Proces regionalne i unutrašnje konsolidacije zemalja Zapadnog Balkana (ZB) ostaje nedovršen, a nasleđe sukoba i dalje ima značajan uticaj. Od početka ruske agresije na Ukrajinu 2022. godine, Evropska unija i SAD preusmerile su fokus na sigurnosna pitanja. Zapadni Balkan je primer kako je postkonfliktna društvena transformacija isto ključna koliko i prevencija rata.
Današnji geostrateški pejzaž značajno se razlikuje od vremena NATO intervencije na Kosovu 1999. godine, što je označilo prekretnicu za Srbiju. Pored slabih unutrašnjih kapaciteta zemalja Zapadnog Balkana, mapa puta evroatlantskih integracija suočava se sa preprekama zbog malignog ruskog uticaja u regionu. Rusija nastoji da zadrži ceo region u svojoj sferi uticaja pritiskom na Srbiju, sa ciljem ne samo da ometa integraciju u NATO, već i da opstruira proširenje EU. Zvanični srpski narativ, koji propagiraju mediji pod ruskim uticajem, prikazuje Srbe kao žrtve, podstičući antizapadna osećanja u korist Rusije.
Nepromenjena politika: stav Srbije prema Kosovu
Stav Srbije o Kosovu ostao je nepromenjen u protekle dve i po decenije. I dalje postoje dve preovlađujuće opcije: podela Kosova (aneksija severa) ili održavanje statusa kvo (čekanje na povoljniji međunarodni kontekst). Koncept podele, koji datira preko četiri decenije unazad, ostaje na dnevnom redu Srbije. Dobrica Ćosić, ključni ideolog srpskog nacionalizma i bivši predsednik Savezne Republike Jugoslavije, još 1981. je u svom dnevniku zapisao: „Ako ne možemo ponovo da oslobodimo Kosovo, onda ga treba podeliti između nas i Albanaca.“
Premijer nacionalista, Vojislav Koštunica, zalagao se za kantonizaciju ili podelu Kosova na entitete. Skupština Srbije usvojila je 2004. godine „Plan za političko rešenje situacije na Kosovu i Metohiji“ kojim se predlaže teritorijalna autonomija zasnovana na povezivanju naselja u kojima dominiraju Srbi i povratku Srba raseljenih tokom operacija etničkog čišćenja. U područjima sa značajnim srpskim stanovništvom uspostavila bi se teritorijalna autonomija u vidu regiona sa jedinstvenim pravima, ovlašćenjima i institucijama.
Predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, je u partnerstvu sa bivšim premijerom Kosova Hašimom Tačijem zamalo uspeo da podeli Kosovo (2018–2019). Imali su podršku posrednika EU Frederike Mogerini, Trampove administracije, premijera Albanije Edija Rame, raznih američkih i evropskih lobista, kao i značajnog dela srpske opozicije i civilnog društva. Međutim, mogućnost promene granica eliminisana je na samitu u Berlinu u aprilu 2019, gde se Nemačkoj, koja se uvek odlučno protivila podeli, pridružila i Francuska u protivljenju.
Beograd je gajio nerealna očekivanja među kosovskim Srbima u pogledu podele, što je dovelo do podizanja barikada na severu i njihovog konačnog povlačenja iz kosovskih institucija. Stopama ratnog lidera Srbije Slobodana Miloševića, Vučić je otuđio i kosovske Srbe i Albance, značajno pogoršavši njihov položaj. Od 2013. godine, EU je uložila značajne napore da integriše Srbe u kosovske institucije, ali su nedavne akcije Beograda potkopale te napore.
Predsednik Vučić je imao jedinstvenu priliku da sprovede Briselski sporazum, ali je ometao njegovo izvršenje. Uprkos međunarodnim upozorenjima da Zajednica srpskih opština (ZSO) ne može da funkcioniše kao „država u državi“, Beograd je insistirao da joj se daju izvršna ovlašćenja.
Polazeći od dosadašnjih iskustava, teritorijalna autonomija zasnovana na etno-nacionalnim principima na Balkanu dovodi do neželjenih migracija i zanemarivanja manjinskih zajednica koje žive van autonomnih entiteta ili lokalnih zajednica (slično kao u Bosni i Hercegovini). Ovaj obrazac je takođe evidentan u Vojvodini, gde se mađarske manjine grupišu duž mađarske granice, uzrokujući migracije iz južne u severnu Vojvodinu.
„Ahtisarijev plan“ iz 2007. godine garantovao je prava Srbima na Kosovu u različitim sektorima, ali ga Srbija nije podržala, što je izazvalo sumnju u srpsku iskrenost u zalaganju za kosovske Srbe i primenu kosovskih zakona.
Ustupci u vezi sa Kosovom
Srpske elite doživljavaju sever Kosova kao deo „srpskog sveta“, što je osećanje koje datira još od sredine 1980-ih kada je Srbija pokrenula pitanje Kosova, nastojeći da recentralizuje Jugoslaviju sa srpskom dominacijom – predlog kojem su se druge republike protivile. Bosansko-hercegovački entitet Republika Srpska (RS) smatran je vojnim dobitkom 1990-ih i kompenzacijom za gubitak Kosova. Srpske političke i kulturne elite ne osuđuju separatističke težnje rukovodstva RS. Naprotiv, uticajni krugovi u Srbiji zagovaraju aneksiju RS u slučaju „gubitka“ Kosova.
U tom kontekstu, poruke iz Beograda moraju se shvatiti ozbiljno. Brojni sporazumi između Srbije i Republike Srpske dovode u pitanje suverenitet Bosne i Hercegovine. Uskršnji sabor Srba, koji je prvi put zakazan za maj 2024. godine, najavljen je fotografijom na kojoj Aleksandar Vučić, predsednik Republike Srpske Milorad Dodik i patrijarh Srpske pravoslavne crkve Porfirije izazivaju zabrinutost suseda Srbije za regionalnu stabilnost zbog mogućih implikacija. Sastanak, kako je najavljeno, ima za cilj donošenje važnih odluka „o opstanku srpskog naroda na svojim ognjištima, njegovom ekonomskom napretku, očuvanju srpskog jezika i ćiriličnog pisma i zajedničkog kulturnog nasleđa“. Takve poruke susedi Srbije doživljavaju kao deo strateškog dokumenta „srpskog sveta“, odnosno nastojanja Beograda da ostvari kontrolu nad susednim državama ili njihovim delovima: Crnom Gorom, bosanskim entitetom Republikom Srpskom i severom Kosova.
Odgovornost
Nakon istorijskih masovnih zločina i brutalnosti, Srbija nije uspela da uspostavi novi etički okvir za razumevanje prošlosti i sadašnjosti. Umesto toga, nacionalizam i politika identiteta i dalje dominiraju, zaokupljajući društvo i ometajući objektivan diskurs o ratnim događajima. Borba za istinu o ratnim zločinima svela se na nekoliko organizacija civilnog društva i pojedinaca, a svaka osuda zločina naišla je na oštre napade, pretnje ili izolaciju – strategija koju podržava država.
Optužnica Haškog tribunala protiv Slobodana Miloševića i drugih visokih zvaničnika 2001. imala je za cilj da katalizuje postkonfliktnu transformaciju Srbije, ali to nije uspela. Na primer, diskreditacija svedoka optužbe, poput bivšeg visokog kosovskog zvaničnika (uklonjenog iz političkog života 1981. godine) Mahmuta Bakalija, u srpskim medijima predstavlja primer Miloševićevog uticaja i diktira ton javnog diskursa. Milošević je Bakalija ispitivao u sudnici, zahtevajući od svedoka da odgovori samo sa „da“ i „ne“. Pokušaji da se inscenira ozbiljan razgovor o ratnim zločinima nad nesrpskim stanovništvom osujećeni su u okviru medija u Srbiji. Na kraju, prevladala je frakcija koja je odbacivala diskontinuitet sa Miloševićevim režimom i nasleđem.
Nespremnost Srbije da prizna odgovornost za rat prvenstveno proizilazi iz unutrašnjih faktora, podsticanih u uticajnim institucijama poput Srpske akademije nauka i umetnosti. Nacionalistički programi mobilisali su naciju stvarajući narativ pretnje Srbima u jugoslovenskim regionima, opravdavajući teritorijalne ambicije. Ovo izražava suštinu „Memoranduma Srpske akademije nauka i umetnosti“, non-pejpera objavljenog u srpskoj štampi 1986. godine, koji je služio kao programski i strateški dokument srpskim intelektualcima koji su se zalagali za „Veliku Srbiju“, a koji je podrazumevao prekrajanje granica Jugoslavije. Ovi intelektualci su odigrali ključnu ulogu u pripremama za rat u bivšoj Jugoslaviji. Ni rukovodstvo Srbije ni Srpska akademija nauka i umetnosti nikada nisu demantovali ovaj dokument.
Razbijanje kruga
Razbijanje kruga nacionalizma zahteva strateški angažman EU. Proces pristupanja nudi izglede ne samo za ekonomski oporavak, već i za dugoročni mir. Oživljavanje Berlinskog procesa uliva nadu da će EU ostati posvećena proširenju, nudeći Balkanu win-win scenario.
Izazovi Ohridskog sporazuma[1] i pretnje iz Beograda izazivaju zabrinutost za evropsku putanju Srbije. Posledice krutog nacionalizma uključuju propadanje institucija, veze vlade sa organizovanim kriminalom, napade na slobodu izražavanja i moralnu eroziju društva.
Strateškim angažovanjem, EU može da igra ključnu ulogu u usmeravanju Srbije ka pomirenju i evropskim integracijama, podstičući trajni mir u regionu.
Izgradnja otpornosti građana na propagandu ključna je za transformaciju društva: ne samo suzbijanje dezinformacija, već i otkrivanje nacionalističkih narativa i mitova. Neophodno je otvoriti javni prostor za objektivne narative koji objašnjavaju sled događaja u poslednjih 40 godina. Nadalje, unapređenje manjinskih prava u regionu treba biti ukorenjeno u njegovoj integraciji, a ne u teritorijalnim rešenjima koja dovode do segregacije i čine ih podložnim malignim uticajima srodnih država.
Nova evropska strategija za postizanje trajnog mira na Zapadnom Balkanu zahteva intenzivne razgovore široke koalicije lokalnih, regionalnih i EU zainteresovanih strana, koji budućnost regije predviđaju u Evropskoj uniji i društvima zasnovanim na vrednostima ljudskih prava. To zahteva snažno uključivanje civilnog društva, profesionalnih medija i naučnika.
Izabela Kisić je izvršna direktorka Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji.
Ovaj članak je ponovo objavljen uz dozvolu Kancelarije Fondacije Hajnrih Bel u Beogradu i samih autora. Ovo je deo saradnje Kancelarije Fondacije Hajnrih Bel u Beogradu i forumZFD Programa za Zapadni Balkan
[1]U februaru 2023. sporazum o putu normalizacije između Kosova i Srbije prihvatili su predsednik Srbije Aleksandar Vučić i kosovski premijer Aljbin Kurti. Međutim, iako je usmeno prihvaćen, dva lidera još uvek nisu potpisali sporazum.
