Od 2011. godine Evropska unija posreduje dijalogom između Prištine i Beograda s ciljem, po rečima same EU „postizanja sveobuhvatnog pravno obavezujućeg sporazuma o normalizaciji” između dve prestonice. Takav sporazum bi imao ogromne pozitivne implikacije na međunarodni položaj obe zemlje, njihove ekonomije i njihove građane. To bi takođe signaliziralo da su Srbija i Kosovo spremni da dođu do zajedničkog razumevanja svoje prošlosti i da se zajednički potisnu u budućnost.

Iako se danas takva rezolucija čini nedostižnom kao i pre više od jedne decenije, usput je postignut niz delimičnih sporazuma. Međutim, mnogi od njih ostaju mrtvo slovo na papiru, a pošto Priština i Beograd razmenjuju oštre optužbe kao i one od pre 14 godina, uverenje da dijalog može na kraju doneti željene rezultate jenjava.

U okviru inicijativa koje imaju za cilj otvaranje refleksije o dijalogu, forumZFD je intervjuisao srpskog političara Nenada Čanka. Ovaj intervju je vođen kao deo studije profesora Bardhok Bashota (Bašota) sa Prištinskog univerziteta o percepcijama političkih i društvenih elita u Beogradu i Prištini o ulozi EU u ovom procesu.

Čanak, suosnivač i bivši lider Lige socijaldemokrata Vojvodine (LSV) levog centra, bio je predsednik Skupštine AP Vojvodine od 2000. do 2004. godine i poslanik u Narodnoj skupštini Srbije do 2020. Poznat po čvrstoj podršci decentralizaciji i antiratnom aktivizmu, razgovarali smo sa Čankom u maju 2024. o njegovoj perspektivi o ulozi EU u dijalogu. Možda odražavajući stagnaciju samog dijaloga, njegovi stavovi izgledaju podjednako relevantni i danas.

forumZFD: Šta mislite o ulozi EU kao posrednika u dijalogu Kosovo-Srbija? Da li vam se čini pristrasnim ili nepristrasnim?

Nenad Čanak: Dijalog između Beograda i Prištine jedno je od najzahtevnijih pitanja u svetskoj diplomatiji jer je uključeno više istina, a u zavisnosti od nečijeg stanovišta, određene istine mogu izgledati validnije od drugih.

Ne samo da sama EU nije homogena struktura, zemlje članice EU imaju oprečne stavove — Španija, na primer, odbija da prizna nezavisnost Kosova zbog sopstvenih problema sa Katalonijom, dok Nemačka veruje da je za trajni mir potrebna federalizacija ili razlaganje država u održive entitete. Kao mirovni projekat nastao iz Drugog svetskog rata, neefikasnost EU je razumljiva — ona mora da izgradi konsenzus između dijametralno suprotnih perspektiva.

Lično, u potpunosti podržavam nezavisnost Kosova i verujem da je jedini put napred da se odnosi Srbije i Kosova normalizuju diplomatski. Srbija ne treba da nameće dodatne zahteve ili pokušava da utiče na međunarodni status Kosova. Kosovo je ratom postalo deo Srbije i ratom je steklo nezavisnost — u tome nema ničeg neobičnog.

Ipak, sa druge strane stola, u Srbiji se koristi i zloupotrebljava legalistički pristup. U Beogradu se pitanje Kosova uporno postavlja kroz optiku Rezolucije SBUN 1244 ili drugih međunarodnih dokumenata i povelja UN. Ali, ovo su samo izgovori. Ne možete ugurati stvarni život u list papira. Ne možete naterati stvarni život u Prokrustovu postelju i odsecati ono što se ne uklapa u vaše mišljenje.

Pitanje Kosova se eksploatiše za domaću korist ne samo u zvaničnoj diplomatiji Beograda, već i među većinom srpskih političkih partija. Kao rezultat toga, samo mali deo srpskog stanovništva se slaže sa mnom da Kosovo jeste i treba da bude nezavisno. Od Miloševićevog doba, svaki režim je koristio pitanje Kosova da stvori dimnu zavesu koja prikriva njihovu zloupotrebu moći.

EU je ranjiva na legalističku taktiku Srbije, a neki parlamenti EU ponavljaju ove argumente za svoje domaće programe. S obzirom na samu prirodu EU, ne može se očekivati efikasnost u ovom procesu. Ova strategija korak po korak nije dala prave, trajne rezultate i pokazuje se da je prespora za sve.

Vidite li neku promenu na horizontu?

Iznenađujuće, čini se da je teroristički napad u Banjskoj ubrzao proces tako što je uklonio fasade i beogradske i prištinske politike. Beogradu treba nešto da prikrije svoju slabost — u suštini, da zamagli realnost da je Kosovo nezavisna država. Orkestriranje problema na severnom Kosovu je dovoljno da se u Srbiji stvori utisak da Srbija vodi pravedni rat za srpski narod svuda, počev od Kosova. I to je, ukratko, razlog zašto ljudi u Srbiji ne treba da dovode u pitanje sopstveni životni standard, evropske integracije i druga važna pitanja.

EU ne pomaže mnogo, iako se čini da ima više kretanja posle Banjske. Ipak, niko ne postavlja prava pitanja. Moramo da se zapitamo: da li čekamo da svi Srbi na severu Kosova izbegnu ili izumru? Mladi ljudi ne žele da ostanu tamo; ne vide budućnost jer nisu integrisani u kosovsko društvo.

Srbiji su potrebne tenzije na severu Kosova. Potrebno joj je da se tamošnji Srbi ne integrišu u kosovsko društvo. Oni su joj potrebni kao stalni izvor napetosti. Kroz ove tenzije, vlast može da zadrži srpsko društvo u trajnom stanju posttraumatskog stresa i ratne psihoze. U suštini, ovo se dešava: umesto da promoviše integraciju, srpska vlada je tražila od kosovskih Srba da napuste kosovske institucije i maltretira one koji u njima učestvuju.

EU se ne bavi stvarnim pitanjima niti pritiska pravu dugmad. Kada je u pitanju Ukrajina, oni su razumeli situaciju, priznali Rusiju kao agresora i uveli direktne sankcije. Ako je ruska obaveštajna mreža u Srbiji previše jaka da dozvoli slične mere, možemo ponuditi pomoć za proterivanje ruskih špijuna i agenata.

Nažalost, EU trenutno vode birokrate, a ne državnici koji shvataju širi kontekst. Bilo da se radi o Kosovu, Bosni ili Bliskom istoku, sva ova pitanja sežu do Kremlja, koji koristi ove međusobno povezane sukobe da skrene međunarodnu pažnju sa svoje agresivne politike prema susedima kao što su Gruzija i Ukrajina. Bez prepoznavanja ovoga, odgovor EU će ostati neadekvatan.

Koja je, dakle, uloga EU?

EU je trenutno na kritičnoj prekretnici. Mislim i nadam se da će prevladati, ali da bi to uradila, mora jednom zauvek definisati svoju ulogu u Evropi. Sa svojom značajnom ekonomskom snagom, EU ne može sebi priuštiti da ima bledu i neefikasnu spoljnu politiku. Potrebno je da razvije evropske oružane snage i jasnu strategiju za zajedničku odbranu, a ne da se oslanja samo na NATO. Ako se SAD povuku, ako Tramp ponovo pobedi, Evropa će biti lak plen za Kremlj. Razumevanje naših lokalnih problema zahteva razumevanje šireg konteksta.

Prošlo je više od deset godina otkako je EU počela da posreduje u dijalogu Prištine i Beograda, uz mnogo potpisanih sporazuma. Da li mislite da je EU zadržala jasan stav o dnevnom redu dijaloga? Da li se pokazala kao pouzdan i kredibilan posrednik?

U politici rezultati govore sami za sebe. Da li je nešto dobro ili loše? Jednostavno pitajte da li radi. Pristup EU dijalogu ne daje dovoljne rezultate jer nije postavila jasne uslove niti nametnula posledice za nepoštovanje. Vidim da zvaničnici EU zauzimaju arogantan stav prema Srbiji i Kosovu, tretiraju nas kao primitivna plemena koja treba da civilizuju prenoseći mudrost i političke argumente.

To sam iskusio iz prve ruke na sastancima u Evropskom parlamentu o integraciji Zapadnog Balkana. Predstavnici EU bi držali govore, a zatim odlazili na važnije stvari, izostavljajući nas iz razgovora. Sećam se da je jedan kolega Albanac rekao: „Ako mislite da smo ovde samo da slušamo vaše mudre reči — koristeći sarkastično „mudre“ – nećemo više dolaziti jer je to krajnje ponižavajuće.“

Pitanje ide dalje od nepoštovanja – radi se o odgovornosti. Ako neko ne poštuje svoje obaveze, trebalo bi da se suoči sa posledicama, ali EU to nije sprovela u dijalogu. U međuvremenu, meka moć EU bledi u poređenju sa upornim naporima Rusije. Moskva stalno, čak i dok govorimo, širi svoj uticaj, kupuje političare i destabilizuje zemlje, počevši od Mađarske, ali EU ne reaguje. Ne možete tvrditi da ćete rešiti pitanje Priština-Beograd, a da ne podržite narod Gruzije, koji se bori da ne bude pod ruskom čizmom. Ova pitanja se ne mogu tretirati kao odvojena jer sam svet nije odvojen.

Da li mislite da je EU omogućila političke ciljeve Srbije u dijalogu?

EU se ponaša kao loš učitelj. Kada problematičan učenik ometa čas, loš nastavnik mu posvećuje više pažnje, nadajući se da će upravljati njegovim ponašanjem, dok zanemaruje učenika dobrog vladanja, pod pretpostavkom da je njegov posao završen. Slično, EU vidi Prištinu kao inherentno proevropsku, proameričku i prozapadnu, dok u Beogradu moraju da se suprotstave toksičnom uticaju Rusije i Kine. Po mom mišljenju, ovaj pristup je potpuno pogrešan, što dovodi do sporog napretka koji smo videli.

Postoje različiti procesi koji utiču na odnose Kosova i Srbije, poput Berlinskog procesa, otvorenog Balkana i stava Francuske o dijalogu. Da li su ove inicijative u skladu sa strategijom EU ili u suprotnosti sa njom?

Činjenica da postoji više strategija ukazuje na nedostatak koherentnosti, što u suštini znači da strategija uopšte ne postoji. Ne možete nastaviti da uvodite nove inicijative i da očekujete da one funkcionišu; to je kao dodavanje još kockica u igru bez promene pravila. Bez jasne i jedinstvene evropske politike neće se dogoditi ništa značajno. Nažalost, birokratama EU nedostaje vizija — oni samo pokušavaju da prežive, a ne da vode. Uspon desničarskih organizacija i zabrinjavajući savezi između Severne Koreje, Kine i Rusije stvaraju ozbiljne izazove za rukovodstvo EU.

Da li mislite da je EU bila podstaknuta od strane Srbije da promeni svoj pristup i agendu za dijalog ili je pre ignorisala zahteve i unutrašnju dinamiku na srpskoj strani?

Postoji izreka: „Ne možete probuditi nekoga ko se pretvara da spava. To je strategija srpskog režima. Oni tvrde da su pitanja poput zemljišta manastira Dečani crvene linije koje se moraju rešiti pre nego što se pregovori nastave. Ipak, kada je ta zemlja vraćena, srpski mediji su je ignorisali jer više nije bila politički korisna.

Vučićeva taktika nije nova; prethodni režimi, uključujući Miloševićev, efikasno su je koristili protiv EU. Devedesetih godina, slogan Beograda je bio „Prva linija odbrane Beograda je Knin“, misleći na takozvanu Republiku Srpsku Krajinu. Jednom poražen, ovaj slogan i nevolja onih koji su izbegli bili su zaboravljeni.

Vučića često viđamo sa Dodikom, predsednikom Republike Srpske u Bosni i Hercegovini. Međutim, mi ne vidimo predstavnike Srba u Hrvatskoj. Zašto? Zato što su integrisani u hrvatsko društvo. To je nešto što EU teško shvata: ovo je put kojim treba da idemo.

Kada Srbe tretiramo kao monolitnu grupu, kao jedinstvenu celinu koja ostaje ista bez obzira na kontekst, nailazimo na probleme. Moj prijatelj Veton Surroi je jednom istakao da Albanci cene policentrični razvoj svoje nacije — istorijsko dostignuće u civilizovanoj izgradnji nacije koje je u oštroj suprotnosti sa srpskom idejom ujedinjenja svih Srba u jednoj državi. Ključ normalizacije je demonstriranje Srbima na Kosovu, Crnoj Gori i Bosni da su to njihove države.

Ako gubitak od 18% teritorije Srbije zbog otcepljenja Kosova nekoga muči, zapamtite da je Srbija izgubila rat — rat koji je počeo proterivanjem stotina hiljada Albanaca sa Kosova. Ova situacija nije drugačija od Mađarske nakon Prvog svetskog rata, u kojoj je preko noći nestalo dve trećine njene teritorije i polovina stanovništva, uglavnom etničkih Mađara. Gubitak rata ima posledice, a gubitak teritorije je deo te cene.

Nažalost, politika EU „Niko ne treba da bude gubitnik“ znači da sistemska politika koja stoji iza ovih užasa nikada nije osuđena. Iako je nekim pojedincima suđeno, genocid u Bosni i zločini na Kosovu nisu samo delo nekoliko pojedinaca; pokretao ih je sistem zasnovan na specifičnoj ideologiji. Za razliku od nacizma u Nemačkoj i fašizma u Italiji, ova ideologija se nikada nije suočila sa suđenjem.

Više puta ste pominjali značaj razumevanja šire slike. Kada je reč o globalnom stavu Srbije, njen stav je prilično dvosmislen — podržava Rusiju, a istovremeno želi da postane članica EU…

… i istovremeno podržavajući Ukrajinu municijom.

Tačno. Mislite li da je EU uspela da ubedi Srbiju da je ulazak u EU jedini put napred i da Srbija mora da se svrstava sa EU kako u dijalogu tako i šire?

EU je neefikasna jer ne pritiska prava dugmad. Koristite reč „ubediti“, ali je nemoguće nagnati nekoga da deluje protiv svojih interesa. Interes srpske elite je da održi državu sa minimalnim pravilima, u kojoj visokorangirani članovi vladajuće stranke mogu da deluju nekažnjeno.

Uzmimo Radoičića za koga se veruje da je organizovao teroristički napad u Banjskoj i koji se trenutno nalazi u Srbiji. Treba ga odmah proterati na Kosovo. EU treba jasno da kaže: dogodio se teroristički napad, a mi imamo nultu toleranciju prema terorizmu. Teroristi moraju biti izručeni zemljama u kojima su počinili zločine. Šta je tako komplikovano? Da li je iko u EU to ikada izjavio ili zapretio da će Srbiju tretirati kao utočište terorista ako se ne povinuje? Ni jednom.

Zašto? Niko ne želi da stvara nevolje, posebno kada bi srpska opozicija mogla da postupi slično ako dođe na vlast. Vidimo američku filozofiju na delu: „Ako želite da poslujete u paklu, morate da se nosite sa đavolom.“ To je bilo tačno 90-ih godina i ostalo je tako i danas. Pregovaraju sa Vučićem jer je on taj koji je na raspolaganju i pod pritiskom će im dati šta žele. Ako opozicija dođe na vlast, postoji neizvesnost oko toga s kim bi pregovarali i koliko će na njih uticati Rusija. Meki pristup EU u gruboj utakmici ne funkcioniše.

Kada razgovaramo o gruboj igri EU, mislim na sankcije nametnute Kosovu zbog akcija poput postavljanja kosovskih/albanskih gradonačelnika i policijskih operacija na severu, koje je EU videla kao eskalaciju tenzija koje su dovele do napada na Banjsku. Šta mislite o ovim merama?

Ne razumem pitanje postavljanja albanskih gradonačelnika kada Srbi nisu izašli na izbore. Zar oni koji su glasali nemaju pravo na reprezentaciju?

Istina, ovo je bila velika javna rasprava, ali reakcija je bila jaka, čak i burna, kada su izabranici pokušali da priđu zgradama opštine.

A čija je to bila reakcija?

To je na vama da odgovorite.

Ne, to je pitanje za one koji pokušavaju da privatizuju državu. Njihov stav je: bez nas nema države, nema mira. To je neodrživo za bilo koju zemlju. Kada su Albanci bojkotovali izbore u Miloševićevoj Srbiji, to održalo ga je na vlasti još najmanje osam godina. Da su oni učestvovali, Miloševića početkom 90-ih možda ne bi bilo, a beskonačno krvoproliće koje je usledilo moglo bi biti sprečeno.

Istu stvar vidimo i ovde. Niko ne razmišlja šta je dobro za Kosovo ili Srbiju — sve je u privatnim interesima. Tvrde da ne mogu da žive pod Kurtijevim „terorom“, a srpski policajci daju ostavke i kažu: „Sada nemamo zaštitu“. Ovo je čista opstrukcija. Ne verujem da je to izazvalo teroristički napad u Banjskoj – to je bio samo izgovor. Video sam tačan scenario koji se odigrao pre 34 godine u Hrvatskoj.

Jednostavno je: šaljete obučene profesionalce da podstiču sukobe, postavljaju barikade i drže ih na mestu 24 sata. U međuvremenu, širite glasine: „Dolaze da nas ubiju, moramo braniti naše domove,“ i naoružavate civile, gurajući ih na barikade. Civili ginu, a onda međunarodne snage ulaze da stvore tampon. U stvarnosti, ove snage štite granice novoformirane teritorijalne jedinice, slično onome što se dogodilo pre 34 godine stvaranjem Srpske autonomne oblasti (SAO) u Hrvatskoj.

Sada, trenutna verzija je stvoriti novi srpski entitet na Kosovu — koji bi se možda mogao nazvati srpske opštine, što bi dovelo do trajne krize kao na Kipru. Vučić i njegova vlada sada moraju da odstupe jer ne mogu da ponove ovaj scenario — to je previše očigledno. Ironično, oni koji su ovo organizovali su verovatno bili ohrabreni od onih koji žele da to propadne, kao način da ih oslabe optužbama za skrivanje terorista.

Situacija je mnogo dublja nego što se čini. EU se ponaša veoma naivno. Ako žele da posreduju na Balkanu, prvo moraju da shvate gde su i sa kim imaju posla.

Vraćajući se na pitanje legitimiteta, EU i zemlje Kvinte su tvrdile da lokalnim izborima 2023. na severu nedostaje pun legitimitet zbog slabog učešća srpske zajednice. Oni su se zalagali za ponavljanje izbora, ali još jednom, kada je održano novo glasanje za smenu etničkih Albanaca gradonačelnika 2024. godine, učešće srpske zajednice ostalo je malo. Verujete li da su albanski gradonačelnici sada legitimniji?

Ako ljudi na severnom Kosovu žele da promene lokalnu vlast, to je jednostavno: pokrenuti građansku inicijativu i prikupiti potpise za traženje novih izbora. Ako želite da budete deo društva, sledite njegova pravila. Ako ne, ne možete očekivati da će vas društvo tretirati kao svoje građane.

Ne sviđa mi se i fraza „Srbi na severu Kosova“ — ne misle svi isto. Na primer, automobilske tablice su bile veliki problem; ljudima koji su prelazili na kosovske tablice nekada su palili automobile. Sada bez problema menjaju tablice — video sam ih i u Novom Sadu, nema problema. Dakle, šta je bilo pitanje pre godinu dana koje danas više ne postoji?

Ako zaista žele promene, mogu da raspišu nove izbore. Čini se, međutim, da bi radije da ih međunarodna zajednica moli da u mestu gde žive imaju izbore. Kada je deo biračkog tela u Srbiji bojkotovao izbore 2012. godine, predsednik je postao Tomislav Nikolić, bivši zamenik optuženog ratnog zločinca Vojislava Šešelja. Poenta je da ako ostavite emocije po strani i prestanete da pokušavate da budete preterano politički korektni, put napred je jasan.

Gledajući unapred, da li mislite da EU još uvek može da vodi Prištinu i Beograd ka obavezujućem sporazumu koji obezbeđuje demokratizaciju i napredak ka članstvu u EU?

Ideja da dijalog Beograda i Prištine veže sudbine obe zemlje je pogrešna. Kosovo je prozapadno, ispunjava standarde EU, ali njegov napredak zavisi od odobrenja Beograda, što je nepravedno prema Kosovu. Slično tome, ako Beograd menja svoju politiku, zašto bi bio talac neprihvatljivih zahteva Prištine? Posle svih ovih godina, jasno je da su pravi korisnici ovog haosa takozvane srpske patriote na Kosovu, dok se tamošnja srpska zajednica i dalje smanjuje.

Pod pretpostavkom da EU podržava vaše stavove, koje akcije treba da preduzme? Kakav bi trebalo da bude njen položaj?

EU bi trebalo da se fokusira na tri jednostavna pitanja: Šta je dogovoreno? Kada se mora primeniti? A šta se dešava ako se ne primeni? To je tako jednostavno, i možda je to problem.

Uzmite Ukrajinu, na primer. Najduže je strategija bila izbegavanje provociranja Moskve. Ipak, više od dve godine Rusija je nemilosrdno uništavala Ukrajinu. Posetio sam Harkov ubrzo nakon što su Rusi potisnuti sa periferije grada. Razaranja su bila užasna — kasetne bombe i svaka vrsta municije korišćene su protiv Ukrajinaca. Godinu dana kasnije, u Ujedinjenim nacijama su izbili protesti zbog posedovanja kasetne municije u Ukrajini, iako ju je Rusija koristila mnogo ranije.

Svi ovi narativi i strategije su samo taktike za kupovanje vremena, a kupovina vremena je najgora stvar koju Evropska unija može da uradi. Više nije vreme za pregovore. Dok pričamo, Srbija se sprema za Rezoluciju UN o genocidu u Srebrenici, za koji tvrde da će „povrediti srca srpske nacije i naroda“. Dva dana nakon rezolucije održaće se veliki sastanak na kojem će se razgovarati o stvaranju jedinstvene srpske države. Ovo je samo izgovor. Niko ne tvrdi da su Srbi kao nacija genocidni – ne postoji takva stvar kao što je genocidna nacija. Srpski nacionalisti i centristi, međutim, koriste ovaj narativ da stvore osećaj žrtve i guraju propagandu u ruskom stilu. Ali, pravi fokus treba da bude na tome šta je dogovoreno, kada to treba da se uradi i posledice ako nije.

Dok završavamo našu diskusiju, da li biste želeli da dodate nešto što nismo pokrili?

Da bi se rešilo pitanje Zapadnog Balkana, treba se fokusirati  na regione o kojima niko ne govori, kao što je Autonomna Pokrajina Vojvodina. Ona je multietnička i multikonfesionalna, sa odličnim međunacionalnim odnosima, uprkos tome što ju je preuzeo Slobodan Milošević 1988. i čiji je etnički i politički sastav nasilno izmenjen do danas. Za rešenje, konsultujte ljude iz oblasti gde suživot funkcioniše, poput Južnog Tirola, gde Nemci i Italijani žive jedni pored drugih, ili Vojvodine i Istre, gde zajednice napreduju zajedno. Ne pitajte političare iz Hercegovine, Beograda ili Zagreba — oni ne znaju kako da žive zajedno.

Ovaj članak je skraćen i uređen radi jasnoće. Intervju je vođen na engleskom jeziku.

Naslovna slika: Luca Tesei Li Bassi/forumZFD