Asanacija nepoželjne umetnosti u Srbiji
Nema mnogo filmova niti umetničkih dela uopšte koja su nastala u Srbiji nakon 2000. godine sa namerom da preispitaju nedavnu ratnu prošlost. Mogu se nabrojati na prste jedne ruke. Čak i kada su neka od njih doživela uspeh u inostranstvu, u zemlji su bila skrajnuta ili marginalizovana. U tome je presudnu ulogu imala država, njene institucije, mediji, partijski kadrovi, kulturni establišment, kao i široki front botova volontera. Pokušaću da na primeru recepcije dela Ognjena Glavonića, jednog od najvažnijih filmskih stvaralaca mlađe generacije kod nas, pokažem neke od mehanizama bunkerisanja nepoželjne filmske produkcije.
Televizijska i filmska produkcija nakon 2000. godine u Srbiji trasirala je četiri magistralna pravca: 1) revizionistički; 2) antikomunistički; 3) mitomanski/viktimološki; i 4) zabavni, koji kombinuje sve prethodne elemente kao platformu za kreiranje novog nacionalnog identiteta. U ovakvom ambijentu pojavila su se dva značajna filma za proces suočavanja s prošlošću. Radi se o filmovima režisera Ognjena Glavonića: dokumentarni Dubina dva (2016) i igrani Teret (2018). Oba filma obrađuju istu temu: otkrivanje masovnih grobnica nadomak Batajnice u kojima je pronađeno 705 tela kosovskih Albanaca, građana SRJ, ubijenih tokom rata 1999, uglavnom civila – muškaraca i žena, među njima i 75 dece. O ovom zločinu se u javnosti govorilo kratko u martu 2001, da bi već nakon godinu dana ova tema bila suspendovana i potisnuta, kako to kaže Glavonić, u paralelnu realnost populističkog spektakla, u kome se ovakve činjenice obezvređuju i relativizuju.
Reditelj je u više navrata govorio o problemima s kojima se suočavao tokom rada na filmu. Naime, on je krajem 2009. došao do svoje teme, ali pored dugog istraživanja trajala je i njegova borba da dođe do sredstava za produkciju igranog filma. U međuvremenu, nakupilo se toliko snimljenog materijala da je Glavonić uz produkcijsku podršku Fonda za humanitarno pravo najpre realizovao dokumentarni film Dubina dva (2016), koji je pokušao da osvetli jedno tamno mesto na mapi ratnih zločina koji su do dana današnjeg ostali zaštićeni društvenim ugovorom o ćutanju. Ovaj izuzetni film prikazan je najpre na Berlinalu, nakon čega je krenuo njegov festivalski život u svetu, ali ne i u Srbiji. Sam režiser kaže da mu je ovaj film dodatno zatvorio vrata i doneo etiketu „izdajnika“. Sa takvim bagažom, on je nastavio da radi na svom igranom filmu Teret,koji je završen nakon silnih odbijanja pred komisijama Filmskog centra Srbije, jedinog mesta na kome se može konkurisati za novac koji je neophodan za produkciju dugometražnog igranog filma. Glavonić je ipak uspeo da film završi. Njegova premijera bila je na Kanskom filmskom festivalu 2018, nakon čega su usledile projekcije na festivalima u Zagrebu, Ljubljani, Sarajevu, Prištini, Košicama, Sankt Peterburgu. Na svim ovim festivalima Teret je poneo neku od nagrada.
Premijera u Kanu delovala je stimulativno za domaće medije, naročito za RTS, koji voli da se pohvali svojim glamuroznim filmskim hronikama. Zanimljivo je videti kojim rečima je predstavljena tema Glavonićevog filma domaćoj publici: „Njegov debitantski igrani film Teret je antiratna drama zasnovana na istinitom događaju tokom sukoba na Kosovu i Metohiji 1999. i NATO bombardovanja Srbije. U fokusu je intimna ljudska drama na temu odnosa očeva i sinova kroz tri generacije sa referencama na partizansko nasleđe i Drugi svetski rat.“ Šta se iz ovog citata može saznati o stvarnoj temi filma? Skoro ništa. Zapravo, sinopsis filma je prepakovan u format za koji redakcija RTS-a pretpostavlja da može biti prihvatljiv u uslovima političke cenzure. Dakle, to nije film o čoveku koji je hladnjačom prevozio tela ubijenih Albanaca tokom rata 1999, već intimna drama sinova, očeva i dedova u rasponu od Drugog svetskog rata do NATO bombardovanja. Ovako ekstenzivna formula plasirana je uz dodatak festivalskog glamura i takmičenja u okviru programa „15 dana autora“ koji je pre pola veka pokrenuо proslavljeni Žan Lik Godar. U ovakvoj vesti izgubljena je specifičnost pravog tereta jednog društva opterećenog ratnom prošlošću, dok je težište preneseno na marketinški uspeh filma koji bi mogao da usledi na svetskom festivalu.
Nakon povratka u zemlju usledili su problemi sa distribucijom filma, koji se prikazan najpre na Festivalu autorskog filma, da bi se nastavilo sa projekcijama u strogo kontrolisanim uslovima, sa ograničenim brojem projekcija, konceptualno, uz razgovor s autorom. Moglo bi se reći da je film tada videla samo ona domaća publika koje ja dobro znala o čemu se tu radi i ciljano je došla na projekcije, zainteresovana temom i njenom filmskom obradom. S druge strane, bar šest meseci pre domaće premijere aktiviran je široki mehanizam propagande, kao uvod u bunkerisanje nepoželjnog filma. U tome su ulogu odigrali mediji, ali i Sindikat zaposlenih u policiji koji je poslao apel predsedniku, premijerki i ministru kulture kako bi se sprečilo prikazivanje „antisrpskog filma“ koji „predstavlja poniženje za celokupni srpski narod i sve učesnike rata i heroje koji su svoj život dali za otadžbinu“. Udruženje kidnapovanih i nestalih Srba sa Kosova izvršilo je propagandni udar na Filmski centar Srbije zbog finansiranja Glavonićevog filma. Tabloidi su kreirali narativ o „izmišljenim hladnjačama“, „nepostojećim srpskim ratnim zločinima“ i „lažima civilnog sektora“. Zapravo, paralelna realnost je ubrzano transformisala činjenice o prošlosti u njihovu suprotnost, stvarajući utisak u javnosti da je Glavonićev rad zapravo delo programirane antisrpske kampanje koja se na ovim prostorima vodi bar trideset godina. Ukinuta je svaka mogućnost za televizijsko emitovanje filma. Izostali su momenti očekivanih susreta, koje je Glavonić, pozivajući se na poznatu Pazolinijevu tezu, video kao edukativno „obraćanje mladim ljudima koji su na putu da postanu fašisti“. Država je zapravo iskoristila Glavonića i njegovo delo kako bi pojačala svoju edukaciju građana o opasnostima koje vrebaju iz dalekog i neprijateljskog sveta, čime je podstakla ideološku homogenizaciju, naročito kod mladih naraštaja koji lako prihvataju tezu o srpskoj ugroženosti.
Inverzija se nalazi u srcu propagandne mašine koju kontroliše Republika Srbija. Kreirana paralelna realnost održava se pod budnim okom ministarstva kulture i ministarstva informisanja. U dubokoj sinergiji s ovim resorima rade institucije kulture, bioskopi, kulturni centri, biblioteke, muzeji, pozorišta, kao i mediji. Oni ne dozvoljavaju da se realna činjenica o prošlosti pohrani ili distribuira na platnu, ekranu, stranici knjige, ili na webu. Vrlo često se, umesto pravih informacija, na stranicama srpske Wikipedije kreiraju dvojničke ili parodične odrednice kojima se zameće trag nepoželjne umetnosti u Srbiji. Ukoliko se takva dela, sticajem okolnosti, ipak probiju do javnosti, takvi slučajevi se tretiraju kao mesto masovnog zločina: prostor se ograđuje crvenim trakama, angažuju se mediji i stručnjaci koji će objasniti do kakvog je skandala došlo, vrlo često se i sami umetnici optuže za počinjeni ili planirani zločin, usled čega se na tom mestu u javnosti otvara rupa u koju delo propada po automatizmu, i tamo ostaje bunkerisano do daljnjeg. Danas se na tom diskurzivnom mestu u javnosti Republike Srbije nalazi više dela iz filmske umetnosti, književnosti, vizuelne umetnosti i pozorišta. Sva ova dela, u skladu sa fašističkim praksama, tretirana su kao degenerisana umetnost (Entartete Kunst) koja ugrožava zdravlje nacije. Među njima se nalaze i dva Glavonićeva filma. U skladu sa tretmanom ovih dela, takav je i status njihovih autora i autorki u društvu. Srazmeran je i njihov učinak u procesu suočavanja s prošlošću.
Saša Ilić (Jagodina, 1972) diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio je više proznih knjiga. Za roman Pas i kontrabas (2019) dobio je NIN-ovu nagradu. Za roman Berlinsko okno (2005) Stipendiju „Borislav Pekić”. Napisao je dramu o Dimitriju Tucoviću Poslednja teza o Feuerbachu (u štampi). Jedan je od osnivača književnog podlistka Beton u Danasu (2006–2013). Sa redakcijom Betona dobitnik je Nagrade „Dušan Bogavac“ za novinarsku etiku i hrabrost (NUNS, 2007). Sa Jetonom Nezirajem pokrenuo je i uređivao književni festival Polip u Prištini (2010–2023. Piše kolumne za Peščanik i Radar. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, engleski, francuski, italijanski, makedonski i nemački jezik.
