Izvor: Recom.link
Foto: Dve sekundarne masovne grobnice kod Snagova, u blizini Zvornika, u Bosni i Hercegovini Fotografija: MyBukit
Istraživanje tranzicione pravde na Balkanu: žrtve ratnih zločina i njihov građanski glas
Piše: Dr Denisa Kostovicova
Leverhulme Trust dodelio je Dr Kostovicovoj Leverhulme Research Fellowship 2015. godine, što joj je omogućilo da izučava prednosti i ograničenja regionalnog pristupa tranzicionoj pravdi na Balkanu. U seriji blogova koje piše, dr Kostovicova istražuje i neka šira pitanja u vezi sa politikom suočavanja sa masovnim zločinima i etikom izučavanja toga kako ljudi i zajednice prihvataju svoju nasilnu prošlost. Blog započinje izlaganjem o svom radu na terenu i celokupnom pitanju žrtava i njihovog građanskog glasa.
Priče žrtava
Odlazak na teren u potrazi za odgovorima na pitanje o pravdi nakon sukoba zapravo znači sresti se sa užasavajućim pričama o gubitku i patnji.
Jedna majka, tako, opisuje srceparajuću tišinu koja se spušta na njihovu kuću svake godine na rođendan njenog sina koji se i dalje vodi kao nestao, 20 godina nakon okončanja sukoba. Dok se bore sa teretom gubitka i neznanja sudbine svoje dece, identifikacija posmrtnih ostataka žrtava njihovim porodicama ne donosi uvek spokoj. Ćerka mi pokazuje fotografiju svog oca, tačnije, fotografiju nekoliko kostiju i iscepanih delova odeće, poređanih tako da liče na ljudski skelet. Ali, nagriza je sumnja oko toga da li je zaista sahranila svog oca. Uprkos potvrdi na osnovu DNK analize, u izveštaju veštaka je naveden pogrešan datum smrti – razlika je čak tri godine. Jednom drugom prilikom, uz osećanje poniznosti, slušala sam priče roditelja koji skromno umanjuju značaj sopstvenog bola zbog gubitka jednog deteta, pružajući tako podršku svojim prijateljima koji su ostali bez petoro dece.
Ali, šta nam sve ove priče još govore, pored toga što opisuju bol življenja sa takvim gubitkom? Zašto bi one mogle da budu značajne za nekoga ko se bavi političkim naukama?
Ta izuzetna spremnost žrtava da sa mnom razgovaraju (svoje priče su prekidale samo ponekad, kada je, recimo, slučajno otkrivena još jedna masovna grobnica za kojom se dugo tragalo) govori o jednoj podjednako dirljivoj priči o dvostrukoj marginalizaciji žrtava.
Dvostruka marginalizacija
Učenja tranzicione pravde naglašavaju značaj toga da odgovorna strana potvrdi patnju koju je nanela žrtvama. Ta međuetnička dinamika je početna tačka pravde ili pomirenja u bilo kom smislu. Priče koje danas slušamo od žrtava balkanskih ratova iz devedesetih godina zapravo ukazuju na to da priznanje njihovih patnji van granica postojećih etničkih podela ne treba očekivati uskoro.
Ali, ove priče ukazuju i na neizrečenu stvarnost marginalizacije žrtava unutar njihovih sopstvenih etničkih zajednica. One govore o životu u, kako kažu, „nezainteresovanim društvima“. Taj osećaj marginalizacije od strane svojih dele sve žrtve u regionu, nezavisno od nacionalnosti. Žrtve se pamte, ali samo ponekad. Političke elite uglavnom usmeravaju svoju pažnju na žrtve samo ako se nadaju da će time postići neke političke poene i ojačati svoj nacionalistički kredibilitet. U ostalim situacijama, žrtve su prepuštene same sebi i golom preživljavanju od danas do sutra, uz bednu, odnosno uglavnom nikakvu podršku države.
Meni je zato jasno da ta spremnost žrtava da razgovaraju sa jednim stranim istraživačem mora biti shvaćena kao deo njihove potrage za svojim glasom.
Građanski glas
Pored žrtava, tokom svojih putovanja sam upoznala i brojne aktiviste za ljudska prava, i bila svedok njihovih neumornih napora da stvore zapis o svim žrtvama i povredama ljudskih prava kojim će nas podsetiti na svu nepravdu i nedostatak odgovora na nju, ali i pomoći ljudima da žive sa traumama koje su iskusili.
Za razliku od političkih elita koje su se pokazale veoma veštim u manipulisanju nepravdama iz prošlosti, grupe i organizacije civilnog društva iz čitavog regiona pokazale su se kao jedino pouzdano utočište za žrtve u kom mogu da pronađu podršku za svoj glas. Imajući to u vidu, potreban nam je kritički osvrt na sva etablirana učenja o izgradnji mira u okviru kojih dva argumenta koji se bave civilnim društvom i njegovom misijom polako stiču sve veći primat.
Prvi je teza da su liberalna udruženja civilnog društva u globalnim postkonfliktnim regionima kao što je Balkan zapravo samo jedan brend „mirovnih profitera“. Ti navodno građanski orijentisani akteri ne samo što se izdržavaju sredstvima koja dobijaju za Zapada već se i njihov rad na tranzicionoj pravdi proizvodi veštački. Kao takav, on je, zapravo, bolji pokazatelj prioriteta donatora nego njihove normativne ili čak moralne privrženosti pravdi.
Drugi argument se fokusira na zagovaranje i jezik univerzalnih ljudskih prava i sadrži tezu da je insistiranje na pojedinačnom suočavanju i osudi zločina počinjenih u ime nacije i neprimereno i nedelotvorno.
Trule jabuke i stereotipi
Kada je reč o toj novoj vrsti profitera, na svakoj tezgi, naravno, ima i trulih jabuka, i civilno društvo tu nije nikakav izuzetak. Posmatrala sam brojne aktiviste za ljudska prava i mislim da je reč o ljudima od ubeđenja, jer nijedan drugi, niži motiv ne bi mogao da ih navede da svakodnevno žive sa tuđim bolom dok beleže sve vizuelne detalje počinjenih zločina i povreda ljudskih prava, niti da im da energiju da trpe stigmu izdajnika u svojim etničkim grupama, samo zato što glasno izražavaju svoje stavove o zločinima koje su počinili njihovi sunarodnici.
Nisam baš ubeđena da takav građanski aktivizam može biti kupljen za šaku evra ili dolara (a svesna sam značaja koji te sume imaju u balkanskim ekonomijama u recesiji). Zaključila bih tu priču jednim običnim argumentom o novcu – ne treba sve ljude predstavljati kao iste. Postoje neki mnogo ozbiljniji faktori koje treba uzeti u obzir.
Argument o veštačkoj proizvodnji unutar civilnih društava pada u vodu u svetlu nečega što bismo danas mogli da nazovemo istorijskom perspektivom, jer previđa istoriju civilnog društva i njegov liberalni aktivizam. Tačno je da su antiratni pokreti iz devedesetih godina u svim svojim različitim formama bili ograničeni, ali ipak jesu postojali, i posleratna borba za pravdu je zapravo njihov prirodni razvoj.
Dodatno, argumenti da su univerzalna ljudska prava nekakvo nametanje sa strane nisu ništa osim određenog vida egzotizacije Balkana kojom se za ovaj region, odnosno za čitav nezapadni svet, kao recept za prevazilaženje zločina iz prošlosti prepisuje nešto drugačije, različito, ili čak starosedelačko. Pored toga, ona vređa i žrtve, jer ne priznaje autentičnu potrebu za pravdom na lokalnom nivou, odnosno istom onom vrstom pravde, restorativne ili retributivne, koja zadovoljava sve ostale iz zapadnog sveta.
Na kraju, tvrdnja da je insistiranje civilnog društva na suočavanju s prošlošću nedelotvorno ili neprimereno, zapravo je samo dodvoravanje tim „nezainteresovanim društvima“.
Implikacije
Dok je sva pažnja usmerena na to „prisvojeno“ liberalno civilno društvo, previđa se jedna puno opasnija rekonfiguracija lokalne politike. U okviru učenja o liberalnoj izgradnji mira bilo je veoma malo pokušaja, ako ih je uopšte i bilo, da se shvati pojava jedne zaista mračne strane civilnog društva, koja je svakako iskrenija od političkih elita i njihove nespremnosti da se suoče sa zločinačkom prošlošću, ali time i neuporedivo opasnija. Tvrdoglave i neposlušne elite, koje ne vide nikakav interes u korigovanju narativa o ratnim zločinima, i društveni neliberalizam kao pojava u nastanku, ozbiljno sužavaju celokupan liberalni prostor u društvu. Svi mi vrlo dobro znamo šta se dešava kada se iz prošlih grešaka ne nauči lekcija. Jedina stvar oko koje se svi slažu jeste to da je osećanje nepravde iz prošlosti bilo jedan od okidača balkanskih ratova iz devedesetih godina.
Dr Denisa Kostovicova je vanredna profesorka globalne politike na the Department of Government, pri LSE.
(Objavljeno na blogu Katedre za studije o vladama Londonske škole ekonomije i političkih nauka, 18. februara 2016.)
