. Uzela sam taj papir, plašila sam se za Bajrama, ne za sebe, ubacila u šporet i spalila. 

Reshat nije došao te noći, ni sutradan ceo dan, tek preksutra je došao. Ja sam stojala u uglu prozora kad sam ga videla da dolazi. Kad je došao, rekla sam mu: „Pa gde si Reshate, more majko?“. Ove reči mi je uvek ponavljao: „Gde su svi, i ja. Gde ubiju sve, tu i ja“. Ostao je jedno dva dana i opet otišao. Nisam videla šta je uzeo, ali je uzeo majice, čarape, gaće. Kao i zimske cipele. Izlazio je, odlazio, čas u Prekaz, čas u Lubovec, Bare, samo njegova duša zna gde je sve bio. Kada bih ga tetošila, pričao mi je. 

Jednog dana je došao njegov otac i rekao: „Reci Reshatu kada se probudi da dođe do bašte. Dođite zajedno da zalivamo“. Kako da mu kažem da Reshat uopšte nije kući, ali sam mu odgovorila sa „dobro“. A ja tako, s bolom, k’o majka, kad je Reshat došao, rekla sam mu: „Skoro će dva meseca a ni čašu vode nisi popio kako treba kod kuće, ni hleba jeo kako treba. Ono pismo što si ostavio na jastuku, šta si to tako pisao?“. Odgovorio je: „I ja ću da odem kao babo Sadik. Jer svi su nečije majke“. Jeo je hleba, a mene je na telefon pozvala jedna zaova, koja je ovde blizu i rekla: „Boga ti, kakva je situacija tamo? Da li se plašite?“. Ja sam joj odgovorila: Ne plašim se za sebe, nego za Bajrama i za sina“. Ona mi je rekla: „Ajde, dođite ovamo. – Ne, bogami“, rekla sam joj: „Ostaćemo ovde kod kuće“. Da joj kažem da mi ni sin nije kod kuće nikad. On je pojeo to hleba i obukao se. Rekao mi je: „Pronađi mi najlepšu odeću koju imam“. Ja sam mu odgovorila: „Sve ti je okačeno, obuci šta hoćeš. Samo mi reci gde ideš“. On mi je rekao: „Rekao sam ti jednom. Gde poginu svi, tu ću i ja da poginem, i gde su svi, tu ću i ja biti. Jer da ja sedim ovde, a cela omladina da se ubija, ne ide to tako“. Ja sam mu rekla: „Ti radi kako hoćeš!”. 

Došao je tog dana, četiri se je puta presvukao. Oblačio, svlačio, oblačio. Najbolju odeću koju su mu braća slala iz inostranstva je uzimao. Rekla sam mu: „Reshate, tvoj otac je rekao da ideš da zalivaš u bašti“. Nikada nije za ništa rekao ne. Rekao je: „Ali pašće kiša koju zemlja neće moći da zadrži“. Ja sam mu rekla: „Pala kiša ili ne pala, ti dođi“, a on mi je odgovorio sa: „Doći ću“. On je izašao ja sam krenula ka bašti. Sin jednog komšije sa prvog sprata je tražio da dođe sa mnom. Dok smo išli ka bašti, Reshat je sa još jednim bio kod „Kivija“. Rekla sam mu: „Reshate, sine, dođi“. On mi je rekao: „Dolazim, samo da kupim sok, da popijete ti i ćale i tetka Valbonom, dolazim“. Uzela sam taj sok. Čekaj Reshata, a njega nema. 

I posla Bog kišu. Bili smo napravili nadstrešnicu jednu da ne kisnemo, pa smo ušli tu. Do 9 uveče smo bili tu. Ali on nije došao. Ja sam se plašila, mislila da nam ne dođu milicajci. Vratili smo se u stan, a oko pola deset, Bajram je legao i rekao: „Reshat nam kasni“. Ja sam mu odgovorila: „Sad će doći jer on uvek dođe“. 

Mene je uhvatio san. Ostavila sam otvorena vrata. Kada sam se probudila, on je sedeo u svojoj sobi. Rekla sam mu: „Vidi, jedan posle ponoći je. Gde si do sada?“. Reče: „Gde su svi, tu ću i ja biti. Ti nemoj da boluješ, majko moja“. Spomenuo je Prekaz, i Lubovec, spomenuo je Bare, sva ta sela. Rekla sam mu: „A šta ti tražiš tamo što ideš?“, odgovorio mi je: „Idem, tako“. A bio je u potpunosti obučen, i dodao: „Hoćeš da mi nađeš one trenerke što mi ih je doneo Isa iz Holandije?“, tražio je i zimske cipele, kao i jednu jaknu koju mu je bio poslao Isa. Rekao mi je: „Izlazim sa nekim drugarima, vratiću se kasnije“. Obukao se je, obuo i rekao: „Zatvori vrata, legni da spavaš jer neću da zakasnim“. Ali kako da se ja smirim. Dok je izlazio ja sam mu rekla: „Reshate, nemoj da kasniš jer je jedan posle ponoći“. Čak sam mu rekla: „Možda je majko puno milicije i čim izađeš će te uhvatiti“. A on mi je odgovorio: „Nek me uhvate, dosta ubijaju, nek me uhvate! Legni ti i zatvori vrata jer neću biti do kasno“. A ja sam mu rekla: Ali kako majko da zatvaram, jedan je sat a ti u sokaku. Ostaviću ti vrata otvorena“. „Dobro, kako hoćeš“, dodao je i izašao. Ovo su bile njegove poslednje reči. 

Da sam znala da ga više neću videti živog, ostala bih da ga pratim sve do kraja stepeništa. Čekala sam ga do 4. Nisam mogla da spavam. Ustala sam u 4, otvorila vrata sobe da vidim, ali nije se bio vratio. Jer obično kada je dolazio, cipele nije ostavljao na mestu gde treba, nego se je ispred sobe izuvao. Ali te večeri, čekaj, nema, čekaj, nema. Kada je postalo jutro rekla sam Bajramu da Reshat nije uopšte dolazio kući. Rekao je: „Neka je na dobro, vratiće se nakon određenog vremena“, a ja sam mu rekla: „Dolazi, odlazi, plašim se“. Bajram je dodao: „Šta ima da se plašiš, doći će“. I baš sam se rastužila. Previše. Rekla sam sebi: on se nikako nije smirio, već dva meseca se njegovo telo nije smirilo. Nit’ je spavao kako treba, nit’ jeo, ni pio, a niti je bio smiren. Samo bi mi ponavljao: „Gde su svi, tu sam i ja. Ako poginu svi i ja ću da poginem. Ovo Kosovo je naša zemlja“. 

Te noći je bila sreda. Ništa više na svetu ne znamo o njemu. Niti ima druga koji bi izašao i govorio o njemu, da kaže da ga je negde video. A i kasnije, svi oni stanovnici koji su bili tuda, pitali su za njega: „Ne vidimo bre Reshata“. Lagala sam ih, govorila im da je sa drugovima otišao tamo gde su išli sa šatorima. 

Kada se je završio rat, dana kada je ušao NATO, sutradan smo došli iz Debra. Jer smo bili u Debru, kod ćerke. Doveli su nas autobusom, sve nas. Došli smo sa starcima. Koji je dan i koji je datum bio, ne znam da ti kažem. 

Čim smo stigli smo otišli kod Bajramovog oca. Posle smo otišli u stan. Kada smo krenuli, bile su postavljene barikade. Nisam poznavala nikoga, iako sam tamo živela 36 godina, kod SUP-a. I onda su kod mosta rekli Bajramu: „Ti ne možeš, samo žena“. Bajram se je malo iznervirao i počeo… ali sam ga zgazila. Rekao mi je: „Da li se plašiš?“, odgovorila sam mu: „Ne“. Polako sam otišla do stana na severu, bilo je puno onih s maramama putem. 

Kada sam ušla u ulaz moglo se je čuti „bam bum“, ali se nisam uopšte uplašila. Izašla je Nisada Čalaković i rekla mi: „Zašto si došla?“. Rekla sam joj: „Htela sam da vidim stan“. Rekla mi je: „Ali nemaš šta da vidiš“, a ja sam odgovorila: „Koliko god, ostala je neka cigla“, dok je ona dodala: „Ostala je, ali ćeš se rastužiti“. Ja sam joj rekla: „Neee, neću se rastužiti“. Popela sam se, ušla. Čitav malter je opao kako je spaljen i sam stan je bio u kršu. Otišla sam, potražila dokumenta stana. Nisu ih dirali. Uzela sam ih, ubacila u torbu. I jedan penzioni ček Bajramov sam našla na zemlji. Kao i neke slike koje sam našla sam uzela i izašla. Vratila sam se kod oca u stan, a otac, Bog da mu dušu prosti, mi je rekao: „Odakle si došla, ćerko?“, rekla sam mu: „Htela sam, došla, ali sve na zemlji oče, jer su spalili!“. Pitao me je: „Da li si se rastužila?“; odgovorila sam: „Ne“. Ali moje srce zna jer sam tu živela trideset i šest godina i izgledalo mi je kao da me Reshat gleda odnekuda. Kada sam došla do mosta, Bajram me je pitao da li su dirali stan. Ja sam mu rekla: „Bajrame, skroz je uništen”. 

Sutra smo se probudili u pet ujutru. Opet isto, na mostu su nam rekli: „Žena može, ti ne možeš“. Bajram me je pitao: „Da li se plašiš?“, ja sam mu odgovorila: „Rekla sam ti jednom da se ne plašim“: otišla i rekla u sebi da ni ja možda više neću moći da prođem ovde. Bio je neki Sejdi Sulejmani tu, rekao mi je: „Gde boraviš?“. Rekla sam mu: „U stanu“, „Kako u stanu?“, a ja opet: „U stanu“. I pet dana posle nisam dolazila ovamo uopšte. Izbacila sam sav otpad, sve do terase dokle je bilo. Sve je bilo uništeno. Izbacila sam šta sam mogla. I tu sam spavala. Dolazila je jedna starija žena, koja je bila iznad, Koka se je zvala, i govorila mi: „Nemoj da se plašiš“, a ja sam joj odgovarala: „Ne plašim se“. I bilo je istina da se ne plašim. Čitavo vreme sam mislila na sina. 

Nakon što smo se vratili dve godine posle rata smo boravili u severnom delu. Nijedan Albanac nije bio tu. Samo ja i Bajram. Nikada se nisam plašila, Bajram nikada nije izašao. Sredili su nam stan. Neka im Bog vrati jer ne bi imali gde da boravimo. Bajram nije hteo, ali u sokaku ne možeš, stotinu boli da imaš, ipak u sokaku ne možeš da boraviš.  

Došli su jedno veče, trojica. Bili su civili. Nisam znala zbog čega su došli. Otvorila sam im vrata, ušli su unutra. Znala sam srpski, ali ga nikada u životu nisam govorila. Ni „dobar dan“, ni „dobro veče“, uopšte nisam htela. Onda su rekli Bajramu: „Sutra je John Kennedy na tapetu“. Samo tapeta, nisam shvatala šta znači na srpskom. Bajram je razgovarao sa njima i onda su mu rekli: „Žao nam je tebe i tvoje žene jer ste i vi na tapetu“. Tu je Bajram povikao na njih: „Napolje iz stana jer je stan moj“. Ja sam im na albanskom rekla: „Ko bude imao smelosti da dirne ta vrata, nek dođe, ali je nemam kuda da idem iz moje kuće“. Bogami, dve godine smo boravili tamo, sve dok stvarno nije došao nalog. Jer svi koje su klali, tamo su klali. Kod naše garaže sve su zaklali, klali ih tamo, u Bošnjačkoj mahali. Tu su masakrirali. Koliko mi je rođaka ubijeno tu, Bože moj. Svi su tu bili. 

Ima više od deset godina kako Bajram izlazi i ispituje o pitanju Reshata. I ne izlazi samo za svog sina. Za sve koji još nisu pronađeni. I na televiziji je bio, na svim medijima, izjavio je: „Neću da izlazim samo za mog sina. Za sve ću da izlazim“. Ali još niko nije ništa rekao, a niti došao da nas pita bilo šta. Samo Bajram izlazi ovako. 

A meni kao majci… dva puta mi se je desilo, ovde gde sam, samo sama sa bila, sedela. Došao mi je njegov glas, pozvao me je: „Nimeee!“. Ustala sam, otvorila prozor, nema. Ostavila sam otvoren prozor, sela. Opet mi je došao njegov glas, na sav glas, pozvao me je: „Nimeee!“. Opet sam ustala. Ovo mi se je dva puta desilo u ovoj srećnoj kući gde se nalazimo. Ah, ja majka, nema o čemu ne razmišljam. Rekla sam sebi, možda je negde u inostranstvu, šta ga znam! Želela bih da izađem negde u šumu. Sama, samo ja i da na sav glas viknem: „Reshaaate!“. 

Kao dete je bio pun ljubavi, pun saosećanja, voleo je da priča, nikada nije voleo da čuje da neko govori loše o nekom drugom. nikada. išao je u školu, završio je srednju tehniku školu. Učio je dobro, bio je učenik dobrog ponašanja, nikada nismo čuli bilo kakvu primedbu kao roditelji kada smo išli na roditeljski sastanak ili kada sam ja išla u školu. A svim komšijama, kada bi došao i video im ključeve u bravama, pozvonio bi im na vrata da im kaže da su zaboravili ključ u bravi spolja. Dok su sva tri sina bila ovde, pre nego što su se odselili, sva trojica su radila s cigaretama. Išli su, uzimali, kupovali, radili. Bili su ih isprebijali jednom ovde kod Feriqa. Hteo je da ide u inostranstvo, da radi u inostranstvu. 

Otkako je znao za sebe, Reshata nisam nikada videla srećnijeg nego dana kada je rođen Aid, njegov bratanac. Pozvali su nas na telefon, rekli nam: „Isa ima sina“. Pa sam mu rekla. Počeo je da plače, na sve snage je plakao od sreće. Rekao mi je: „Toliko sam srećan, ne može ni da zamisliš koliko jer hoću da ti kažem nešto“. Ni članovi moje porodice ne znaju šta i je bio rekao, ali danas ću ovde da kažem. Rekao je: „Ne da mi je Isa brat, nego mi je bio i otac, i majka, i sestra, i brat, sve mi je Isa bio u životu“. Pitao je da li imam para da mu dam, hteo je da izađe to veče da proslavi sa drugarima. Sa suzama radosnicama u očima dok je izlazio iz ulaza ja sam ga pratila stepenicama. Najveću je sreću doživeo kada je rođen Aid. 

Ali nikako ne smem da razmišljam… dobrodošlo je za Kosovo, ako je položio život za ovu zemlju. Možda ja grešim kao majka, jer za majku da vidi dete nikada nije dovoljno. Ali, svi su oni otišli za ovo slobodno Kosovo. Svi. I bogami, hvala Bogu, svi smo se oslobodili. Ali, bilo bi dobro da to niko ne zloupotrebljava. Bilo bi veoma dobro da se cene oni koji su otišli. Da se zna da je ova zemlja još nakvašena krvlju. Ali, koga je božje oko videlo, hvala bogu, preživeo je. 

Ništa neću od nikoga, samo bih htela jednu lepu reč. Moja najveća želja, dok sam živa, je da postoji razumevanje, pre svega u mojoj porodici. Porodica je sveta. Sve na svetu što pokušava da potrese porodicu i da se meša, je velika greška. Možda imaš sve, i ceo si sa porodicom, ali nemaš razumevanja. Za mene je sve uzaludno. Oni koji su ostali živi da imaju razumevanja među sobom. Ma samo jednu lepu reč da kažu. 

Kao Bajram, i ja sam ponekada izlazila, zajedno sa porodicom, ali nikada ne mogu da govorim. Hvala onima iz Prištine, Hashimu Thaçiju, Isi Mustafi, Hajredinu Kuçiju, izašli su, pričali sa nama, pružili nam nadu. Isu Mustafu nisam srela, ali na televiziji spominje nestale. Ja, kao majka, stalno razmišljam o sinu, ali ne mogu nikoga da teretim za ništa, jer samo pola reči da nije prikladno, ja padam na veoma loš nivo. A i oni možda vole, jer ko ima porodicu veruje. Ali možda i oni, koliko mogu toliko rade. Ja u to verujem. 

Na kraju, javno govorim, iz srca, evo već je 19 godina, ne znam gde mi je sin. Zna Bog. Samo, vama hvala puno. Šta god zatražili od Boga, neka vam podari. Dobro ste uradili što ste došli u ovu porodicu. Jer ne prođe minut da se ne setim sina, samo kada legnem da spavam i kada pijem lekove za smirenje. Boga mi, kao da mi se otkine komad mozga. Ali gde su svi onih ostalih majki, tu je i moj sin. Sve su majke kao ja. Svih mi ih je žao. Volela bih, iako ih uopšte ne poznajem, da posedim sa njima, razgovaram. Jer je razgovor veoma dobar. Uopšteno, razumeće mi majčinu bol. I porodica oseća bol, ali ne kao majka. 

Bajram nikada ne staje. Ode u sedam, vrati se u sedam. Otkako ne znam gde mi je sin, Bajram se ovim bavi. U mom životu, kao sreća već 60 godina sam s njim. Ja još u mom životu nisam pitala Bajrama niti sam ga zamarala o njegovim poslovima. Šta ga ja pitam: „Jesi li se umorio? Kako ti ide?“. Nema duže sa mnom. U mom životu nisam spomenula ime Reshata u prisustvu muža. Da mu ja prouzrokujem bol? Nikada. Niti me je ikada video skrhanu bolom. Nikada. Niti sam bilo kome pokvarila svadbu, ni sreću, ni nesreću, niti ću je ikome pokvariti. Ja nikada nikome neću kvariti mir. Plesali su, igrali, bogami, drago mi je. Hvala Bogu, postoje. Neka Bog svakome da. Mnogo se pazim jer u nesreći čovek pogreši. Ali, iznad svega, kažem: „Bože, daj mi snage da se ne osramotim jer sam na pragu smrti“. Jer ću da izađem pred Gospoda velikog. Da li se ovo srce leči? Ne, dok i sama ne zatvorim oči. Nikada mi u životu deca nisu videla suze, a ni unuci. Ali ne znam da li je u nekoj sobi, da li je u lancima ili negde u vatri, kako pati. Ne znam gde je. Majka razmišlja o svemu tome, sve joj je u srcu. 

(Ova priča je deo “Živeti uz sećanje na nestale: Knjiga sećanja sa ispovestima članova porodica nestalih tokom poslednjeg rata na Kosovu” implementiran od strane forumZFD program na Kosovu i Integra, u saradnji sa resursni centar za nestala lica, saveznog ministarstvo za privrednu saradnju i razvoj (BMZ), rockefeller brothers fund i švajcarska ambasada na Kosovu)