Nema kulture sećanja bez suočavanja sa kulturom zaborava. Po rečima prof. dr Đokice Jovanovića, kultura sećanja je onoliko moguća koliko joj ideologizovana kultura zaborava to dopusti. Ali kultura nemara nije suočena ni sa sećanjem  niti sa zaboravom, njeno permanentno postojanje ne zavisi od prisustva ili brisanja bilo kakvog sadržaja koji svedoči o stradanju. Tog sadržaja jednostavno nema, jer nikada nije ni bio uzet kao predmet pamćenja.

Kako drugačije objasniti da o romskim žrtvama tokom Drugog svetskog rata ne postoje tačni podaci i da procena broja onih koji su ubijeni ili umrli od posledica batinjanja, gladi i zime, variraju i po nekoliko stotina hiljada ljudi? I to ne samo u jednoj zemlji, već govorimo o čitavoj oslobođenoj teritoriji Evrope. Poznato je da Nemci često nisu ni zavodili zatočene Rome, kroz svedočanstva preživelih vidimo da, prilikom odvođenja „Cigana“, nisu pravljeni nikakvi spiskovi nego su Romi izdvajani po grupama od 50 do 200.  Takođe, veliki broj Roma Čergara i Putnika ubijen je tamo gde je zatečen, u čergama na livadama i po šumama, ti ljudi ni pre rata nisu bili evidentirani u popise stanovništva, a nije ni imao ko da ih broji kada su ubijeni.

Ali nije ni potpuno poznato da nemačka okupatorska vojska i kolaboracionistička žandarmerija i policija, nisu ciradama pokrivali kamione kojima su odvozili Rome na streljanje, smatrajući da odvođenje „Cigana“ neće mnogo uznemiriti lokalno većinsko stanovništvo koje je, kao svi narodi u sličnoj situaciji, u blizinama logora vodilo svoje svakodnevne živote.

Zato i ne treba da nas čudi ono što se događalo kasnije, kada više nije bilo zvaničnog fašizma. Opšti nemar za sve žrtve holokausta je za Rome značio da se o genocidu, osnosno Samudaripenu– termin istovetan jevrejskom termunu Holokaust,  počinje da govori tek kasnih ’80-tih i ranih ’90-tih godina, onda kada je pokret za prava Roma tek dovoljno sazreo da bi to pitanje i pokrenuo. Kao i u slučaju svih ostalih „kategorija“ koje su bile meta fašističkog istrebljenja, i Romi su za sećanje morali da se izbore sami, a tada je to ono bilo sa puno rupa i sa malo svedoka.

U procesima vođenim pred vojnim sudovima jugoslovenskih vlasti nakon rata, pitanje genocida nad Romima nije nikad posebno razmatrano. U formularima Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača koja je radila aktivno do 1948. godine, kao i njenih podružnica, odnosno zemaljskih, okružnih i mesnih  komisija koje su imale zadatak da detaljno izvrše pregled svih zločina, nije bilo rubrika  Jevreji i Romi, na osnovu kojih bi moglo da se pristupi utvrđivanju broja stradalih. Iskustvo separacije, diskriminacije, a zatim i teškog stradanja i genocida, doveli su do toga da se socijalna mimikrija pojača gde god je to bilo moguće. Poučeni onim što su doživeli, Romi su se izjašnjavali kao pripadnici većinskog stanovništva, iako su njihova mesta stanovanja, zanimanja i porodične veze sa onima koji su bili „Cigani“  ukazivala da su i sami Romi. Pored toga, u istorijskim udžbenicima se izgubila činjenica da su nacističke odmazde- 100 ubijenih talaca za jednog ubijenog nemačkog vojnika i 60 za jednog ranjenog, pre svega značile ubijanje  komunista, Jevreja i Roma. U Srbiji su, zbog snažnog ustanka i partizanskih borbi, „rasni i politički rezervoari“ često nisu bili dovoljni, pa se pristupalo streljanjima i većinskog stanovništva. Tokom godina nakon rata su ovi taoci svedeni pod pojam „Srbi“, čime se umanjuje značaj koji su njihove žrtve imale za narodnooslobodilačku borbu.

O romskoj kolaboraciji  sa okupatorima izvan logora je zabeleženo samo nekoliko slučajeva, i to u slučajevima zloupotrebe albanskih ili bošnjačkih kolaboracionista, koji su Romima nudili zaštitu ukoliko se priključe kvislinškoj vojsci. Međutim, nema podataka ni o učešću Roma u partizanskim jedinicama, iako znamo da ih je bilo mnogo više, i to pre svega iz porodičnih istorija.

Kultura nemara, kao i sećanje i zaboravljanje, leži na ideološkim pretpostavkama i pod stalnim je uticajem političkih promena. Danas smo sve više suočeni sa normalizovanjem kvislinštva, svedoci smo rehabilitacije četnika za čija zlodela postoje jasni i nedvosmisleni istorijski dokazi. Stanje u kojem smo se može opisati kao stalno iščekivanje sledećeg poteza aktuelne vlasti (svih vlasti od 1990-tih godina pa do sada), ne samo u negovanju kulture zaborava, nego i u njegovim metastazirajućem i permanentom potiranju antifašizma. Na primeru Beograda, gde se urušavanjem komerativnih mesta poput spomenika kulture i mesta zatočeništva i stradanja, dolazi  do kolektivne amnezije da se baš tamo događao užaš. Tako je moguće da će baš ona postati deo zabavne i potrošačke industrije, poput šoping molova i širenja novih elitnih naselja, kakvo je Beograd na vodi.

U toj mahnitoj trci savremenih političara da se odbaci svako sećanje na antifašističku borbu i njenu neraskidivu vezu sa socijalističkom Jugoslavijom,  sve više se umanjuju i relativizuju strahote iz Drugog svetskog rata.  To sve ide u prilog negiranju stradanja, istorijskih svedočanstava, svođenje genocida na kolektvne halucinacije, relativizacije i njihovo izvrtanje, koje nije započelo sa aktuelnom vlašću ali je potpuno usaglašeno sa njom.

Glasovi Roma nisu dovoljno jaki da bi se na pravi način suprostavili kulturi nemara i ukazali na sve propuste koje su učinjeni u istoriografiji. Romi nemaju svoju zapisanu istoriju, ali je možda najupečatljiviji pokazatelj traume koju je kroz Drugi svetski rat doživeo romski narod, taj  da je za svoju himnu odabrao pesmu koja govori o holokaustu. Pesma Đelem, đelem, je narodna pesma koja je dugo pre rata bila prisutna i popularna u romskom narodu od Moldavije do Balkana. Ova ljubavna pesma je nakon rata dobila potpuno drugi karakter i peva o razdvajanju, ubijanju i lutanju. Ukoliko je himna ona tačka okupljanja jednog naroda, koji je u ovom slučaju rasut po celom svetu, i predstavlja njegov duhovni aspekt, onda je romski identitet neraskidivo povezan sa iskustvom stradanja i genocida.

Onih koji su za vreme nacionalsocijalizma bili deca je danas sve manje i više nemamo prilike da sa njima razgovaramo i postanemo deo održavanja sećanja. Ta deca nisu nikada ni bila deca, suočavali su se sa paklom logora i gubitkom najbližih, brzo su odrastali a da nikada nisu ni imali prilike da zaleče svoje traume. Sve što su mogli je da se trude da zaborave. Kao što je poznato, traume ostaju u podsvesti i umaju uticaj na dalji život. Naše bake i deke, a zatim i naši roditelji, prenosili u jednu duboku kolektivnu i transgeneracijsku traumu, kao što mi to radimo i svojoj deci i svim budućim novim generacijama. Činjenica je da naši preci nama nisu pričali o stvarima koje su videli i osetili tokom Drugog svetskog rata leži u činjenici da su hteli da nas poštede onoga što su sami prošli. Po ničeovskom tumačenju, stalno i potpuno sećanje bi bilo nepodnošljivo, pa nam je zaborav zapravo blagoslov.

U tom smislu, zaborav romskog stanovništva nije isto kao nemar većinskog.  Romski narod nije zaboravio, jedino  mlađe generacije Roma nisu morale da znaju nešto što je tako užasno da je teško moglo biti ispričano. Kultura nemara većinskog stanovništva naprosto znači da ono nema nikakav interes da dopre do znanja i činjenica, odnosno do istine  da se o Romima ništa nije želelo znati. Genocid nad Romima nije bio jedan vremenski i prostorno izolovan događaj. Istrebljenje Roma je bilo zasnovano na vladajućim rasnim teorijama, socijalnoj distanci i permanentnom uskraćivanju osnovih ljudskih prava, koje se u to vreme nije dešavalo samo u Nemačkoj. Zato se i događaji koji se dešavaju danas ne mogu i ne smeju odvajati jedan od drugog.  Slučajevi brutalnosti protiv Roma, kao i prema ostalim grupama, kao na primer migranata, čine jedan neprekinuti kontinuum sporog genocida.

Sećanje na Rome žrtve Drugog svetskog rata nije obeležavanje samo jednog dana, 16. decembra (Međunarodni dan sećanja na Rome žrtve Drugog svetskog rata), niti na obeležavanje 2. avgusta (Međunarodni dan sećanja na stradanje Roma), ili 8. aprila (Dan Roma i Romkinja). Sećanje na Rome je mnogo više. To je, pre svega, uvođenje još jednog pojma u diskursu o kulturi sećanja-priznavanje kulture nemara i spremnosti da se da više prostora onome što su poznate činjenice i svedočanstva, ali i priznavanje kontinuiteta nepravde prema romskom narodu.

Vera Kurtić je sociološkinja i aktivisktinja feminističkog, romskog i LGBT pokreta. Veganka je, što smatra političkim činom i u priznavanju nepravde koju čovečanstvo, kao vrsta, čini prema drugim vrstama u svojoj teoriji dominicije. Autorka je više tekstova, kao i dokumentarnog filma koji govori o narodnim pesmama inspirisanim stradanjem Roma u logorima na teritoriji današnje Srbije, kao autohtonim istorijskim svedočanstivima romskog naroda.