Dominacija neprijateljstva i samo-viktimizacije
Devetog juna obeležava se 25 godina od potpisivanja Vojno-tehničkog sporazuma koji su na vojnom aerodromu kod Kumanova 1999. godine sklopili vlade SRJ i Srbije s jedne i KFOR s druge strane. Sporazum su potpisali general Vojske Jugoslavije Svetozar Marjanović, general MUP-a Srbije Obrad Stevanović i britanski general Majkl Džekson.
Ovim sporazumom nisu uvedene institucionalne reforme na Kosovu, niti su date smernice za suživot nakon rata. Njegov značaj ogleda se u nečemu drugom: potpisivanje ovog sporazuma značilo je konačno zaustavljanje zločina na Kosovu i prekid bombardovanja tadašnje države Savezne Republike Jugoslavije od strane NATO snaga.
I danas, 25 godina nakon zvaničnog prekida oružanog sukoba, građani Srbije i Kosova znaju vrlo malo o tome šta je ovom sporazumu prethodilo.
Iz perspektive Srbije rat na Kosovu bio je odbrambeni, a bombardovanje koje je usledilo predstavlja se kao NATO agresija na jednu suverenu zemlju u cilju otimanja dela njene teritorije. Srbija svih ovih godina, a naročito nakon dolaska na vlast Srpske napredne stranke i Aleksandra Vučića, obeležava početak bombardovanja jačanjem narativa viktimizacije, pričama o vraćanju ponosa srpskom narodu i slavljenjem zločinaca kao heroja.[1] Time se kreira slika o srpskom narodu kao herojskom, ponosnom i pravdoljubivom. Uzroci bombardovanja se ne pominju, već se Srbi prikazuju kao žrtve velikih sila i njihovih interesa. O represiji nad albanskim stanovništvom tokom ranih 1990-ih i zločinima 1998. i 1999. godine agresivno se ćuti i svesno se skrivaju od očiju javnosti. Predstavnici Kosova takođe intenzivno propagiraju jednostrano sećanje na rat koje slavi ratne heroje Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) i albansko stanovništvo predstavlja kao jedinu žrtvu rata, dok se srpske i druge nealbanske žrtve gotovo nigde ne pominju. Bombardovanje se slavi kao humanitarna i oslobodilačka misija, uz veliku zahvalnost međunarodnoj zajednici.[2]
Dok obe strane veličaju sopstvenu ulogu žrtve, prave žrtve rata su ili zaboravljene ili se instrumentalizuju zarad političkih ciljeva vladajućih elita. Popis žrtava, uz dokumentaciju njihovog stradanja, nisu napravile državne institucije, već organizacije civilnog društva. Prema podacima Fonda za humanitarno pravo i Fonda za humanitarno pravo Kosova tokom rata na Kosovu od 1998. do 2000. godine stradalo je 13.535 žrtava.[3] Tokom 1998. godine stradalo je 2.156 ljudi, od kojih su 1.804 albanske žrtve, 269 srpske, 63 romske i pripadnici drugih naroda. Među ovim žrtvama najviše ima civilnih žrtava. Najveći broj ljudi stradao je neposredno pre i tokom bombardovanja. Od početka 1999. godine do 14. juna 1999. na Kosovu je ubijeno 10.122 ljudi – među njima je najviše albanskih civila (7.346) i pripadnika OVK (1.354), dok je srpskih civila stradalo 385, a pripadnika oružanih snaga Jugoslavije 865. Od potpisivanja Kumanovskog sporazuma do kraja 2000. godine na Kosovu je ubijeno 717 Srba, 307 Albanaca, 233 Roma i pripadnika drugih naroda, što čini ukupno 1.257 žrtava. Nakon rata masovne grobnice su pronađene na više mesta na teritoriji Kosova, ali i u Srbiji, poput onih u Batajnici, Bajinoj Bašti i Petrovom Selu, u koje su hladnjačama prebacivana tela albanskih civila ubijenih na teritoriji Kosova. Nažalost, i do danas su ostali brojni nerešeni slučajevi nestalih osoba čija tela nikad nisu pronađena.[4] Pored toga, rat je doneo i veliki broj izbeglica i raseljenih lica te uništene imovine. Tokom 1998. i 1999. godine preko 850.000 Albanaca je proterano iz svojih domova. Najveći deo njih se nakon rata vratio na Kosovo. S druge strane, nakon rata, odnosno nakon povlačenja srpskih snaga, procenjuje se da je oko 230.000 Srba, Roma i drugih manjina napustilo teritoriju Kosova.
Mirovni pregovori
S obzirom na veliki broj žrtava rata i njegove razorne posledice, međunarodna zajednica je relativno brzo reagovala. Poučena sporom reakcijom tokom rata u BiH i plašeći se da bi zločini poput genocida u Srebrenici mogli da se ponove i na Kosovu, NATO je već od leta 1998. godine započeo pripreme za vojnu intervenciju. U septembru je usvojena Rezolucija 1199[5] kojom se tražilo od Srba i Albanca da prekinu sukobe i otpočnu pregovore. U oktobru 1998. godine američka delegacija, predvođena specijalnim izaslanikom Ričardom Holbrukom, stigla je u Beograd i nakon nekoliko dana pregovora Milošević je pristao na određene ustupke: povlačenje dela bezbednosnih snaga s Kosova uz slanje misije OEBS-a na Kosovo. Prema tada postignutom sporazumu Kosovo je trebalo da dobije autonomiju, ali u okviru Jugoslavije. Srpske snage pokušale su da izbegnu sprovođenje nekih odredbi sporazuma, a kako OVK nije bila uključena u ove pregovore nije ih smatrala obavezujućim i iskoristila je delimično povlačenje srpskih snaga za širenje oblasti pod svojom kontrolom. Sukob je ponovo eskalirao krajem godine.
Nakon masakra u Račku u januaru 1999. godine, u kojem je ubijeno 45 albanskih civila, u februaru i martu 1999. godine su u Rambujeu i Parizu organizovani poslednji pokušaji da se dođe do mirnog rešenja konflikta. Nacrt sporazuma podrazumevao je tranzicioni period u kojem bi Albanci dobili autonomiju unutar Jugoslavije, ali se ostavila mogućnost za kasnije pregovore o nezavisnosti Kosova. NATO je trebalo da vodi mirovnu misiju tokom tog tranzicionog perioda, a OEBS da preuzme odgovornost za njenu implementaciju. Dok je albanska delegacija potpisala sporazum, predstavnici Srbije su odbili bilo koju mogućnost razmatranja nezavisnosti Kosova i dolazak stranih trupa na njenu teritoriju. Nakon neuspelih pregovora u Rambujeu i Parizu, NATO je započeo bombardovanje SR Jugoslavije, koje je trajalo 78 dana.
Kumanovski sporazum, potpisan 9. juna 1999. godine, značio je kraj bombardovanja i oružanih sukoba. Sporazumom je Srbija bila prinuđena da u nekoliko faza, a u roku od 11 dana od dana stupanja na snagu sporazuma, povuče sve svoje policijske i vojne snage sa teritorije Kosova. Potpisano je da „ni pod kojim uslovima, bilo koje snage SRJ i Republike Srbije neće ući, ponovo ući, niti ostati na teritoriji Kosova ili u zoni kopnene bezbednosti odnosno zoni vazdušne bezbednosti“ bez prethodne saglasnosti komandanta KFOR-a (čl. 4a). Potpisnice sporazuma su se obavezale i da neće podsticati, organizovati ili podržavati bilo kakve neprijateljske ili provokativne akcije protiv bilo kog lica na Kosovu. Uz to je dogovoreno i da se međunarodne bezbednosne snage (KFOR) rasporede na Kosovu sa ovlašćenjem da „preduzimaju sve potrebne akcije u cilju uspostavljanja i održavanja bezbednog okruženja za sve stanovnike Kosova“ (Aneks B, tačka 1).[6] Odredbe ovog sporazuma integrisane su u Rezoluciju Saveta bezbednosti UN-a 1244, koja je usvojena godinu dana kasnije.
Posledice 25 godina kasnije
Misija KFOR-a brojala je oko 50.000 članova, da bi se njihov broj postepeno smanjivao i poslednjih godina brojao oko 3.700 vojnika iz 27 država. Nakon pogoršanja bezbednosne situacije na severu Kosova 2023. godine na Kosovo je stiglo još oko 700 vojnika. Nestabilna situacija na severu Kosova pokazuje da lokalne institucije i dalje nisu u stanju da garantuju mir i sigurnost svim građanima.
Iako je prošlo 25 godina od kraja rata, odnosi između Srbije i Kosova odaju utisak da rat i dalje traje. Narativi promovisani tokom 1990-ih se i dalje promovišu u javnom prostoru, nema suočavanja sa prošlošću, niti dugoročne normalizacije odnosa. Vlasti i u Prištini i u Beogradu promovišu podele na žrtve i heroje s jedne i zločince s druge strane, bez kritičke ocene prošlosti i stvaranja prostora za razumevanje i zajedničku budućnost. Tokom celog posleratnog perioda žrtve rata su marginalizovane i nije im dat prostor da podele svoja iskustva, saznaju istinu o svojim najbližima ili da dobiju neki vid izvinjenja i odštete. Naprotiv, vlasti čine sve da ih instrumentalizuju zarad ličnih interesa, čime ih dodatno ponižavaju i ućutkuju.
I u Srbiji i na Kosovu svedočimo jačanju nacionalizma i desnog populizma te stalnoj proizvodnji kriza, tenzija i straha od Drugog. U ovakvim okolnostima pregovori između Beograda i Prištine koji se odvijaju već više od decenije ne daju nadu da će suštinski doći do normalizacije odnosa u skorijem periodu. Nijedna strana ne pokazuje spremnost da implementira dogovoreno, prihvati odgovornost i razreši nasleđe prošlosti, a tenzije se sve više prenose i na civilno društvo. Ostaje nada da će mlađe generacije naći snagu da se u potrazi za odgovorima na današnje probleme okrenu ka jačanju solidarnosti i međusobnog razumevanja birajući za uzore mirovne aktiviste i aktivistkinje iz 1990-ih umesto ratnih zločinaca koji im se nameću u javnom prostoru.
Jelena Lončar je vanredna profesorka na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu, gde predaje politikološko-sociološke predmete. Doktorirala je na Univerzitetu u Jorku u Velikoj Britaniji. Njena istraživačka interesovanja obuhvataju političko predstavljanje, rod i politiku, etničke odnose i civilno društvo. Poslednjih godina intenzivno piše o političkom predstavljanju žena i nacionalnih manjina te autokratskim trendovima u Jugoistočnoj Evropi.
[1] https://www.recom.link/wp-content/uploads/2024/01/IV-Decenija-secanja-u-Srbiji.pdf; https://www.hlc-rdc.org/wp-content/uploads/2021/10/Politika_secanja_bhs.pdf
[2] https://www.recom.link/wp-content/uploads/2024/01/V-Decenija-secanja-na-Kosovu.pdf
[3] http://www.kosovskaknjigapamcenja.org/
[4] https://www.icmp.int/wp-content/uploads/2017/05/Kosovo-stocktaking-ENG.pdf
[5] http://unscr.com/files/1998/01199.pdf
[6] https://kossev.info/wp-content/uploads/public/dokumenti/Kumanovski%20sporazum%20.pdf
