Trideset godina.

Prošlo je trideset godina otkako su u julu 1995. nestali sinovi iz avlija, braća iz soba, muževi iz kreveta, komšije iz autobusa, đaci iz učionica.
Od kada su ubijani redom, sistematski, bez izuzetka – ne po krivici, već po imenu.

Trideset godina otkako je u Srebrenici počinjen genocid – zločin osmišljen ne samo da ubije, već da izbriše. Da iz zemlje, istorije i sećanja pokuša da ukloni svaki trag postojanja jednog naroda, jednog imena, jednog pogleda u oči.

Jer kad ubiješ telo, ostaje ime.
Kad zatrpaš kosti, ostaju fotografije.
Kad premestiš grobnice, ostaju majke.
Zato su pokušali da uklone i ono poslednje – sećanje.

Trideset godina otkako majke hodaju bez pogleda, bez tela, bez pravde.

A mi danas stojimo u Beogradu – gradu koji živi iznad neizgovorenog, s obe noge na potisnutom. Gde se najglasnije ćuti. Gde se ne govori o žrtvama, već se polemiše o terminima. Gde se pravi da nije čuo njihov krik.

Zato širimo „Majčinu Maramu“ – artivističku instalaciju sačinjenu od hiljada marama prikupljenih proteklih godina.
Širimo ih istovremeno u desetinama gradova i zemalja: Sarajevu, Berlinu, Prištini, Skoplju, Amanu, Bagdadu, Pnom Penu…
U Bosni i Hercegovini, Srbiji, Nemačkoj, Kosovu, Severnoj Makedoniji, Jordanu, Iraku, Kambodži i mnogim drugim mestima.

Jer pamćenje ne poznaje granice.
Jer ljudskost ne traži pasoš.

U Beogradu je danas samo jedan deo sa nama – ali svaka od njih stoji kao 8.372 pitanja koja čekaju odgovor.
U svakoj marami je život koji je prekinut, a potom pokušan da se izbriše.
To su marame u kojima su majke čekale da im se deca vrate. U kojima su tragale po masovnim grobnicama. U kojima su dočekivale presude koje kasne decenijama.
U kojima su preživele.
U kojima su umrle, bez odgovora na pitanje: zašto baš on?

Ove marame nisu ukrasi.
One su otpor.
Sećanje koje probada kroz zaborav.

Oni nisu brojevi.
Njih 8.372 puta – jedno ime, jedan život, jedno „volim te mama“, jedno „hoću da budem učitelj“, jedno „neću da me vode“, jedno „reci im da sam živ“.

I nijedno nije vraćeno.
To su rečenice koje nisu stigle da se izgovore.
To su ruke koje nisu stigle da zagrle.

Ova instalacija to pamćenje razvlači preko glavnog trga ovog grada.
Beograd, koji je decenijama gledao kroz prste, sada mora da pogleda pravo u oči.

Ne da bismo optuživali narod – već da bismo sačuvali ljudskost.
Jer ono što ubija duže od metka jeste sistem koji odbija da prizna.

Trideset godina nas uče da je opasno reći istinu.
Da je „provokacija“ pomenuti imena ubijenih.
Da se sećanjem „napada nacija“.

Ali istina nije napad.
Istina je obaveza.

Oni koji su ubijeni nisu imali ni pravdu, ni oproštaj, ni mogućnost da ispričaju svoju priču.
Zato pričamo mi.

Dok Beograd i dalje raspravlja o terminima i brojevima, mi vezujemo marame – za svakog ko je bio vezan i odveden. Za svakog ko je zavezan u tišini.

Svaka marama je veza – između mrtvih i živih.
Između prošlosti i onoga što mora da dođe.
Između istine – i betonskog zida poricanja pred kojim stojimo.

Jer genocid ne prestaje kad se završi ubijanje.
Genocid traje dok se poriče.
Dok se brani.
Dok su svedoci pretnja, a ubice „kontroverzne ličnosti“ sa specijalnim tretmanom – ili, još gore, heroji.
Genocid traje – ovde, danas, sada – kada predsednik države odbija da kaže „žao mi je“.
Kada škole ćute o Srebrenici.
Kada se preziru oni koji podsećaju.

„Majčina Marama“ je podsetnik – da smo svi odgovorni.
 I da niko više nikada ne sme biti zatrpan zemljom i ćutanjem.

„Majčina Marama“ ne pita: ko si ti?
 Već: koga si spreman da pamtiš?
 I da li umeš da budeš čovek – kad je najteže?

Ljudi pamte ljude.
Zato pamtimo.
Zbog njih. Zbog nas. Zbog svega što dolazi posle.

Trideset godina posle.

Dalia Koler je mlada aktivistkinja i novomedijska umetnica iz Novog Sada. Kroz snažan angažman u Inicijativi mladih za ljudska prava i na međunarodnim festivalima, koristi različite umetničke discipline, aktivizam i rad sa mladima kao metode u procesima tranzicione pravde, ljudskih prava, suočavanja s prošlošću i izgradnje mira na Balkanu.