„Govorile bismo: ‘Imale smo sreće što smo bile deca tokom rata’, osećanje koje delimo kao sestre, sada odrasle, dok razmišljamo o neprirodnosti i okrutnosti ratova. To je jasno shvatanje najružnijeg oblika koji ljudska moć može poprimiti. Danas osećamo da bolje razumemo rat – opasnosti, pretnje – ali tokom rata na Kosovu ‘imale smo sreće’ što ništa od toga nismo znale. Punu razmeru toga. Uvek bi sledilo „ne bismo znale šta da radimo da smo bile odrasle, znajući šta je rat, sigurno bismo poludele. Sećale bismo se tih ‘neobičnih vremena’ našeg detinjstva, pronalazeći trenutke zabave usred haosa. Kada nas je majka terala da nosimo cipele dok spavamo, mislile smo da je to avantura, nešto što inače ne bismo mogle da radimo. Kao i kada bismo mogle da jedemo hranu koja je obično bila samo za goste. Sklonište koje je bilo napravljeno u prikolici našeg traktora nama je izgledalo kao kućica za igru, znale smo u kojoj kesi tamo možemo da nađemo kikiriki, retkost za to vreme. Bežale smo iz kuće i trčale do traktora, skrivajući se od svih kod kuće, misleći da je opasnost u kući, od toga da nas neko vidi, ne znajući šta je prava opasnost; meci koji bi nas mogli pogoditi svakog trenutka. Moja tetka je u dvadesetim godinama stavljala zemlju na svoje lepo lice, meni je to bio „deo igre“. Odveli su nas u hotel čim smo prešli granicu. Prvi put u životu videle smo kako izgleda hotel. Sam taj doživljaj bio je možda dovoljan da nam skrene pažnju od činjenice da smo upravo napustile naš dom, ne samo našu kuću. Dobile smo besplatno mleko u hotelu. Bilo je ljudi koji su nam donosili hranu.

***

Deluje kao da biram da ne spominjem one druge trenutke koje veoma dobro znam, urezani su mi u sećanje. Kada su srpske snage ušle u naše selo, moja dve godine starija sestra i ja nismo bile u kući sa majkom. Moj otac je bio u Nemačkoj tokom rata na Kosovu, otišao je tamo nekoliko godina ranije zbog posla. Kada smo čule prve pucnje, ona je bila u kući sa našom trećom sestrom, četvorogodišnjom devojčicom u svojim rukama. Kada su vojnici opkolili moju majku, samu bez muža, odraslu osobu, koja zna šta je rat – pitam se kako je uspela da sačuva zdrav razum.

***

Bio je sunčan dan, nakon mnogo hladnih dana moja starija sestra i ja odlučile smo da posetimo svoje rođake. Sve je izgledalo mirno. Nedavno smo kupile nove jakne, tražile smo razlog da ih nosimo napolju – poseta rođacima bila je dobar razlog. Naše nove jakne bile su jarkocrvene, sa zašivenim rančevima na njima, unutrašnja tkanina je bila divne plave boje sa prelepim figurama. Te jakne su za nas bile definicija sreće, jednostavno tako. Još uvek se jasno sećam osećaja tkanine te jakne na mom telu, šuškavi zvuk koji bi pravila dok hodam.

***

Bile smo u dnevnoj sobi sa svojim rođacima i nekim ljudima koji su došli iz grada da borave tamo kada je najstarija žena uletela u kuću vrišteći „ušli su u selo, ubili su mog sina“. Otišla je na krov da traži sina koji je bio napolju da popravi električne kablove. Htela je da vidi odakle dolaze. Njena snaha, žena njenog ubijenog sina, ustala je bez glasa. Izgledala je beživotno, čak i nama deci. Počela je da pakuje svež hleb iz peći u kese. Oni su počeli da pakuju svoj život i nisu morali da kažu ni reč, oni, odrasli, već su znali šta se dešava, šta je rat. Moja sestra i ja, gledajući sve to, znale smo da se nešto dogodilo, počela je promena. Jedna od devojaka iz grada koja je tu boravila, tada u svojim dvadesetim, počela je da vrišti i vrlo se jasno sećam te scene kako stavlja ruke u usta pokušavajući da ih rastrgne. Verovatno sam mislila da je jednostavno poludela. Sada znam da jeste bila poludela, ali i ja bih sada kada bih znala da „oni dolaze“.

***

Moj deda i najmlađi ujak došli su po nas. Deda je držao moju sestru, a ujak mene. Pravili bi nekoliko koraka na ulici, pa ulazili u svaku kuću uz ulicu, dok nismo stigli do naše kuće. Svaki trenutak je mogao biti poslednji za nas. Nismo znale, moja sestra i ja. Oni jesu. U tom trenutku mislim da smo već znale da ovo više nije avantura. Strah je dolazio sa svakim dahom mog ujaka. Pogled koji bi razmenjivali, deda i on, morali su da se uvere da će stići kući živi, sa nama. Postojala je šansa da nikada ne stignemo kući, i osećala sam to. I samo sam želela da vidim majku ponovo. Mogu samo da zamislim kroz šta je ona prolazila tih trenutaka čekajući nas, znajući da nas možda nikada neće videti ponovo. Stigli smo kući. Te noći vojnici su ušli u našu kuću. Te iste noći smo napustili kuću, sa tim traktorom koji je nekada bio naša kućica za igru, i otišli na železničku stanicu u Lipljanu, gde su se ljudi gurali za mesto. Svi su želeli da uđu, ostati iza značilo je smrt. Bio je to još jedan rat za opstanak dok pokušavate da pobegnete od drugog.

***

U vozu.

Toliko ljudi. Deca piške okolo, ljudi viču, život se menja pred našim očima. Otišli smo u Tetovo kao izbeglice, u prelepu gradsku kuću, mnogo veću od naše na Kosovu. U toj kući je bilo mnogo soba. Mogle smo da vidimo prodavnice napolju sa jednog od prozora. To je bio kao prvi godišnji odmor u našem životu, mislile smo da tako treba da izgleda godišnji odmor. Novi svet. Dobijale bismo kutije čokolade i šta god smo želele da jedemo, nešto na šta nismo baš bile navikle. Tamo nije bilo zabranjene hrane čuvane samo za goste. Ipak, nešto je bilo pogrešno. Bilo je dobro neko vreme, ali onda su sećanja na dom počela da rastu u našim srcima, bila su moćnija od svega što smo mogle dobiti tamo. Sve što smo želele, čak i samo jednom, bilo je da se vratimo kući. U tom gradu nije bilo krava. Odustala sam od čokolade i svega tamo, samo sam želela da se vratim kući, da dobijemo naš život nazad. Ali smo shvatile da ne možemo. Kao da smo morale da se pomirimo sa činjenicom da naš dom više ne postoji. Ali što je više vremena prolazilo, dom je postajao sve konkretniji i moćniji u mom umu.

***

Vesti o oslobođenju Kosova donele su nadu. Kosovo je bilo slobodno, rekli su. To je značilo da možemo kući. Tog dana smo uzele kombi da nas preveze preko granice, da se vratimo kući, to mi je i dalje najsrećnija uspomena. Pljeskanje, pevanje, i radost u tom kombiju. Bile smo bose, osećale smo se slobodno, ne znajući šta to znači u to vreme. Učenje šta znači sloboda dok prelazite granicu je teška životna lekcija za šestogodišnje dete. Nikada više nisam pričala o ratu. Mislila sam da sam ga prebolela kad je prošao.

***

Skok do 2017. godine, skoro 18 godina nakon rata. Nalazim se u SAD-u zbog master studija. Imala sam strašan nervni slom i završila na svojoj prvoj psihoterapijskoj seansi. Dijagnostikovana mi je klinička depresija. Nešto od čega sam patila tokom cele adolescencije, ali sam mislila da je to normalno. Pokušala sam konačno da pričam o svojim osećanjima. Niotkuda, terapeutkinja me je pitala o mom ratnom iskustvu, i pomislila sam „ma daj, davno sam to zaboravila, ne može sada to da utiče na moj život ili način razmišljanja“. Zaplakala sam dok su mi te misli prolazile kroz glavu. Nikada se nisam vratila nakon te seanse. Očigledno je otvorila nešto sa čim nisam bila spremna da se suočim.

***

Cirih, Švajcarska, 2023. godina. Pozvana sam da govorim o filmu „Košnica“, koji prikazuje borbu kosovskih žena da obnove svoje živote nakon rata, sa ubijenim muževima i sinovima, i njima koje se suočavaju sa traumama seksualnog nasilja u ratu. Dok se film prikazuje, nešto u meni boli toliko da plačem kao kiša. Kao da se vraćam na tu prvu seansu, samo što ovaj put zaista moram da se vratim i učestvujem u tom panelu. Nema bega.

To je bila moja prva poseta Švajcarskoj. Zemlji bez rata više od 500 godina. Ljudi na ulicama, pomislila sam, i oni u publici, nikada ne mogu razumeti bol od spoznaje da se mir i sloboda ne mogu uzeti zdravo za gotovo. Da vam sve to može biti oduzeto na nasumičan sunčan dan, dok je jedino o čemu razmišljate vaša nova jakna. I mislim da me je u tom trenutku pogodilo, šta je rat učinio meni, šestogodišnjoj meni. Naučio me je tešku lekciju, tako grubo za dete, tako nasilno, da život kakav poznajete u svakom trenutku može biti oduzet. Da vas tera da rastrgnete usta, pokrijete lice blatom, oprostite se od ljudi i ostavite sve iza sebe jer, nevoljno, život kakav poznajete više ne pripada vama. I svaka mala promena u životu može vas vratiti na taj strah koji ste potisnuli toliko dugo jer ste mislili da ga nije ni bilo. Ali tu je, i dolazi kada se najmanje nadate. I na mnogo načina, rat se nastavlja…

Mirishahe Syla bavi se rodnim pitanjima i aktivistkinja je za rodnu pravdu, angažovana u razvojnim projektima na Kosovu. Trenutno radi na projektu fokusiranom na održiv i inkluzivan ekonomski razvoj stvaranjem radnih mesta i rastom privatnog sektora. Prethodno je radila u poljoprivrednom sektoru sa istom misijom. Mirishahe ima diplomu iz političkih nauka sa Univerziteta u Prištini i master iz studija o ženama i rodu sa Univerziteta u Severnoj Ajovi, SAD. Ima sertifikat „Rod i ekonomija“ sa ETH Cirih i „Kako da budu uspešni tržišni sistemi“ sa Springfild instituta. Tokom protekle decenije Mirishahe se bavila nasiljem zasnovanim na rodu, ekonomskim pravima žena i marginalizovanom političkom participacijom. Njeni projekti i kampanje na Kosovu uključivali su različite grupe, odražavajući njenu posvećenost inkluzivnosti. Njen rad je duboko ukorenjen u feminističkoj misli, oblikujući njene uloge u polju razvoja, kao projektne menadžerke, istraživačice, publicistkinje i mentorke.