Prijatelj mi je, u čudu, pričao kako je grupa tinejdžera na projekciji novog makedonskog filma u bioskopu (što se, naravno, ne razlikuje od projekcije bilo kog holivudskog naslova) neprestano gledala u telefone i reagovala samo na akcione momente ili replike koje bi (tek na kratko) privukle njihovu pažnju. I čovek zaista ne može a da se ne zapita: gde smo pogrešili? Druga prijateljica mi je napisala da je odlučila da ne pusti svoje dete da ode u bioskop na projekciju najnovijeg makedonskog filma koji se (primarno) obraća tinejdžerskoj generaciji samo zbog naslova Prvo ubijte decu. Smatra da postoje bolji načini da se prenesu određene poruke deci. Moji argumenti su bili da je naslov u potpunosti u funkciji radnje filma i da šokira samo na prvi pogled, za razliku od svakodnevnog horora s kojim se stalno suočavamo. Uzimajući u obzir navedeno, možda je ideja (iza naslova) da se (očajnički) pokuša poslati poruka tinejdžerima da makar na trenutak otvore oči za sve što se dešava oko njih kada skrenu pogled s ekrana telefona (što često može biti prekasno).

Film o kojem govorimo prvi je dugometražni film uspešnog reditelja Dimitra Orovčaneca, koji je nakon brojnih kratkih projekata iz šireg opsega konačno „zaboleo naše uši“ najpre naslovom Prvo ubijte decu (2024), pozajmljenim iz jedne od replika u filmu. Ova romantična akciona komedija fokusira se na „preživljavanje“ troje prijatelja, tinejdžera, koji se spletom okolnosti (ili nekoliko slučajnosti) upliću u neželjene odnose s raznim sumnjivim likovima iz kriminalnog podzemlja i „nadzemlja“. Orovčanec je ujedno i scenarista filma (uz pomoć Aleksandra Rusjakova), koji je u priču inkorporirao svoja iskustva, incidente, više i manje stvarne, sa dosta (crnog) humora, oslanjajući se često na reference iz velikog broja poznatih filmskih ostvarenja. U naraciji (između ostalog i zbog godina koje je i sam proveo iza kamere) značajno mu je pomoglo iskusno oko našeg već legendarnog direktora fotografije Vladimira Samoilovskog, koji vešto osvetljava ili zamračuje, boji i nijansira scene, prikladno postavljene produkcijom Saše Blaževskog. On gradi kontrast između svetlog, živopisnog, lepršavog i naivnog sveta mladosti i surove, mračne turbo-kriminalne realnosti u koju se mladi ljudi uvlače (gotovo) potpuno nepozvani.

Glavne uloge tumače tri perspektivna imena (ne samo) makedonskog filma. Mia Žiro (Sestre) je razmažena Matea, balerina u kostimu Crnog labuda, koja nenamerno rizikuje sudbinu upadom u tragediju ropstva zlog čarobnjaka iz libreta Čajkovskog. Prati je njeno dvoje vernih prijatelja, Martin i Đorđe. Prvog tumači Stefan Spasov (manje uloge u Mimi i Vrba), dok nas u ulozi drugog osvaja lakoćom glume u svim situacijama Martin Gjorgoski (koji je jednom debitovao u glavnoj ulozi u filmu Amok). S filmom Prvo ubijte decu makedonska kinematografija dobija naslov koji nam nedostaje u izgradnji publike – naslov koji će privući donekle izgubljenu generaciju, bez sistema vrednosti. Bez obzira na to da li neko želi u njemu da vidi akcioni pokušaj mak-verzije Špijunske dece, ili bez obzira na naivnost koja je najizraženija u razrešenju/pucnjavi/epilogu ili nekim drugim neskladima, ove stvari ipak neće mnogo „uzdrmati“ širu publiku, koja će se samo sećati da je „mladost metak ispaljen u maglu“, kako glasi slogan filma. Činjenica da makedonska publika, ne samo tinejdžerska, uglavnom reaguje na komedije u domaćim bioskopima potvrđuje neverovatan uspeh koji je postigao tandem reditelj-scenarista/glumac Marjan Gavrilovski – Nikola Kuzelov. Oni su, šest godina nakon toplog premijernog dugometražnog filma, drame Konjanici, nastavili svoj nezavisni kreativni filmski put komedijom Te dua, kunem se (2023). Film je ubedljivo najgledaniji makedonski film u Cineplex bioskopima od njihovog otvaranja.

U filmu, tri prijatelja – dvojica sa svojim porocima, i treći s harmonikom – nakon burne besane noći, bez mnogo svesti o svojim postupcima, bude se u društvu žene koja je za jednog od njih kupljena u Albaniji. I odlučuju da je vrate. Narativ u stilu avanture na putu vodi tri prijatelja kroz niz nezgoda i pehova kroz koje upoznaju razne likove koji samo dopunjuju i grade urnebesni tempo čim film „prebaci u drugu, pa treću… brzinu“. Veština Kuzelovljevog scenarističkog postignuća leži u tome što ne potcenjuje publiku, vešto izbegavajući da čak i namerno karikaturalne situacije svede na jeftin skeč. S druge strane, reditelj Gavrilovski živopisno unapređuje svoju viziju, ne dozvoljavajući da padne u zamku trivijalnosti, igrajući se predrasudama na način koji izaziva simpatije (što je nagrada publike na festivalu u Tirani najbolje potvrdila).

Izgleda da ništa ne bi bilo tako dobro da kasting nije bio potpuni pogodak. Kombinacija tri „verna prijatelja“ – Kokan, Dvojka i Sakso – odlična je, kao dijametralno suprotni karakteri koje tumače Kuzelov, zatim glumac iz Komedije Atanas Atanasovski i, prvi put u filmskoj ulozi, autor muzike Valentin Vidović. Angela Stojanovska, nekada proglašena najboljom studentkinjom Fakulteta dramskih umetnosti, ubedljivo nastavlja svoj angažovani uspon i na filmu, ovde u ulozi „kupljene neveste“ Fatjone.

Ali makedonska kinematografija u poslednje vreme ne zaostaje ni u tretiranju drugih tema važnih za tinejdžere. Primer za to je drama Sestre (2021) Dine Dume. Kada dve prijateljice, koje deluju više kao sestre (stoga engleski naslov „Sestrinstvo“ mnogo bolje oslikava suštinu), nepromišljeno pređu granicu nepoštovanja intime svojih vršnjaka, to vodi ka nesagledivim posledicama. Scenaristički tandem Dina Duma i Martin Ivanov nadograđuje iskustva iz svojih prethodnih ostvarenja. Njihova kombinacija uspešno izbegava zamke mogućih trivijalnih rešenja i beskompromisno gradi uznemirujuću atmosferu filma, ostavljajući gledaocu minimalan prostor za beg od nje. Duma na veliko platno prenosi pisanu reč, tamneći sliku kako događaji poprimaju sumoran karakter… Velike zasluge za to pripadaju direktoru fotografije Naumu Doksevskom, koji je zajedno s rediteljkom Dumom čvrsto prigrlio šansu da se nametnu svojim premijernim dugometražnim filmom. Međutim, ogroman deo uspeha filma dolazi od izuzetnog kastinga, iza kojeg ponovo stoji Kirjana Nikoloska, potvrđujući se kao apsolutni favorit u ovom značajnom segmentu filmskog rada iza kamere u našoj zemlji.

Za glavne uloge odabrane su mlade glumice Antonija Belazelkovska i Mia Žiro. Gradacija u njihovom prijateljstvu ključni je i krajnji oslonac na kojem se film uspešno temelji. Hanis Bagashov i Marija Jančevska iz mlađeg ansambla daju lepe epizodne uloge, dok lakoća glume Verice Nedevske i upečatljiva sugestivnost Ane Levajković-Boškov, izražena pre svega snažnom mimikom, ostavljaju snažan utisak.

Film Stela (2020) takođe se obraća mladima. Disfunkcionalna porodica i vršnjačko nasilje primoravaju jedanaestogodišnjeg dečaka Nikolu da pobegne iz roditeljskog doma u Nemačkoj i pronađe svoj mir u slikovitim predelima Galičnika, odakle potiče njegov otac… Mlada scenaristkinja Eva Kamčevska, kojoj je ovo prvo dugometražno ostvarenje, gradi razvoj avantura dečaka koji preduzima nesmotren korak niz seriju ne baš ubedljivih situacija praćenih predvidivim dijalozima. Ali ovakav „razvoj događaja“ može se opravdati idejom da je film prvenstveno namenjen dečjoj publici, pa bi se poruka lakše prenela pravolinijskom radnjom.

Reditelj Stojan Vujičić ide u ovom pravcu, oslikavajući film na velikom platnu. Najsvetlija tačka u filmu je mladi Petar Manić u ulozi dečaka Nikole. Pridružuju mu se iskusni glumci Toni Mihajlovski (u ulozi dede, koji podseća na dedu iz Hajdi), Dejan Lilić i srpska glumica Hristina Popović (kao dečakovi zavađeni roditelji), kao i Simeon Moni Damevski (kao dedin prijatelj, veterinar).

Katarzičnu snagu, pretpostavljenu naslovom filma, trebalo bi (ili je trebalo) da donese ovčarski pas Stela. Ali uprkos neosporno simpatičnom karakteru životinje, odlučujući uticaj prijateljstva deteta i ljubimca nije uspešno prikazan (ako je uopšte i bio nameran). Mnogo verovatnije je da se rešenje prepoznaje u dečakovom odnosu s dedom.

Na kraju, film bez kojeg bi ovaj „spisak“ bio nezamisliv i film koji je započeo novi trend obraćanja publici svojih (gotovo) savremenika: Amok (2016) reditelja Vardana Tozije. Pravo potvrđivanje filmskog mota „Niko se ne rađa nasilan“ doslovno izbija iz svakog kadra klaustrofobične, sive atmosfere bez nade u priči o dečacima iz doma za nezbrinutu decu, čija je i najmanja mogućnost emotivnog ispunjenja osuđena na propast od samog početka. Tozija ne pokušava da opravda, ublaži niti relativizuje. Sve se dešava brzinom i snagom buldožera koji ruši krhke niti očuvane humanosti u destruktivnom okruženju ove kategorije mladih. Upravo onih koji najviše zaslužuju pomenuti slogan iz aktuelnog filma Orovčaneca – „mladost je metak ispaljen u maglu“.