15. septembar 2023. je bio kao i svaki drugi radni dan za sudskog posmatrača poput mene dok sam se pripremala da izađem iz kuće da izveštavam o sudskom postupku. Tog dana, međutim, naučila sam da prošlost nikada nije zaista iza nas. Pronalazi načine da ponovo ispliva na površinu, preoblikujući naše razumevanje istorije i naših priča, podstičući nove potrage za ličnom i kolektivnom istinom.

Dok sam se kretala hodnicima Osnovnog suda u Prištini i pronalazila put među klupama u sudnici, imala sam priliku da izbliza pogledam detalje slučaja koji se odvija preda mnom. Tada sam došla do zastrašujućeg otkrića: slučaj o kojem izveštavam za BIRN je u vezi sa događajima koji su se desili tačno na dan kada smo moja porodica i ja pobegli sa Kosova dvadeset pet godina ranije, u samom selu koje smo ostavili. Pisanje tog članka vratilo me je u moje detinjstvo – izbeglica uz majku i brata, uplašeni pri svakom našem koraku.

Odjednom je postalo teško odvojiti svoj posao posmatrača od izbeglice u meni. Optužnica je detaljno opisala brutalnosti koje su odražavale strahove koje sam nesvesno proživela kao dete — ubistva, premlaćivanja i nečovečno postupanje prema civilima.

Imala sam samo četiri godine kada smo iz Saradrana kod Istoka krenuli za Tiranu, nagurani u prepun traktor s ostalim članovima mamine porodice. Naše stvari smo na brzinu spakovali u strahu koji nam se prilepio kao druga koža. Sećanje na taj dan je splet fragmenata izvučenih i iz mojih sećanja i iz priča koje su mi pričali dok sam odrastala: haos, sirene, lica stranaca, sve bežeći od nezamislivog terora koji nisam razumela u to vreme, ali sam mogla da osetim svuda oko sebe.

Moja majka je često prepričavala priče o našem bekstvu, koje je bilo kao eho zajedničke istorije. Pričala je o noćima 7. i 8. maja 1999. godine, kada smo se okupili u polju, zbijeni dok nas je strah obavijao poput hladnog ćebeta. Dok je sa dvoje dece pokušavala da zaspi pod zvezdama, probudili su je uzvici i pokreti srpske policije. Te noći provedene na traktoru na otvorenom polju bile su ispunjene udaljenim zvucima pucnjave – uznemirujućom simfonijom koja je prodrla u njene snove. Često ih je opisivala kao dve najstrašnije noći u svom životu.

Našli smo sigurnost u Tirani, zauvek promenjeni nasiljem od kojeg smo pobegli. Naše je bilo samo jedno teško putovanje usred šire kampanje etničkog čišćenja. Sada shvatam da sam kao dete bila zaštićena od pune težine onoga što je to zaista značilo.

Dok smo se probijali kroz haos, mama mi je pričala o našim susretima sa srpskim policajcima i pripadnicima paravojske koji su bili pijani, lica iskrivljenih od agresije dok su upirali oružje u nas, uz pretnje tražeći novac. Odrastala sam slušajući njene priče, uključujući i to kako je moj stric došao iz Nemačke sa gotovim pasošima, željan da nas odvede na sigurno. „Svaki dan je bio borba“, rekla bi ona, prisećajući se šest nedelja koje smo proveli u Tirani bez ikakvih informacija o mom ocu, koga je morala da ostavi u Peći sa njegovom porodicom.

Iznenađujuće, moja majka je odbila da ide sa mojim stricom u Nemačku, sputana strahom i nesigurnošću da ne zna da li je moj otac živ. Ova odluka me je godinama zbunjivala, posebno kada sam se suočila sa razočarenjima u vezi sa ekonomskim, društvenim i političkim borbama na Kosovu. Često sam joj se obraćala, jadajući se da bismo, da je prihvatila ponudu mog strica, mogli u Nemačkoj da živimo boljim životom. Nežno bi me podsetila: „Kad odrasteš, razumećeš.”

Sada, dok razmišljam o tim trenucima, vidim veliku dubinu ljubavi i žrtve moje majke usred haosa. Nije se radilo samo o sigurnosti; radilo se o pokušaju da naša porodica ostane na okupu, čak i kada se svet raspadao. Ti narativi su postali sastavni deo mog identiteta, oblikovali su moje razumevanje gubitka i otpornosti i naučili me da preživljavanje često ima veliku emocionalnu cenu.

Kada smo se vratili na Kosovo, zatekli smo mog oca i njegovu rodbinu žive i bezbedne. Mnogi drugi nisu bili te sreće. Mnogi su ubijeni ili masakrirani, mnogi su članovi porodica nasilno nestali, ostavljajući ih zauvek proganjanima strašnim zločinima.

Moj rad na polju pravosuđa odveo me je na bezbroj sudskih procesa, ali ovo suđenje je bilo drugačije. To je snažno utkalo moju priču s pričama nebrojenih drugih pogođenih ratom. U narednim mesecima, kako se proces odvijao, pažljivo sam slušala iskaze svedoka, a svaka priča se odigravala kao poglavlje tragičnog romana. Mogla sam da vidim lica onih koji su izgubili najmilije, oči su im svetlucale od suza.

Među njima je bio i 86-godišnjak, koji je na dan za koji se optuženi teretio od suda, izgubio tri sina i još dva člana porodice. Uprkos svom ogromnom gubitku i patnji, skupio je snagu da se suoči sa optuženim sa srceparajućom hitnošću, tražeći odgovore na pitanja koja su ga godinama proganjala: „Želim da znam ko je ubio moja tri sina. Ako nisi ti,  morate znati ko jeste.”

Usred ove teskobe, učinilo mi se da sudnica izgleda kao raskrsnica i nade i tuge – mesto gde se težina istorije sudara sa čežnjom za pravdom. To je bilo i mesto za još jednu raskrsnicu: susret punog kruga odrasle mene i četverogodišnje mene, suočavanja s čovekom optuženim za zločine počinjene tog dana i na mestu gde sam postala izbeglica. U tom trenutku sam shvatila težinu onoga što se dešava oko mene i otkrila skrivenu, ali duboku želju u sebi da osiguram da se istorija prizna i pamti.

Presuda je doneta u julu 2024: 12 godina zatvora za optuženog. Posmatrajući lica jedva vidljiva u direktnom prenosu postupka, videla sam kako u prostoriji prevladava razočaranje. Težina tih godina izgledala je nedovoljna u poređenju sa veličinom tragedija koje su im prethodile. Ipak, usred oprečnih emocija, prepoznala sam da je ova presuda ujedno i početak — važno priznanje počinjenih grešaka. Bio je to korak, koliko god mali, koji je označio pomak u narativu: javna izjava da su se ti zločini dogodili, da su priče žrtava važne i da se naše priče mogu nastaviti.

U septembru ove godine pojavila se nova optužnica za zločine počinjene na području Istoka, čime je otkriveno još lica koja su umešana u ove zločine. Ovo je uključivalo posebnu pažnju na događaje koji su se odigrali između 7. i 9. maja 1999, dodatno preplićući traktor u kojem smo spavali moja mama, moj brat i ja s nitima bola i gubitka koji proganjaju mnoge.

Ovo ogledanje priča navelo me je da shvatim da pravda nije samo pravni ishod ili rešenje; to je priznanje bola i patnje, ključni korak ka izlečenju kako za pojedince tako i za zajednice. Sa sobom nosi težinu istorije – kolektivni uzdah olakšanja isprepleten dugotrajnim odjecima traume. Kroz pripovedanje i sećanje možemo odati počast onima koji su patili i nastavili da nose svoje nasleđe napred. Na taj način osiguravamo da se njihove priče ispričaju, njihove borbe prepoznaju i njihove žrtve nikada ne zaborave. A kada zaboravimo, treba da budemo zahvalni za znakove iz svemira koji nas ponovo probude u pravcu ove istine, kao što se sa mnom dogodilo jednog naizgled potpuno običnog septembarskog dana.

Ova priča je prvobitno napisana na engleskom.

Donjeta Rexhbogaj (Donjeta Redžbogaj) je diplomirani pravnik sa strašću za tranzicionu pravdu. Istraživala je posleratnu pravdu na Kosovu na Univerzitetu u Gracu i radila u pravnoj kancelariji BIRN Kosovo. Donjeta uživa u pisanju o ljudskim pravima, pomirenju i suočavanju s prošlošću.