Kako pojednostavljeno i isključivo pripovedanje utiče na generacije.

Još uvek se sećam prvog jugoslovenskog filma o Kosovu koji sam gledao kada sam imao oko 13 godina i nelagode koju je izazvao u meni. Bio je to film iz 1989. godine Boj na Kosovu, u režiji Zdravka Šotre. Pronašao sam ga nakon dugog rovarenja po internetu u potrazi za filmskim prikazima Kosova i njegove istorije. Iako sam rođen u Londonu, moji roditelji su Albanci sa Kosova, te sam osećao snažnu potrebu da vidim svoju zemlju predstavljenu na velikom platnu. Jesam se povezivao sa popularnim filmovima koje sam gledao tokom detinjstva i tinejdžerskih godina, ali većina filmova koje sam našao, a koji su prikazivali Kosovo na Zapadu, fokusirala se isključivo na najnoviji rat na Kosovu (1998/1999).

Znao sam da su rat i politička nestabilnost na Kosovu tokom devedesetih bili jedini faktori koji su naterali moje roditelje da zauvek napuste svoje domove. Ali, kako sam odrastao, moja potreba da vidim Kosovo i njegov narod izvan ratnih narativa postajala je sve jača. Hteo sam da gledam filmove u kojima ljudi imaju imena slična mom, identitete slične mom i imaju istorijska iskustva koja odražavaju priču moje porodice.

Odsustvo albanskih narativa i nacionalizmi 1990-ih

Boj na Kosovu verovatno nije bio najbolji izbor za početak. Radnja ovog filma fokusira se na Kosovsku bitku (1389), sukob između srpskog kneza Lazara i njegove vojske Srba, Bosanaca, Albanaca i Vlaha protiv Osmanskog carstva pod komandom sultana Murata I. Film je nastao u kontekstu sve represivnijeg jugoslovenskog režima, koji je, ukidanjem autonomnog statusa Kosova 1989. godine, započeo talas sistemske represije nad Albancima. Ovo je dovelo do skoro decenije kršenja ljudskih prava na Kosovu, što je na kraju kulminiralo ratom 1998/1999. godine.

Boj na Kosovu ostavio je trajan utisak na mene, ali iz potpuno pogrešnih razloga. Prikazao je Kosovo koje nije bilo prepoznatljivo meni, mojoj porodici, niti bilo kome koga poznajem sa Kosova. Činilo se kao da je film napravljen sa specifičnom agendom: da potkopa kosovski albanski identitet, narative i našu kolektivnu istorijsku povezanost sa Kosovom.

Film prikazuje Kosovski boj iz srpsko-nacionalističke perspektive, oslanjajući se na mitološke narative prisutne u kosovskom mitu, ideologiji koja je podstakla rast srpskog nacionalizma u 19. veku. Na primer, i mit i film prikazuju kneza Lazara kao mučenika koji se žrtvuje za srpski narod, obezbeđujući im sveto mesto u nebesima. Kao rezultat toga, film se isključivo fokusira na srpske ličnosti, izostavlja albanske perspektive i nedostaje mu istorijska tačnost.

Isključivanjem albanskih likova i perspektiva – naročito u filmu snimljenom 1989. godine – narativ ima propagandnu svrhu sa ciljem da potkopa albanski identitet i istorijsko prisustvo na Kosovu kako u srednjem veku tako i u savremenom dobu. Ovo selektivno pripovedanje stvara jednostrani prikaz koji pojačava srpska nacionalistička gledišta, dok briše uloge Albanaca i drugih etničkih grupa iz kosovske istorije. Međutim, istoričari poput Noela Malkolma govore o tome da su na Kosovu tokom srednjeg veka Albanci svakako bili prisutni, kao i druge etničke grupe. 

Ovaj film je u meni probudio teška pitanja, a tek kada sam se dublje posvetio proučavanju istorije Kosova video sam kako je film još jedna metoda korišćena za širenje nereflektivnog prikaza Kosova i njegovih ljudi. Ova početna izloženost Kosova kroz film podstakla je kritičku svest o njegovom prikazivanju tokom 20. veka. S obzirom na nesigurnu istorijsku poziciju Kosova u tom periodu, filmski prikazi njegovog naroda, priča i iskustava često su se oslanjali na spoljne pretpostavke i neispitane predstave.

To je pokrenulo niz otkrića, navodeći me da istražujem više o Kosovu i njegovim ljudima kroz filmove – a ono što sam saznao ostavilo me je s pomešanim osećanjima.

Pojednostavljeni narativi i istorijski stereotipi

Želeo sam da pogledam film koji je producirala neka kosovska filmska kuća u Jugoslaviji, da vidim da li će ti prikazi biti reprezentativniji. Prvi film koji sam pronašao bio je Uka i Bjeshkëve të Nemuna (Vuk sa Prokletija), film iz 1968. godine u režiji Miomira Mikija Stamenkovića. Film prati Uku, kojeg glumi Ljuba Tadić, Albanca koji živi na Prokletijama na Kosovu i suočava se s velikim izazovima kada njegov jedini sin, Jahid, postane fašistički kolaboracionista tokom Drugog svetskog rata.

Uka je uhvaćen u krvnoj osveti, koja je centralni aspekt kanuna – albanskog običajnog prava. Razumem značaj ovog filma kao prvog koji predstavlja albansku kulturu u Jugoslaviji, ali imam i mnogo problema s njim. Prikaz Albanaca koji žive u udaljenim selima i sa izrazito patrijarhalnim običajima, zabrinutih isključivo za čast i tradiciju, čini mi se pojednostavljenim i svedenim. 

Svestan sam da su ti aspekti značajan deo moje kulture, ali film prikazuje samo jedan pogled na albansku kulturu u Jugoslaviji — karakterističan za vreme kada nije postojalo drugih prikaza Albanaca. Naglasak filma na rigidnim kulturnim praksama oštro se razlikuje od mog kulturnog izraza. 

Uka je sveden na pojednostavljen, romantičan lik, koji podseća na stereotip „plemenitog divljaka“ koji se pojavio u zapadnoj književnosti od 16. veka. Istorijski gledano, ovaj stereotip je korišćen da bi se prikazale autohtone zajednice kao čiste i netaknute modernošću – prikaz koji može izgledati pozitivan, ali nosi duboko problematičnu agendu.

Zapadni pisci koristili su se ovim stereotipom da romantizuju autohtone zajednice, komodifikujući ih kao statične istorijske artefakte umesto kao kompleksne pojedince. Ti prikazi su često služili da proslave kolonijalne poduhvate širom sveta. U kontekstu socijalističke Jugoslavije, lik Uke se na sličan način uklapa u širu socijalističku političku agendu. Uka je prikazan kao Albanac opsednut čašću, primitivan ali „dobar“, koji se bori s odlukom svog sina da sarađuje s fašistima.

Iako su film napisala dva Albanca, Abdurahman Šalja i Murteza Peza, i dalje je pokazivao određeni stepen egzotizacije albanskih kulturnih praksi. Prikazujući kanun i pridržavanje njega kao nešto „čudno“ i „egzotično“, uklanjajući ga iz šireg istorijskog i kulturnog konteksta, ali istovremeno „zabavnog“ za jugoslovensku publiku, film suprotstavlja Albance i njihovu kulturu modernizujućem jugoslovenskom društvu 1960-ih. Takođe komodifikuje albansku kulturu u Jugoslaviji predstavljajući je kao nešto što treba samo posmatrati i biti fasciniran njome, ali ne i baviti se njom na značajan način.

Sličan fenomen zadesio je romsku kulturu i ljude. Prema istraživaču Nataliji Stepanović, dok su „novouvedeni jugoslovenski filmski heroji prikazivani kako prihvataju modernost“, Romi su dosledno isključivani iz narativa o napretku. Albanske zajednice, poput romskih zajednica u Jugoslaviji, bile su na sličan način komodifikovane zbog svojih kulturnih doprinosa, ali često prikazivane na statičan, marginalizovan način i portretisane kao „nazadne“. Ti prikazi su ih pozicionirali van sfere napretka, učvršćujući stereotipe koji su ograničavali njihovu reprezentaciju na zastarele, tradicionalne uloge, umesto da prepoznaju njihovu dinamiku i savremene složenosti.

Antialbanska propaganda na filmu odigrala je značajnu ulogu u načinu na koji su Albanci viđeni u Jugoslaviji. U pismima dnevnim novinama Politika i nedeljniku NIN tokom 1980-ih kosovski Albanci su opisivani kao „zverski, monstruozni i odvratni“. Ova naracija nije bila  učvršćena samo kroz kulturne proizvode poput filmova, već je bila instrumentalna u stvaranju neprijateljskog okruženja gde je antialbanska propaganda postala uobičajena. 

Još jedan primer takvih prikaza je film iz 1998. godine Stršljen, u režiji Gorčina Stojanovića. Film se fokusira na ljubavnu priču između Adrijane, Srpkinje, i Miljajima, Albanca umešanog u kriminalne aktivnosti, za vreme rastućih tenzija na Kosovu.

Jedna scena iz tog filma ostavila mi je posebno jak utisak: Abaza, Albanca povezanog s albanskim kriminalnim podzemljem, njegov srpski poslodavac pogrdno naziva „Šiptar“ i „kopile“. Srpski lik to kaže u šali, ali zatim se pita zašto Albanci smatraju da je „Šiptar“ uvreda, napominjući da Albanci sami sebe nazivaju „Shqiptarima“. Ovaj trenutak naglašava dubok kulturni jaz i ilustruje kako su rasne uvrede prema Albancima postale normalizovane u srpskom i širem jugoslovenskom društvu.

Film perpetuira problematične prikaze Albanaca i Kosova – obrazac koji je nažalost bio sveprisutan u jugoslovenskoj filmskoj industriji i koji i dalje oblikuje prikaze u mnogim postjugoslovenskim zemljama.

Frustriran stalnim prikazivanjem Albanaca kao kriminalaca, ratnih gospodara, fašističkih saradnika ili iredentista – ili potpunim brisanjem istorije Kosova – svoje istraživanje sam usmerio na otkrivanje prikaza Albanaca i Kosova koji slave njegovu lepotu i ljude, oslobođeni stereotipa.

Otkrivanje talentovanih Albanaca i lepota Kosova

Moje istraživanje nije bilo obeleženo isključivo negativnošću. Otkrio sam albanske pojedince s Kosova, iz Severne Makedonije, Crne Gore i Srbije koji su dali značajan doprinos jugoslovenskoj kulturnoj sceni. Na primer, uticaj glumca Bekima Fehmiua je neprocenjiv; pružio mi je dubok osećaj identifikacije pokazujući šta Albanci mogu postići u umetnosti kada im se pruži prilika. Moj otac je uvek pričao o Fehmiuu s ponosom, s iskricom u očima dok je prepričavao njegov međunarodni uspeh. Za razliku od drugih, Fehmiu nije bio ograničen na uloge ratnih gospodara ili mišićavih boraca, već je glumio niz likova, uključujući i glavne uloge romantičnog junaka.

Takođe sam otkrio prelepi dokumentarac iz 1972. godine, Prizreni qyteti i burimeve dhe bukurisë (Prizren, grad izvora i lepote), u produkciji Zastava Filma. Ovaj dokumentarac, koji je režirao Zvonimir Saksida, prikazuje zadivljujuće pejzaže Kosova i bogatu istoriju Prizrena iz perspektive jugoslovenskog socijalizma. Kada sam ovaj film gledao u svojim kasnim tinejdžerskim godinama, osetio sam duboku potvrdu identiteta gledajući te prelepe prostore i ljude s Kosova u perspektivi koja se činila autentičnom, a ne eksploatativnom.

Dokumentarac beleži intimne trenutke Kosovara različitih etničkih pripadnosti – razgovore na pijacama, šetnje sunčanim bulevarima i stvaranje složenih vezova. Ove scene su me duboko dirnule, i poželeo sam da su ovako nijansirani prikazi Kosova i njegovih ljudi bili češći u jugoslovenskoj filmskoj industriji. Verujem da je od suštinske važnosti da kulturne grupe vide sebe potpuno reflektovane na velikom platnu, da dožive prikaze koji pokazuju ceo spektar njihovih priča – i dobrih i loših.

Odrastajući u Londonu, predstavljanje Kosova sam uglavnom video kroz narative rata i raseljavanja. Vraćanje jugoslovenskom filmu u potrazi za kulturnom reprezentacijom dodatno je učvrstilo ovu negativnu sliku, s plitkim stereotipima koji su dominirali istaknutom filmskom industrijom tog regiona.

Ali unutar te istorije vidim i ogroman rast kosovske filmske industrije nakon rata i sticanja nezavisnosti. Gledati filmove proizvedene na Kosovu, sa kosovskim glumcima u središtu njihovih sopstvenih priča, izuzetno je osnažujuće. Šlag na torti je gledati kako ti filmovi postižu uspehe na bioskopskim blagajnama širom sveta, što je dalji dokaz onoga što možemo postići i proizvesti.

Ovaj tekst je originalno napisan na engleskom.

Arber Ćerka-Gaši je kustos, istraživač i pisac kosovskog porekla sa sedištem u Londonu. Arbër piše o širokom spektru tema, ali je posebno strastven prema balkanskom nasleđu, iskustvima dijaspore, albanskom identitetu i kulturnom izrazu Kosova. Osnivač je i urednik digitalne platforme i godišnje publikacije Balkanism te suosnivač inicijative za događaje Balkan London Collective.