Gde usmeravamo svoje kamere, politička je odluka.

Ovog avgusta dokumentarni film koji sam producirala 2023. godine Fran i Verka: Ili običan dan u napuštenom selu imao je svoju nacionalnu premijeru na Međunarodnom festivalu dokumentarnog i kratkog filma Dokufest u Prizrenu.

Tokom sesije pitanja i odgovora nakon projekcije jedan član publike postavio je pitanje: „Koliko su Fran i Verka (subjekti filma) smatrali zanimljivim to što snimate njihove živote?“ Ovo pitanje je možda kamen temeljac transformativne moći naših napora da diversifikujemo glasove, iskustva i lica koja prikazujemo i gledamo na ekranu. 

Navelo me je da preispitam svoj odnos prema sopstvenom svakodnevnom životu. Pitala sam se: Da li se običan čovek ikada zaustavi tokom dana i razmisli o tome koliko je njegov svakodnevni život poseban? Naravno da ne. Ni ja ne razmišljam o svom životu na taj način, i pretpostavljam da mnogi drugi osećaju isto. Retko doživljavamo svoje obične trenutke kao priče od javnog interesa, vredne prikazivanja na velikom platnu.

Sigurno su Fran i Verka isto tako razmišljali o svojim životima, sve dok jednog dana filmski autor Sovran Nrecaj nije slučajno posetio crkvu u Letnici, selu blizu Vernakole, u opštini Vitina. Časne sestre u toj crkvi ispričale su mu o jedino dvoje stanovnika Vernakole – Franu i Verki.

Na prvi pogled priča Frana i Verke govori o istrajnosti: dvoje ljudi odlučnih da žive na mestu koje osećaju i poznaju kao svoj dom – mestu gde su rođeni, odrasli, upoznali jedno drugo i venčali se. Fran i Verka ne vide svoju priču kao nešto izuzetno: to je jednostavno njihov svakodnevni život; baš kao što i moj svakodnevni život meni izgleda obično, a možda i vaš vama. 

Međutim, u svojoj suštini, njihova priča je priča starijeg para iz hrvatske zajednice na Kosovu, koji žive izolovani i sami u napuštenom selu. Nekada je ovo selo – baš kao i Kosovo u celini – bilo dom mnogim etničkim Hrvatima. Do ranih devedesetih godina otprilike 9.000 etničkih Hrvata živelo je na Kosovu; danas je taj broj drastično opao.

Priču o tome zašto su Fran i Verka danas sami treba videti na ekranu. Razlozi zbog kojih su svi ostali postepeno napustili svoje domove – većinom odlazeći u Hrvatsku – važni su kako za nas kao društvo tako i za misiju dokumentarnog filma: da ujedini i pojača glasove onih koji su namerno utišani.

Njihova priča postaje neizostavna u politički turbulentnom regionu poput našeg, gde se istorija predaje u ekstremima, a iskustva onih koji su najviše patili od tih ekstrema namerno se ostavljaju na marginama istorije i javne rasprave. Ove priče se namerno ignorišu jer, kada se iznesu na svetlost, one imaju moć da ujedine. U sociopolitičkom okruženju koje profitira od podele ulaže se veliki trud da se održi status quo i ljudima uskrati prilika da uče jedni o drugima i da se prepoznaju u pričama drugih.

Dakle, film ima moć

Pripadanje zajednici je suštinski deo ljudskog bića kao društvenog i političkog bića. Međutim, zajedništvo u regionu gde se neprestano dodaju cigle na zidove koji razdvajaju ljude je teško, čineći to zajedništvo činom otpora.

Filmovi na Kosovu i ostatku Balkana često su, takođe, doprinosili izgradnji tih zidova. Filmski autori su stvarali dela koja su sprečavala ljude da se prepoznaju ili identifikuju sa onim što se prikazuje na ekranu. To je ljude navelo – i nastavlja da ih navodi – da svoje živote i bolove doživljavaju kao lične sudbine umesto kao iskustva duboko oblikovana širim društvenim i političkim okolnostima, poput rata.

Od ratova devedesetih i raspada Jugoslavije mnogi filmovi nisu uspeli da diversifikuju narativ o ratu. Umesto da skrenu pažnju na manje priče i naprave prostor za obične ljude koji su patili u izolaciji, pretvorili su priču o ratu u pojednostavljenu priču – takmičenje svedeno na pobedu i poraz, na „nas protiv njih“. 

Izostavljanjem tih običnih ljudi iz filmske pažnje neki filmski autori tog vremena učinili su da se ti isti pojedinci osećaju još više isključenim iz zajedničke društvene traume. Ovi filmovi su ljude dodatno otuđili, doprinoseći konstrukciji ‘drugog’ kao monstruma i hraneći narative koji su formirali temelj nekih od najopresivnijih i najkrvavijih ideologija koje su se pojavile ne tako davno u bivšoj Jugoslaviji.

Zadatak umetnosti i umetnika je da to promeni razotkrivajući pitanja koja su sakrivena odgovorima, kako je rekao Džejms Boldvin. Naša misija mora biti da ostanemo radoznali i tražimo ove ljude i njihove priče. Film ima obavezu da neumorno ruši zid razdvajanja, ciglu po ciglu. To postižemo stvaranjem prostora na ekranu za ljude koji izgledaju poput nas, koji su patili poput nas i koji su zaboravljeni poput nas. 

Važno je izvući bol i patnju iz zatvorenosti doma, problematizovati ih društveno, govoriti o njima otvoreno i suočiti se sa silama koje profitiraju od toga što nas uveravaju da su bol i patnja isključivo individualne okolnosti.

U širem političkom i filmskom kontekstu koji međusobno otuđuje ljude i od sebe samih nema ničeg važnijeg od stvaranja zajedničkog iskustva. Kao rezultat toga, postavljanje malih priča i ‘malih ništavnih trenutaka života’ na ekran i scenu postaje politički čin.

Za Frana, Verku i druge poput njih

Film, bilo da je reč o fikciji ili dokumentarcu, nudi moćnu platformu za istraživanje i poštovanje malih priča u njihovoj jedinstvenosti – za provođenje vremena kako s pričom tako i s ljudima koji je oličavaju. Film nam omogućava da stanemo uz ljude koje snimamo i postanemo glas sećanja u pejzažu zaborava.

Dokumentovanje ovih priča putem filma nije samo umetnički poduhvat – to je misija očuvanja i poštovanja sećanja. Prihvatanje te misije navelo me je da prihvatim poziv pisca i reditelja Sovrana Nrecaja da produciram film Fran i Verka: Ili običan dan u napuštenom selu.

Film prati Frana i Verku, koji biraju da ostanu u Vernakoli čak i nakon što su svi ostali otišli. Put do Vernakole je izazovan – potrebna su terenska vozila da bi se stiglo tamo. Dolazak zahteva odlučnost, iako ne ni približno toliko koliko je potrebna Franu i Verki da se drže svog doma. Prvi put sam krenula na ovo putovanje u martu 2023. godine, kada smo, zajedno s rediteljem i snimateljem, otišli da razgovaramo s Franom i Verkom, da ih bolje upoznamo i odlučimo koje aspekte njihovog svakodnevnog života da prikažemo kako bismo najbolje uhvatili nijanse njihove priče – priče koja je takođe i priča Kosova.

Skretanje ulevo s glavnog puta ka Vitini vodi vas do mesta koje vrišti u tišini. Napuštene kuće nalaze se s obe strane puta. Nema nijednog svetla. Gotovo je apokaliptično.

Tišina postaje još glasnija nakon razgovora s Franom i Verkom. Verka ne govori albanski, a Fran ga govori dovoljno da nam kaže da je odrastao u Vernakoli, da je tu upoznao Verku, s kojom je sada u braku. S osmehom pričaju o živahnosti sela kada je bilo domom stotinama ljudi.

Ipak, Fran i Verka ostaju, da nam pokažu da je ponekad povezanost s onim što zovemo domom i njegovim uspomenama jača od perspektive boljeg života negde drugde. Put od kuće Frana i Verke do seoske crkve – dobro izgrađene ali napuštene zgrade, jedinog mesta sa izvorom pijaće vode – traje 20-25 minuta uzbrdo kroz planinski teren i isto toliko nazad do njihove kuće. Ovaj put je jedini način za pristup pijaćoj vodi za jedine stanovnike sela, oboje u sedamdesetim godinama života.

Ipak, bilo bi nepravedno reći da je ovaj svakodnevni izazov centralna priča o Franu i Verki ili našem filmu. Fran i Verka su odlučili da ostanu u svom domu i govore o tome s nostalgijom i ljubavlju. Njihova priča ispunjena je humorom i svakodnevnim potvrđivanjem njihove volje da ostanu uprkos tome što su imali prilike da odu, kao što su svi ostali učinili.

Odluka da živiš tamo gde osećaš da ti je dom trebalo bi da bude lična i, u principu, ne bi trebalo da predstavlja priču od javnog interesa. Međutim, kada ta odluka postane čin otpora i kada izolacija postane norma, takve priče moraju biti društveno problematizovane.

Za Frana i Verku njihov svakodnevni život nije nešto što oni smatraju vrednim da se zabeleži kamerama – oni bi živeli kako žive čak i bez ovog dokumentarca. Međutim, nama kao društvu  potreban je ovaj dokumentarac. Potreban nam je jer služi kao podsetnik da naše razumevanje onoga što čini naše društvo mora uključivati i one koji žive na njegovim marginama i priznavati one koji nastavljaju da dišu i žive iako su zaboravljeni. Služi kao lekcija da istoriju ne oblikuju samo veliki događaji, već naročito životi običnih ljudi koji kroz njih žive i preživljavaju.

Ova priča treba da nam pomogne da razumemo mnogobrojne posledice traumatičnih događaja poput ratova u Jugoslaviji i načine na koje rat remeti živote, čineći ono što je nekada bilo normalno nečim što zahteva istrajnost i otpor da bi se održalo.

Praksa dokumentovanja ovih priča putem filma, naročito u regionu gde je istorija polarizovana, odgovornost je za one među nama koji imaju privilegiju i sredstva da to učine. Ne smemo prestati da tražimo te male priče, usmeravajući svoje kamere i pažnju društva prema ljudskoj istrajnosti u svim njenim oblicima – prema pričama onih koji su namerno ostavljeni na marginama.

Putem filma možemo stvoriti prostor za isceljenje i slavljenje naših sećanja i iskustava kao načina da se suočimo sa isključujućim i utišavajućim silama koje su našle mnoge pomagače na Kosovu i Balkanu.

Srećom, ovo putovanje ne preduzimam sama. U poslednjih nekoliko godina Kosovo je doživelo novi talas filmskih stvaralaca koji deluju manje opterećeni agendama, velikim narativima i pojednostavljenim dihotomijama. Umesto toga, fokusirani su na stvaranje prostora gde se o ratu može diskutovati radi isceljenja. Svakodnevno težimo da otkrijemo male priče gde god da se nalaze i usmerimo svoje kamere i društvenu pažnju na njih. Ovo je naša posvećenost odavanju počasti ovim pričama – kao i našim sopstvenim – i svima onima koje je kolektivno prepričavanje istorije zaobišlo.

U našem otporu zaboravu nalazim odgovor na pitanje koje mi je postavljeno u avgustu: u običnom i naizgled nezanimljivom pronalazimo male istorije bez kojih ne možemo razumeti veliku istoriju – niti sebe same.

Ovaj tekst je originalno napisan na albanskom jeziku.

Aurela Kadriu je sociološkinja, istraživačica, menadžerka kulture s iskustvom u produkciji filma i pozorišta. Njeno istraživanje o sećanju, socio-urbanizmu, rodnim pitanjima i ljudskim pravima fokusirano je na noviju istoriju Kosova i bivše Jugoslavije. Ona je programska direktorka Qendra Multimedije – kulturne organizacije koja se bavi kulturnom produkcijom, fokusiranom na savremeno pozorište i književnost.