Kao najmlađe dete u mojoj porodici i jedino rođeno posle rata na Kosovu, doživela sam ove događaje kroz ograničen objektiv — samo kroz priče koje su sa mnom podelili moji rođaci. Ovi razgovori su se često završavali naglo, kao da bi pričanje o ratu vratilo one koji su ga proživeli u prošlost, oživljavajući bolna sećanja. Većinu vremena im nije bilo prijatno da razgovaraju o tome i zatvarali bi temu poznatim refrenom: „Hvala Bogu, ti dani su iza nas“.

U školi je rat prebačen u poslednja poglavlja udžbenika istorije, koja su retko obrađivana pre završetka školske godine, ostavljajući mnogo toga neispričano.

Dolazim iz Đakovice, opštine u kojoj su tokom rata počinjeni mnogi masakri i ratni zločini. Na manje od 40 minuta od mog rodnog grada nalazi se opština Orahovac, koja je posebno poznata po masakru u selu Velika Kruša, koji se dogodio od 25. do 27. marta 1999. godine.

Iako sam odrastala stalno slušajući o ovom masakru, nespremnost i moje porodice i obrazovnog sistema da pričaju o ratu sprečila me je da saznam više o tome šta se tamo dogodilo. Vremenom je moja radoznalost rasla, podstaknuta mojim studijama, nekoliko programa obuke o tranzicionoj pravdi i mojim novinarskim radom.

Prošlog novembra, odlučila sam da otputujem u selo Velika Kruša da posetim njegov Memorijalni kompleks. Na lokalitetu se nalaze grobovi masakriranih, 64 osobe koje su nasilno nestale (od kojih je 14 iz zajednice Aškalija), spomen-ploče i Muzej masakra Velika Kruša, koji je svečano otvoren u martu 2024.

Ulazeći kroz jedna od dvoja vrata muzeja, šetam kroz istoriju sela pre njegove opsade, praćeno prikazima vezanim za masakr.

Gde god pogledam, pogled mi hvata desetine artefakata i ličnih stvari. Prema njegovom vodiču, Irfonu Ramadaniju, muzej sadrži preko 40 artefakata. Tu spadaju odeća i predmeti umrljani krvlju žrtava, delovi naoružanja srpskih snaga, fotografije preživelih, žrtava i nestalih lica, alati za identifikaciju, naočare, školske torbe, dečiji krevetac i još nekoliko stvari koje su preživele i još uvek postoje. sačuvane 25 godina posle rata. U muzeju se nalaze i novine koje prikazuju međunarodne medije o masakru, kao i televizije koje prikazuju svedočenja onih koji su ga preživeli.

Ulazak u muzej oseća se kao prelazak na mesto gde se prošlost i sadašnjost sudaraju – predmeti i glasovi iz prošlosti koji se prepliću sa savremenim svetom koji je primoran da se seća i razmišlja. Među ovim predmetima, tri su posebno ostala sa mnom, urezana u moj um kao opsednuta otelotvorenja tragedije rata.

Pokazujući na naizgled novi par cipela, Irfon objašnjava da su one pripadale Shaniju Hotiju (Šani Hoti), koji ih je kupio pre početka rata. „Pre rata kupovina obuće je bila prilično teška zbog teške ekonomske situacije“, dodaje on. On priča kako ih je Shani nakon kupovine cipela ostavio kod kuće, nadajući se da će, kada se situacija smiri, moći da ih obuje za proslavu Bajrama. Žena ga je savetovala: „Nosi ih, jer ne znamo šta bi se moglo dogoditi. Pre nego što se rat završio, Shani je ubijen zajedno sa svojim bratom Refkijem i ocem Fetahom, ostavljajući za sobom cipele — nenošene.

Nedaleko od Shanijevih cipela, nalazi se beli mantil doktora Fahredina Hotija, zajedno sa njegovim medicinskim pečatima i sterilizatorom za njegove instrumente. „Njegova kuća je služila kao tajna medicinska stanica, gde je lečio trudnice, vojnike i civile. Pružao je medicinsku negu ne samo u svojoj kući već i na terenu, stigavši do gornjeg dela sela i nekoliko obližnjih sela“, objašnjava Irfon.

26. marta, dok je Fahredin pružao pomoć u selu gde se stanovništvo sklonilo, granata je eksplodirala nekoliko stotina metara dalje i pogodila njegovog 14-godišnjeg sina Kreshnika (Krešnik). Kada je čuo vest, Fahredin je zgrabio svoju medicinsku torbu, bacio je preko ramena i pojurio ka sinu da pruži prvu pomoć. U tom trenutku ga je pogodio snajper, a Fahredin je pao na zemlju. Tamo se okrenuo svojoj medicinskoj torbi i počeo da previja sam sebe. Zatim je, tokom jednog ili dva sata, preminuo u blizini tela svog sina.

Dok priča doktora Hotija odražava snagu iscelitelja suočenog sa tragedijom, sat Muslija Veselija (Muslji Veselji), takođe izložen u ovom muzeju, tiho nosi svoju priču — priču o vremenu zamrznutom tokom užasa rata.

Musli, tada 47, sklonio se u selo Nogavac  2. aprila 1999. godine, kada su srpske snage bombardovale selo vojnim avionima. Dve osobe su umrle u kući u kojoj su potražile utočište. Bombardovanje je dovelo do urušavanja zidova kuće, a Muslijeva ruka je zarobljena ispod ruševina. „Kao rezultat toga, staklo na satu se razbilo, a kazaljke su se zaustavile u 2:05. Dvadeset dve godine kasnije, 18. decembra 2021. u 2:05, preminuo je Musli Veseli, u isto vreme“, otkriva Irfon.

d 155 ubijenih civila, 22 pala vojnika i 64 nestale osobe, Velika Kruša broji 241 masakriranu osobu, od kojih je 100 spaljeno. Među žrtvama je sedmoro dece i pet žena, među kojima i jedna trudnica.

Dok Irfon razgovara o gubitku života i materijalnoj šteti u ukupnom milionskom iznosu, zastaje kod crne metalne šipke. Iako nije iz ratnih vremena, postavljena je u muzeju, podelivši prostor na dva dela. „Ova metalna šipka predstavlja kako su, kad god su srpske snage zaustavljale stanovništvo, muškarci i žene bili razdvojeni. Žene su puštene na slobodu, dok su muškarci odvedeni na masakr. Muškarci od 18 do 65 godina, ali i dečaci do 18 godina koji su izgledali fizički zreliji, slani su u smrt“, objašnjava Irfon. Zatim dodaje: „Za mnoge je ovo bila poslednja tačka kontakta, poslednje sećanje na njihove voljene.

Dok prolazim pored ove šipke, dopire do mene zvuk kiše, odzvanjajući tmurnim vremenom iz dana kada se masakr dogodio.

Međutim, tu je poslednji deo muzeja koji me najviše iznenađuje. U muzeju posvećenom prošlosti, nasilju i gubitku, Kutak nade stvara prostor za budućnost, za istoriju koja se nastavlja dalje. Pogledom na sertifikate i pehare koje su osvojili učenici sela i skoro 200 fotografija koje beleže posebne trenutke iz života posle rata, posetioci mogu da sede na vrećama sa pasulj i da odvoje trenutak za razmišljanje, okruženi ovim priznanjem snazi obnove.

Muzej se završava knjigom utisaka za posetioce da podele svoje utiske, pre nego što izađu na druga vrata nego što su ušli. Osećam se kao da me sam muzej podstiče da odem sa osećajem jasnoće i nade, inspirisana Kutkom nade, umesto da nosim samo bolna sećanja kojima sam bila svedok.

Spajanjem istorijskih relikvija sa modernim digitalnim alatima, ovaj muzej stvara neophodan prostor za učenje i isceljenje, omogućavajući posetiocima da se bave traumom prošlosti, istovremeno inspirišući nadu u pravednu budućnost. Ova moćna poruka, prikazana na jednoj od ploča u muzeju, ostala je u meni: „Nakon užasnih iskustava rata i masakra, selo Velika Kruša je istrajalo. Ljudi Kruše su trijumfovali nad senkom smrti. Nikada nećemo zaboraviti, ali smo otkrili snagu da idemo napred, da radimo, stvaramo i živimo dalje!“

Ova priča je prvobitno napisana na engleskom.

Bubulina Peni započela je svoju karijeru na KALLXO.com i doprinela Prishtina Insight. Kasnije je proširila svoju ekspertizu u javnoj komunikaciji i sada radi kao slobodni novinar, fokusirajući se na obrazovanje, ljudska prava, prava dece i manjina, kao i suočavanje sa prošlošću.