Veoma je teško da razgovaramo za čitaoce, kad znam sve o filmu i nisam sigurna da znam da se postavim u poziciju nekog ko tek treba da gleda film, Ili nekoga ko do sada nije gledao tvoje filmove. Ne znam da li ću uspeti da usvojim neznalački pristup. Počeću od onoga što se desilo u Facebook komentarima i što mi je bilo jako zanimljivo.

Kad god uradiš neki film, nekako u našim zemljama, ljudi krenu sa zamenom teza, a što nisi radio o nečem drugom. I onda je bilo jako zanimljivo kad su pitali zašto Nebojša Slijepčević nije radio nešto o Srbima, a tvoj prethodni film “Srbenka” doslovno jeste o Srbima, odnosno ubistvu Aleksandre Zec.

Dobro, to je u folkloru društvenih mreža koje ne shvatam kao nešto negativno. To znači da su ljudi primijetili film. Znači da ih je pogodilo u neku bolnu tačku, reagirali su na njega i dobro, ako je prva reakcija ljutnja ili odbijanje ili slično, nema veze, to je isto neka reakcija. Na mrežama ljudi reagiraju bez filtera. Meni se čini da kvalitet ovoga što radimo, ljudi pričaju o tome nakon što film izađe i to je meni smisao svega. Trudim se da na društvenim mrežama na negativu ne reagujem, jer mislim da to može odvući od teme i da to nije način za pričanje o ozbiljnim temama, već samo razgledam te komentare.

Zanimljivo je pitanje zašto se baviš prošlošću, i za sebe sam se slično pitala, zašto baš moramo da kopamo? Kod mene je to da bih mogla sadašnjost bolje da razumem i da bih mogla da reagujem na ono što je loše u sadašnjosti. Koji je tvoj razlog da ideš u te teške i mogu da kažem slobodno neuralgične tačke društava?

Za mene je to isto priča o sadašnjosti. Osobno nisam ni najmanje, ja se nadam, ali teško je sebe dijagnostifikovati… Ne osjećam da sam zapeo u devedesetima, nije da me to nešto tišti, što se mene tiče to bi mogla biti zatvorena knjiga. Ali, živim u društvu koje je opsjednuto tim devedesetima. Sad zašto, mogu ja sad govoriti svoja razmišljanja, ali sigurno nisam najpametnija osoba da to diagnostifkujem. Radim filmove za koje mi je stalo – prvo da komuniciraju sa društvom, drugo da budu na neki način društveno relevantni. Zapravo, koliko to čudno zvučalo, meni su to filmovi o sadašnjosti.

Srbenka se naizgled bavi prošlošću. Kad neko čita sinopsis, misli da je to film o ubistvu Aleksandre Zec. Nije, to je film o tome kako Srbi koji su manjina u Hrvatskoj, a hrvatski građani, kako se nose sa nekakvim govorom mržnje u Hrvatskoj 2013. godine. Znači, a to se vidi kroz priču o događaju 1991. godine. Ovaj film se isto naizgled bavi 1993. godinom, a zapravo, onaj ko ga pažljivo gleda, vidjeće da ima jako malo vremenskih pokazatelja u samom filmu. I pokazatelja vremena i mjesta i o čemu se tu uopšte radi. Znači, kontekst filma zapravo konstruišu ljudi koji ga gledaju, kroz sve njihove reakcije. U našem filmu je samo mala posveta Tomi Buzovu, neka naznaka o čemu se tu radi.

Da, pretpostavljam da je teško otkriti kontekst kada se film gleda u inostranstvu ?

U inostranstvu oni savršeno prepoznaju sa distance ono što je zapravo i namjera filma, da pričamo ne kao jednu istorijsku lekciju gde mi doziramo nekome šta se tu dogodilo, nego otvaramo jednu univerzalno ljudsku dilemu koja je nažalost i stalno prisutna koja j bila prisutna 90-ih ali je prisutna i danas. Ona koja stvara nasilje svuda oko nas.

U filmu je najzanimljiviji sam voz, voz kao mesto i vozovi imaju baš specifično mesto u filmu, recimo filmu Holokausta. Te tračnice, šine… Prvo zato što je to, voz je nekako od tačke A do tačke B, a u Štrpcima je baš ta interupcija, mislim interupcija jasne putanje, dramski zaplet. U vozu postoji taj skučeni prostor, u kome su ljudi koji se ne poznaju.

Vlak ili voz – ima nešto u njemu, strašno je da pričamo o tome – i pominjemo ove stvarne događaje, ali tako je, radili smo film, pa sad nemamo izbora. Ima nešto alegorijski, nešto u čemu se može čitati značenje, koje nije to samo vlak, nego je to za mene vlak, sjedneš u njega i ti nemaš izbor kad će on stati, kad će on krenuti, nositi u nekom smjeru, sudbinski na neki način.

I to je nešto što mislim da gledaoci prepoznaju tu, i da tu proizlazi neka podsvjesna možda identifikacija. Možeš u tome čitati situaciju u kojoj su se našli putnici, nešto šta je neka druga životna situacija gdje te život jednostavno dovede tu. Ti nisi izabrao situaciju, nisi ništa uradio da se nađeš u toj situaciji, ali si se našao u toj situaciji i moraš donijeti odluku.

Čak i ako naizgled ćutiš ne donosiš odluku, donio si neku odluku. I nakon toga iz te situacije izlaziš u svoj dnevni život i živiš sa tom odlukom kakva god je bila. Vlak jako lepo na neki način, na filmski način, prenosi to iskustvo. To sam negdje rekao. Sergej Loznica, ukrajinski reditelj, koji je meni strašno inspirativan, po struci je inženjer. Pre nego što je postao filmski umetnik radio je kao inženjer i ima jedan matematički način razmišljanja o filmu koji meni jako odgovara, jer sam ja isto bio u matematičkoj školi prije.

Za film je rekao, da je za njega film, svaki film, umanjeni model svijeta, a kao što su inženjerima modeli, tako i ljudima modeli služe da sagledaju život iz neke visine i na taj način ga bolje razumiju.

U toliko je meni taj vlak na neki način kao model našeg života i u devedesetima, ali i danas. Život dovodi pred tebe teške situacije u kojima moraš donijeti odluku.

Tako je. Kada sam se bavila logorima u Prijedorskom kraju, sa Milicom Tomić i grupom Četiri lica Omarske, i ono što mi je bilo najfascinantnije kod rata i kod događaja koje smo posle sagledali kao zločin, ili su deo genocida… su upravo ti trenuci kada sistem – voz, autobus, policija, sud, izdaju čoveka. To je nešto u što mi verujemo i to sad možemo da deriviramo i iz Drugog svetskog rata. Kad Treći Rajh ili Kvinsliška vlast kažu prijavite se, registrujte se tu i tu, donesete svoju ličnu kartu i tako dalje. Sistem izda čoveka, čovek po automatizmu ne smatra da će mu se nešto loše desiti na pruzi Beograd-Bar, ne smatra da će se nešto loše desiti kada ode u policiju. To su samo obični građani koji imaju poverenje u sistem, ali tvoj kao i dosta dobrih filmova se bave tom izdajom, izdajom običnih ljudi od strane sistema.

I to je zapravo… nešto, možda, najstrašnije što se može dogoditi, zato jer ubija samo osnovu društvenog života. Jer mi, kako društvena bića, gradimo neke sisteme. I u trenu kad sistem ne funkcioniše, na neki način više ne možeš vjerovati nikome. Tom izdajom se urušio cio koncept našeg društvenog života. I onda nastaje haos, gube se kriterijumi. Baš mi je jedan prijatelj rekao, on je pravnik koji je objašnjavao kako je to bezvlašće zapravo nedostatak nekih kriterijuma. Najgori pad ljudskog roda se dogodi tada.

Da li tu je zanimljiva ta scena sa identifikacijom? Kad, kao u svakoj normalnoj situaciji, kad te neko pita da daš ličnu kartu, ti je daš. Za vreme rata neki ljudi, neke politike preuzimaju sistem, korumpiraju sistem. I suštinski tebe lična karta može da odvede u smrt. I kako se nastavlja zapravo, posle te interupcije, kako se nastavlja, kako nastaviti život ako se izgubi to poverenje?

Točno, to je najjezivije. Ono što je najstrašnije što mogu zamisliti je upravo ta situacija. Zato što u bilo kojoj drugoj situaciji ne bih da imaš iluziju da se možeš osloniti na nekog. Znači da ćeš pozvati nekoga, da će te neko, ako si u manjini, ako si slabiji, da će te neko spasiti.

A ovdje se gubi sami taj temelj, to je kao pri potresu od prirodnih katastrofa, kada zemlja na kojoj stojiš ti više nije sigurna i zgrade koje te trebaju štitit od svijeta postaju opasnost. Mi, koji smo doživjeli taj mali potres u Zagrebu, ali svi smo osvjestili odjednom tu zamjenu, ono što te treba štititi, odjednom postaje za tebe opasno, zidovi tvoje kuće, zar ne? Ljudi iz katastrofe zemljotresa kao i iz rata izlaze toliko traumatizirani, ja mislim, jer ih pogađa u samu srž.

Da, rekao si jednu zanimljivu stvar malo pre, a to je i nedonašenje odluke, odnosno odluka. Ja znam, recimo, iz intervjua sa ljudima, u toku reagovanja drugog svjetskog rata, baš upravo na tim modelima filmova svi misle kako bi reagovali, pošto je snimljeno jako puno filmova o drugom svetskom ratu i nekako su ljudi po automatizmu shvatili pa mi bismo zaštitili Jevreje. Mi bismo to uradili. A onda sam u intervjuima sa ljudima shvatila da to nije bilo baš tako. U smislu zato što su se ljudi plašili da reaguju da postanu prestupnici da bi zaštitili nekog. Zato što njihova porodica onda postaje prestupnička.

I onda to se isto na tom mikro nivou vidi u tom kupeu, kad ljudi hoće da sve bude kao što je bilo i da ne reaguju ništa i da sve bude super, ali prosto to nije moguće. Jer je ta interupcija toliko velika da prosto i njihovo nereagovanje i “staviću slušalice” ne funkcioniše.

I zanimljivo mi je koliko je mislim, to bih htela da pitam da li je tebi to bilo neka jedna od tema, koliko je jak poriv čoveka da ne reagira?

To mi je zapravo jedina tema bila. Da. Ja mislim da niko od nas nema pravo, možda je negde u publici sedeo neko ko je heroj, ali generalno, niko od nas nema pravo o sebi misliti da smo heroji i da bi postupili, ne znam, kao Tomo Buzov itd.

Šta mi imamo pravo? Srećom su moji producenti koji su mi zapravo predložili da radimo film o Tomi Buzovu, tu smo se odmah složili, da mi ne možemo raditi film o Tomi Buzovu. Zato jer je to nešto što ne bi bilo niti ispravno sa nekog moralnog stanovišta da mi sad gledaoca ili samog sebe i gledaoca stavljamo u poziciju da se identifikuje sa nekim ko je junak. To je kliše američkih filmova gdje si ti uvek James Bond, Indiana Jones ili ne znam ko, onaj najbolji… Ali nam život pokazuje da mi to nismo, niko od nas ovdje to nije. Ne znači da nismo dobri ljudi, ali nismo heroji. Treba osvijestiti da mi to nismo. A onda šta s tim osviješćivanjem, ne znam, to više nije moja stvar.

Taj njegov podvig, ono što se pred nama ukazalo kao podvig je u stvari samo jedna diskretna gesta, a opet toliko nedostižna ljudima.

Ima nešto tu paradoksalno, to je Jurica Pavičić napisao kad je pisao o mom filmu, a mislim da je potpuno pogodio da, zapravo, geste ljudi koji su Tomo Buzov, zapravo se shvataju kao remećenje, znači da bi svima bilo bitno, bilo lakše da nije niko reagovao, zato što je onda kao “nemoguće reagovati”.

Kad se pojavi jedan koji reaguje, onda je to zapravo strašno svima. Zato je ono odjednom, i to se pokazalo nakon ovog filma, neke vrlo nervozne reakcije, kao zašto se sad radi o tom Tomi Buzovu?

Hrvatski desničari su ga probali diskvalifikovati na način, “zašto se nije javio 1991. godine nego tek 1993. godine”, ili tako neke potpuno apsurdne teze koje zapravo pokazuju to, da bi svima bilo lakše da nije niko reagovao, da su jednostavno odveli te ljude, da smo mi svi odćutali i svi otišli dalje, jer ovo je konačno naša nečista savjest, on postaje onako na neki način simbol toga svega što mi nismo napravili.

Kad se govori o herojima, jako često ih prikazuju kao monumentalne heroje, koji su totalno posebni i nedostižni, on toliko nešto zna i može, a mi nismo takvi.

A ovaj film je upravo, samim tim što Tomo nije glavni lik u filmu, on je samo uradio nešto kratko i završilo se, a opet je zapamćen kao heroj. I zapravo to je način da se pokaže naša nečista savjest. Naša nemogućnost da aktuelno reagujemo na stvari kada se one dešavaju. Mislim da je isto bitno da ne banaliziramo to sve skupa na način da postoji neki jednostavni odgovor. E, kad bi mi svi ustali… To je kompleksno pitanje. U nekom idealnom svijetu bi u tom vlaku 500 ljudi ustalo, izašlo van … Ali nekad se zločin ne može sprečiti tako lako.

Kad smo se bavili mirovnim politikama, baš smo pričali o tome, kako se tretira svaki gest protiv rata, kao neuspeh. Zašto žene, mirovne aktivistkinje nisu sprečile rat? Ali mi moramo da spustimo tu granicu, koji su dometi građanske neposlušnosti, na primer. Možda je neko spasao nekog od mobilizacije, neki mikro gest ili možda je Tomo zauvek promenio te ljude u kupeu. Ne možemo samo gledati u tom herojskom holivudskom ključu pobedili smo samo ako je rat okončan.

Slažem se, slažem se tu, potpuno s tim. Stvari nisu crno-bijele nikad u svakom životu, nego su to puno nijansi sive i treba gurati prema svjetlije sivoj.

I samo još jedno pitanje, a to je recepcija u Kanu, posle te ogromne nagrade. Kako ti se čini to iskustvo sad? Sad nakon što su se slegli utici.

To su dva nivoa. Jedan nivo je naravno ono što je puno manje meni interesantno, ali nekako to medije često zanima, jer Kan nosi tu dozu glamura, nosi dozu bogatstva i tako dalje.

Sve je naravno spektakularno tamo i predivno je dobiti Zlatnu palmu, ali ono što je meni lično bitnije je to što to čini za film kao takav, i za priču o Tomi Buzovu, a i tu priču koja je ono zapravo alegorijska priča, koja po meni se može preslikavati, tako smo i radili film na milion situacija koje su vrlo aktuelne.

Nekako je globalno politički važno, kad mi odavde gledamo što se dešava u Gazi ili gledamo što se zbiva u Ukrajini i Rusiji, da li sad treba da reagirujemo, imamo li neku odgovornost, ili kad mi Zagreba gledamo nasilje nad migrantima na bosansko – hrvatskoj granici, da li se to nas tiče, ne tiče, da li to nečiji tuđi posao da to radi, kad gledaš u svojem neposrednom okruženju kako može da ono tvoj šef da maltretira nekog tvojeg kolegu ili koleginicu, da li se ti pokreneš.

Sve te situacije nose istu dilemu. I dogodilo se to da smo mi dobili taj ne vjetar u leđa, nego raketu u leđa sa tim Kanom, da odjednom smo na naslovnim stranicama, novina raznoraznih, odjednom ljudi koji možda i ne gledaju filmove, odjednom žele vidjeti taj kratki film, što je genijalno.

Da, posebno za kratki film.

Pogotovo za kratki film, pogotovo za nešto festivalski film šta je ono film koji se bavi ozbiljnom temom, koji se bavi nekim teškim temama, mislim da je to kao da smo dobili euroček.

Ono što me lično zanima i što je fascinantno je kako si se odlučio da radiš kratki film, mislim kratki film obično rade reditelji na početku karijere, ali ta priča je tako idealna za tu dužinu, odgovarajuća.

Dio toga je što je meni neka vječna želja, od kada sam se počeo baviti filmom, napraviti upravo to – savršeni kratki film. Glupo je da kažem da je ovo savršeni film, ali dešava se gotovo u realnom vremenu, da ti možeš ući ravno u drugi čin, znači, da si ti nakon minute, ono, u drugom, te ne treba nikakav uvod veliki, a može izazvati tektonsku promjenu u likovima filma, pa onda i u gledaocima, u tako kratkom vremenu. I, znači, sve to ima te kvalitete. Filmski formalista u meni je to video kao tako. Mislim iskreno da se kratki film vraća.

Nekad je to bila studentska, početnička forma kao prije, nego ti neko da milion eura da radiš film, prvo ti da 20.000 pa snimiš kratki film. Prošle godine je Oscar za kratki film film dobio Wes Anderson, a s njim je bila nominovana Alice Rohvaher i Alfonso Kuaron. To su imena koje se danas vraćaju kratkim filmovima, jer jednostavno ritam današnih života, je takav da sve manje ljudi gleda filmovo 120 minuta.

Dobro, idemo do ekstrema, do tiktoka, ali forma od 13-14 minuta je nešto što može da danas bolje da funkcioniše sa širokim masama nego filmovi od 120 minuta.

Da, zapravo to sam primetila kao trend da otkad se više ne radi na traci i ne postoji to ograničenje – svi filmovi traju 120, sa jedne strane. Čak i komedije, čak i super herojski filmovi traju dva tri sata. Baš dugo, i s druge strane, zanimljivo je što si to rekao li da, i kratki film se vraća. Niko nema više strpljenja u životu.

Bio je taj neki trend koji još uvek traje, koji ponekad ima smisla. Slow cinema, gde moraš da daš vremena svakom kadru ali to je postao manir u današnjim filmovima. Nekad me zna iznervirati, jer imam osjećaj da mi prođe život.

Ako se priča može ispričati u 13 minuta, hajmo napraviti film 13 minuta. Ako može u 8, hajmo u 8. Znaš, to je to. Da. I ovo mi je mali trijumf, da smo pokazali da sa 13 minuta možemo napraviti film o kojem pišu svi mediji, svi kolumnisti. Dokazali smo da kratki film nije marginalna forma, nego da kratki film može biti prime time forma.

Razgovor vodila Marija Ratković, doktorantkinja na Teoriji dramskih umetnosti, medija i kulture na Fakultetu dramskih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu. Njena teza, “Politika predstavljanja holokausta na filmu (2000-2022)” nastavak je višedecenijskog istraživanja o predstavljanju genocida u umetnosti i medijima.