Pre nešto više od godinu dana bio sam poslom u Jermeniji i upoznao grupu raseljenih etničkih Jermenki iz Nagorno-Karabaha – teritorije koja je međunarodno priznata kao deo Azerbejdžana. Te žene su zbog sukoba bile raseljene u Jerevan, gde su osnovale mesnu zajednicu.

Nakon što smo se predstavili i seli za sto, moja koleginica na projektu – zapadnjakinja iz jedne agencije za razvoj – postavila je jednoj od žena pitanje: „Možete li, molim vas, ispričati vašu priču?“

„Počinje pre mnogo vekova…“, rekla je žena, nastavljajući da oko dvadeset minuta nabraja razne talase osvajanja, ratova i geopolitičkih promena koje su oblikovale teritoriju koju je ona smatrala svojom domovinom. Ono što me je pogodilo u tom dugom izlaganju istorijskih nezadovoljstava bilo je to što nismo čuli mnogo o njenoj ličnoj priči, a to sam mislila da moja koleginica sa Zapada ima na umu. Pojam istorije i sukoba raseljenih osoba bio je kolektivan, u kojem je ona bila objekat bez moći odlučivanja.

Ovo iskustvo me je podsetilo na američkog diplomatu na Bliskom istoku koji mi je jednom rekao kako je bio zbunjen načinom na koji Izraelci i Palestinci pričaju o stvarima koje su se dogodile u određenom selu pre stotina godina kao da su se dogodile prošle nedelje i kao da su se dogodile njima lično.

Kao nekom sa Balkana, ovaj tip linearne meta-istorijske logike i mešanja pojedinaca sa kolektivnim narativima mi je poznat. Naši ratovi i animoziteti na Balkanu su moderni fenomeni koji su započeli padom Otomanskog carstva. Ali način na koji su nacionalistički istoričari i političari projektovali te događaje duboko u prošlost izgradio je ovu lažnu ali široko prihvaćenu predstavu o „starim mržnjama“, koja oblikuje pogled većine ljudi na prošlost i sadašnjost.

Kolektivni identiteti su veoma moćni u izgradnji isključivih/nespojivih gledišta između etničkih grupa sa suprotstavljenim tvrdnjama o teritoriji. Ovi narativi ne samo da brišu cele istorije saradnje i mira, ne ostavljajući prostor za razmišljanje o mirnom rešenju, već traže povoljne trenutke za potpunu dominaciju jednog nad drugim. Nažalost, takve ishode smo nedavno videli u Nagorno-Karabahu i Izraelu/Palestini.

Dolazeći iz regiona kao što je Balkan, uvek mi je bilo zbunjujuće kako su ljudi poput Šumana i Monea – samo nekoliko godina nakon Drugog svetskog rata u kojem su se Evropljani međusobno klali u milionima – mogli da pokrenu projekat poput Zajednice za ugalj i čelik (koja je evoluirala u EU) i da tvrde da su mir i integracija lek za Evropu. Kako je moguće da porodice onih koji su bili ubijeni nisu smatrale te ljude ludim izdajnicima kao što se mirovnjaci na Balkanu doživljavaju? Kako je moguće da su društva pristala na to?

Kosovo i Srbija su sada punih 25 godina udaljeni od svog rata, a ipak na mnogo osnovnih načina – posebno o pitanjima suočavanja sa prošlošću – deluju dalje nego što su mogli biti odmah nakon rata, s tim da revizionistički narativi u Srbiji postaju sve gori iz dana u dan.

Zašto je moguće da ljudi u nekim sukobima tako brzo krenu dalje, dok drugi ostaju u stalnom sukobu ili nesigurnosti?

Predlažem ovde tri tačke razlikovanja balkanskog iskustva i zapadnog iskustva izgradnje mira.

Prva je više sociološka i kulturna. Deo razloga zbog kog je Zapad bio u stanju da krene ka miru nakon vekova krvoprolića je isti zbog kog je jedinstveno mogao da prihvati sistem liberalne demokratije, koji ostatak sveta još uvek teško prihvata. Društva u kojima su pojmovi individualnih prava jaki i u kojima je industrijalizacija stvorila raznovrsne identitete (van etničkih) imaju više prostora da se suprotstave plemenskim zamkama kolektivnog identiteta.

Neki osnovni ideali prosvetiteljstva jednostavno nisu bili snažno prihvaćeni izvan Zapada. Kada su se moja koleginica sa Zapada i njena jermenska sagovornica izgubile u prevodu oko jednostavnog pitanja „koja je vaša priča?“, ta razmena mi je otkrila fundamentalnu razliku između individualističkih i kolektivističkih društava i kako jednostavno gledaju na svet na mnogo različitih načina, uključujući pitanja sukoba.

Druga tačka razlikovanja je kontekstualna i politička. Za održivi mir važno je ne samo da se rat završi već i kako se završava i pod kojim uslovima. Nakon Drugog svetskog rata postojala je jasna pobednička strana, koja je mogla da diktira uslove pod pretnjom oružja. Glavni počinitelj je izveden pred sud, na kraju prolazeći kroz duboko i primereno samopreispitivanje koje nije ostavljalo prostor za revizionizam o prošlosti.

Način na koji su se završili najnoviji ratovi u bivšoj Jugoslaviji nije bio potpuni poraz Miloševića i velikosrpskog nacionalizma. Umesto toga, ostavio je seme budućih problema – u Bosni je Dejton više stanje „primirja“ nego stanje mira, a na Kosovu nedostatak priznanja od strane Srbije ostavio je mnogo nezavršenih poslova i nezadovoljstava. Balkan posle devedesetih više je nalik Vajmarskoj Nemačkoj, gde se svi osećaju poniženima i traže osvetu, nego Nemačkoj posle Drugog svetskog rata, gde je povučena jasna linija sa prošlošću.

Treća, i usko povezana tačka razlikovanja, odnosi se na bezbednosni okvir i hegemoniju koja održava politički poredak. Neka spoljašnja sila mora biti u stanju da garantuje mir među tako podeljenim društvima.

U knjizi Džungla se obnavlja Robert Kagan ubedljivo iznosi tezu da je Evropa mogla da postigne najduži period mira u svojoj istoriji jer je posle 1945. godine kontinent imao neutralnog neevropskog hegemona (SAD) koji je garantovao njegovu bezbednost. Ovaj spoljašnji hegemon je omogućio zemljama zapadne Evrope da se ne fokusiraju na trke u naoružanju i uobičajena nepoverenja među sebom, i stvorio je okvir za ekonomski razvoj i integraciju.

Trebalo je da EU i NATO igraju tu istu ulogu za Balkan u obezbeđivanju bezbednosnog okvira za mir i činjenju granica manje relevantnim. Ipak, u poslednje dve decenije nisu uspeli u tome. Moć Pax Americana je počela da bledi posle 11. septembra, dok je EU postala sve više podeljena i neefikasna.

Kako zapadna liberalna hegemonija slabi, revizionistički nacionalistički projekti širom Evrope – od Rusije do Balkana – imaju novopronađen prostor da promole glavu, tražeći da razreše stare račune i ponište nepravde odlazećeg poretka. Populistički političari imaju lak zadatak u mobilizaciji kolektivističkih etnocentričnih društava punih nerazrešenih nezadovoljstava.

Ovi faktori su značajno otežali proces normalizacije odnosa između Kosova i Srbije kao država – koji je trebalo da stvori kontekst pogodan za šire društveno pomirenje i pravdu. Mnogo je teže rešiti prošlost kada je sadašnjost polarizovana i budućnost neizvesna. Prošlost se zapravo koristi kao oružje da bi se stvari održale istim i podsticali budući sukobi.

Kao neko ko radi na izgradnji mira, vidim da se prostor za takav rad smanjuje. Kao bivši izbeglica koji je imao članove porodice ubijene i živeo kroz segregaciju devedesetih, sve češće branim svoju profesiju od ljudi koji nisu ni bili živi tokom rata i koji me podsećaju na to „šta su nama Srbi radili kroz vekove“.

Opet, možda je noć najcrnja pre svitanja.

Agon Malići je politički analitičar i aktivista sa Kosova. Bio je tvorac i suosnivač Sbunkera, think tanka i bloga na albanskom jeziku fokusiranog na suprotstavljanje autoritarnim pretnjama bezbednosti i demokratiji na Zapadnom Balkanu. Malići je dugi niz godina radio na regionalnom pomirenju, najnovije 2022. godine kao suosnivač Kosovskog samita mira i demokratije. Član je Radne grupe Međunarodnog republikanskog instituta (IRI) za Zapadni Balkan i, od nedavno, član Strategijske grupe za Zapadni Balkan Heinrich Böll Stiftunga. Prethodno, 2019. godine bio je stipendista Reagan-Fascell Democracy Fellows programa pri Nacionalnom fondu za demokratiju (NED) u Vašingtonu D.C.