Izveštaj Komesara za ljudska prava Saveta Evrope o suočavanju sa prošlošću u regionu bivše Jugoslavije izdao je ozbiljno upozorenje: „podeljeni narativi netrpeljivosti koji su predvodili ratove 90-ih su se vratili i ponovo jačaju“.[1] Izveštaj naglašava dobro dokumentovano povećanje govora mržnje, međuetničkog nasilja i netolerancije. Alarmantno rastu etnonacionalistički diskurs i podrška desničarskim grupama sa regionalnim i međunarodnim vezama koje negiraju zločine i veličaju ratne zločince, dok političari prečesto pribegavaju nacionalističkom diskursu manipulišući prošlošću kako bi ostali na vlasti. Nacionalne istorije i podeljeni pogledi na prošlost su pokretačka snaga ovih opasnih diskursa.
Izveštaj navodi niz neuspeha koji su doveli do trenutne situacije skoro tri decenije nakon ratova u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu. Glavni među njima je neuspeh regionalnih zemalja da pokrenu značajne procese tranzicione pravde. Nakon Dejtonskog i Kumanovskog sporazuma i pada Slobodana Miloševića u Srbiji postojao je osećaj da su ratovi na Balkanu stvar prošlosti. Na Kosovu je barem postojao osećaj trijumfa, da je pravda pobedila, verovanje u „kraj istorije“ i svitanje nove ere mira i prosperiteta. Međutim, dvadeset pet godina kasnije čini se da se istorija ponavlja sa istim akterima koji uzvikuju iste stare slogane od pre dvadeset pet godina.
Kao da su ljudi verovali da će era napretka, liberalne demokratije i ljudskih prava učiniti ratove reliktom prošlosti i aktom samo zaostalih plemenskih varvara. Ovo verovanje da će vreme u vidu napretka samo od sebe učiniti određene stvari zastarelim, nedostojnim civilizovanih nacija, povezano je sa idejom napretka kao ispravitelja svih prošlih nezadovoljstava i nepravdi. Kada ljudi postavljaju pitanje kako je moguće da su ratovi i dalje mogući dvadeset pet godina kasnije, oni pokazuju svoje verovanje u ideju napretka. Ili kako bi to rekao Valter Benjamin, pišući 1940. godine, ljudi su zapanjeni da su „stvari koje doživljavamo još uvek moguće u dvadesetom veku“.[2] Ali, za njega, ovo zaprepašćenje je moguće samo ako se držimo neodrživog pogleda na istoriju.
Progresivni plemenski nacionalizam
Tehnološki napredak dvadeset prvog veka trebalo je da donese eru saradnje, jedina moguća istorija bila je ona o budućnosti koja oslobađa prošlost. Pretpostavljalo se da će naučna racionalnost učiniti arhaičnim verovanja u mitove, istoriju i naciju. Ipak, čovečanstvo pokazuje neverovatnu sposobnost da spoji mitove, istorijske bajke, plemenski nacionalizam sa naučnim napretkom, bez očiglednih kontradikcija ili paradoksa, posebno u formi vojnih napredaka. Ovo poslednje se stavlja u službu prvog. Može se sa sigurnošću reći da je u dvadeset prvom veku istorija doživela snažan povratak. Međutim, kako ratovi u bivšoj Jugoslaviji i drugde širom sveta pokazuju, istorija nikada nije zaista nestala.
Istorija i koncept slavne prošlosti nacije koja treba da se iskupljuje su ključni za to kako balkanske nacije zamišljaju sebe i svoju politiku od svog nastanka kao nezavisnih zemalja u devetnaestom veku. Ova prošlost je prožeta osećajem mesijanizma, njen ton predviđa uspon Velike Nacije. Kako Benjamin kaže, „Postoji tajni dogovor između prošlih generacija i ove sadašnje. Naš dolazak je bio očekivan na zemlji.“[3]
Glavni metodološki princip koji podržava zvanične istorijske narative u regionu je koncept jedinstvenog kontinuiteta istorije. Istorija je jedan tok neprekidnog, beskrajnog kontinuiteta koji osigurava da smo mi isti ljudi od pamtiveka do danas, da je naša neizmenjena nacionalna suština upisana u naš genetski kod, da teritorije predaka koje naseljujemo nikada nisu promenjene, već su samo smanjene napadima hordi, da naša legitimnost da povratimo ono što nam je izgubljeno proističe iz našeg neotuđivog istorijskog prava na ovo vreme i mesto. Kako Mišel Fuko sažeto kaže,
Kontinuirana istorija je neophodna korelativa osnivačke funkcije subjekta: garancija da će sve što mu je izmaklo biti vraćeno njemu; sigurnost da vreme neće ništa razbacati bez da to vrati u rekonstituisanu celinu; obećanje da će subjekt – u formi istorijske svesti – jednog dana ponovo moći da prisvoji, da vrati pod svoje sve one stvari koje su zadržane na distanci zbog razlika, i pronađe u njima ono što bi se moglo nazvati njegovim prebivalištem.[4]
Takvi koncepti istorije podstiču etnonacionalističke i ekstremističke ideologije i produžavaju nezadovoljstva zbog percipiranih istorijskih nepravdi. Izveštaj Saveta Evrope navodi da javnim diskursom o prošlosti dominiraju etnonacionalistički narativi širom većeg dela regiona, manipulacijom i polarizacijom tih narativa od političkih lidera koji podstiču podeljenost, zajedno sa širenjem straha od drugih etničkih grupa.
Pretnja „drugog“ kao biološka pretnja je ono što je Fukoa navelo da zaključi da se moderni državni aparat u nekom trenutku tokom devetnaestog veka upleo sa rasizmom.[5] Ovaj novi oblik rasizma teži postizanju čistoće rase i stoga vidi sve inferiorne članove grupe, i članove drugih grupa, kao biološke pretnje svom opstanku. Kao biopolitika, ovo se manifestovalo u svom ekstremu u dvadesetom veku pod nacističkom Nemačkom, gde su svi koji su smatrani da kvare čistoću rase ili „odstupaju“ od bio-norme bili ciljani za eliminaciju. To uključuje ženska tela, LGBTQI+ tela, tela sa invaliditetom i one nesposobne za rad, imigrantska i neprijateljska tela. I sam Benjamin je pretrpeo smrt od takve politike, oduzevši sebi život znajući da ga, kao Jevrejina, čekaju koncentracioni logori i smrt.
U svetlu ponovnog globalnog jačanja desničarskih i ekstremno desničarskih frakcija, zajedno sa pojačanjem etnonacionalističke retorike, svedočimo obnovljenom napadu na tela koja se smatraju „devijantnim“ ili „inferiornim“. Ovo je očigledno u pojačanim naporima da se reguliše i ograniči autonomija žena, ograniče prava i slobode LGBTQI+ pojedinaca i zajednica, ciljaju imigrantske i manjinske populacije i šire dezinformacije, od vakcina za COVID-19 do klimatskih promena. U srcu ovog ponovnog jačanja leže ideje o rasnoj čistoći i percipiranom pravu predaka da povrate navodno izgubljeno civilizacijsko nasleđe.
Istorija istine
Protiv linearnih koncepcija vremena i istorije, zamišljenih kao napredak ili ništa, Benjamin želi suprotstaviti drugačije razumevanje vremena, ono koje otvara istoriju za aktivno političko angažovanje u „sadašnjem vremenu“. Na početku teze XII on citira Ničea iz njegovog dela O koristi i šteti istorije za život rekavši: „Potrebna nam je istorija, ali ne kao razmaženom lenjivcu u vrtu znanja.“ Ukratko, bilo kakva proročanstva o kraju istorije nisu samo lažna, već i gora, ona će samo služiti da pojačaju postojeće ideje o istoriji kao jedinstvenoj i koherentnoj celini.
Pitanje je, u stvari, kakva nam istorija treba? Kakva istorija treba našem regionu? Sa glavnim političarima i međunarodnom zajednicom koja zanemaruje procese tranzicione pravde, odgovornost pada na civilno društvo, akademsku zajednicu, medije, udruženja preživelih i porodice civilnih žrtava rata iz 1990-ih da udruženi traže zajedničku osnovu za utvrđivanje istine o ovim ratovima. Njegov cilj bi trebao biti da ospori i suprotstavi dominantne etnonacionalističke narative u regionu i otvori prostor za pluralna razumevanja prošlosti.
Aljban Bokši je završio master studije iz kontinentalne filozofije na Univerzitetu u Stafordširu, UK, i master studije na Univerzitetu u Saseksu, UK, iz savremenih evropskih studija te ima diplomu osnovnih studija Američkog univerziteta u Bugarskoj iz evropskih studija i međunarodnih odnosa / političkih nauka. Ima dugogodišnje iskustvo u civilnom sektoru kao osnivač i direktor, istraživač i menadžer projekata u brojnim nevladinim organizacijama, radeći u raznim oblastima – od borbe protiv korupcije do analize spoljne politike. Takođe ima iskustvo sa javnom administracijom kao konsultant i politički savetnik za različite projekte u Vladi Kosova. Aljban piše za lokalne medije i blogove o pitanjima koja se odnose na politiku, društvene promene i filozofiju.
[1] Dunja Mijatović, Tematski dokument Saveta Evrope, komesara za ljudska prava, „Suočavanje s prošlošću za bolju budućnost – postizanje pravde, mira i socijalne kohezije u regionu bivše Jugoslavije“, https://rm.coe.int/issue-paper-on-transitional-justice-dealing-with-the-past-for-a-better/1680ad5eb5
[2] Valter Benjamin, „Teze o filozofiji istorije“, Iluminacije, (prev. Hari Zon). Schocken Books, Njujork, 1986.
[3] Ibid.
[4] Mišel Fuko Arheologija znanja (prev. A. M. Sheridan Smith). Routledge Classics London i Njujork, 2002.
[5] Mišel Fuko, Treba braniti društvo: predavanja na College de France 1975-1976 (prev. Dejvid Macei), Picador, Njujork, 2003.
