Činilo mi se da i dalje diše

Ajetin muž se u vreme rata pridružuju OVK-u. Ona ostaje sama sa četvoro dece od koje najmlađe dete ima nepune tri godine, i sa starim svekrom.

            Ajeta kaže da za vreme rata nije videla masivno ubijanje civila, silovanje žena, neljudsko mučenje muškaraca. Međutim, pre nego što je kročila u šumu sa svojim jedanaestogodišnjim sinom tog dana kada su pobegli, Ajeta je gledala ono što će obeležiti celi njen dalji život- ubistvo njenog sina snajperom koji je njemu prepolovio glavu.

Ajete Ahmeti

Ja se zovem Ajete Ahmeti. Dolazim iz sela Seljance . Rođena sam 20. januara 1967. godine. Bilo nas je četiri brata i šest sestara. Otac nije radio nigde, bavio se stočarstvom i poljoprivredom.

            Nismo bili bogata porodica, već kao i mnoge druge. Bili smo srećni sa roditeljima, sa braćom i sa sestrama. Ja sam od dece najstarija. Nismo imali mnogo, ali smo bili zadovoljni onim što imamo.

            U našoj porodici se radilo onako kako je otac rekao, u toj porodici je bilo onako kako je majka rekla. Svakome od nas su određivali, „Ovo ćeš da uradiš ti, ovo ti, ono ti“. Uvek smo radili šta bi nam oni rekli. Imali smo pšenicu, kukuruz, pasulj, trebalo je kositi, plastiti, sve je to trebalo uraditi. Nismo smeli da kažemo, „Neka ide on/ona, ja neću“.

            Nismo toliko školovani. Ja sam završila samo osnovnu školu. Nisam nastavila dalje školovanje zbog slabih uslova, inače mi je škola dobro išla. Međutim, takve su bile okolnosti, daljina, prevoz, pa zato nisam imala mogućnosti da se dalje školujem. Škola mi je išla dobro, ali mi smo imali krave, koze, morali smo da ih muzemo. Rano sam ustajala ujutru i kuvala do 8 sati. Imam diplomu od prvog do osmog razreda sa svim peticama.

            Imala sam puno društva jer smo u školu išli svi iz tog sela, iz Seljanca. Imali smo oko 20-25 učenika. Bilo je to veliko selo, ali sada tamo niko nije ostao. Pet-šest kuća, više nikoga nema. I učitelji su bili jako dobri, lepo su nas podučavali. Učili smo i srpski i francuski jezik. Bio je jedan Mursaik Ajvazi, bio je direktor svih škola. Kada je neko dolazio kod nas u školu, mene su uvek izvodili. Kada se održao miting u dvorištu škole, mene su pozvali, zato jer sam jako volela školu. Mnogo sam volela da učim.

            Dugo sam pamtila neke lekcije na albanskom jeziku, međutim posle rata sam dosta njih zaboravila. Desilo se to što se desilo pa sam ih zaboravila. Međutim, kada se podsetim, kada čovek uči sa razumevanjem i kada razmišlja o onome što uči, onda ih nikada ne zaboravi. Ne zaboravljam ni učiteljice od prvog do petog razreda, a ni nastavnike od petog do osmog razreda nisam zaboravila. Međutim nisam ih sretala osim Murat Jusufija koji radi u opštini Mitrovica.

            Posle rata sam bila u kontaktu sa dve drugarice. Sada sam u kontaktu samo sa sestrom od strica jer smo ja i ona išle u isti razred, i sa još jednom devojkom iz našeg sela. Sada ne znam da li su se udale ili su otišle u inostranstvo. Jako smo se lepo družile. Kao drugarica nikada nisam želela, a ni sada ne želim, da nekoga povredim. Kada sam imala jedan list papira, delila sam ga sa drugaricama. Jednu smo olovku delile na pola sa drugaricama. Bilo nam je jako lepo.

            Srednju nisam nastavila. Stariji brat je završio srednju školu. I treći brat ju je završio, dok mi, devojke, nismo, nijedna. Pohađale smo školu do osmog razreda. Ja sam volela da nastavim i srednju školu. Kada sam bila u sedmom razredu, došla je jedna Ferdana iz Prištine, ne sećam joj se prezimena. Došla je i skupila sve roditelje u školi. Kada smo došli, čujem jednog čoveka kako govori, „Boga mi, ja ću moju ćerku da pošaljem“. Od svih roditelja samo je jedan rekao da će poslati ćerku u školu. Ona je danas medicinska sestra.

            Danas imam 53 godine i, i dalje volim školu. Uvek sam govorila da je moj san škola. Ali pošto ja nisam mogla da se školujem, Bog mi je ispunio tu želju preko dece. Moj san je oduvek bilo školovanje. Deci sam govorila, „Da li ćete se zaposliti ili ne, školu morate završiti. Morate da se trudite i da učite“.

            Kada sam završila osmi razred, nije prošlo ni pet-šest meseci otac je umro. Imala sam 15 godina. Otac je otišao da uzme kukuruz da ga odnese u mlin. Čim je došao iz mlina je umro, kod kuće. Imao je srčani infarkt.

            Majka nas je sama odgojila svojim trudom, uz velika požrtvovanja i u neimaštini. Međutim, Allah joj nije zaboravio trud, svi smo dobro, svi imamo decu. Jako smo se rastužili zbog očeve smrti, jer je najmlađi brat tada imao samo pet godina. Niko od nas nije bio zaposlen. Stariji brat je bio vojnik kada je otac umro. Međutim, uz pomoć svih, došao je i brat iz vojske pa je nakon dve godine otišao u Nemačku. Nas šest sestara je ostalo kod kuće sa tri brata. Brat nam je pomagao.

            Majka je najviše plakala. „Ostavio me samu sa decom, šta da im radim, desetoro dece, bez plate, bez ičega“. Nekoga smo morali da pošaljemo da bude pastir, da bude da ovcama i govedima. Devojčice su počele da stasavaju, dečaci ko zna koji će put odabrati; majka se najviše brinula. Kada je došao stariji brat joj je rekao, „Dajem ti besu [prim prev. kod Albanaca, čvrsto obećanje koje se mora održati po cenu života] sve će biti u redu, samo se ti ne sekiraj“. I ja sam joj govorila, „Majko, sve ćemo da radimo onako kako nas ti budeš usmeravala“. Dobro nas je vodila, i na sreću sve je išlo kako treba, svi smo se poženili i poudali.

            Tada nismo imali automobil da idemo i dolazimo u Seljance, imali smo konje. Nismo mogli da idemo po namirnice, iako tada nismo mnogo stvari kupovali jer smo imali naše mleko, sir, sve je bilo naše. U Barama, u „Šalja e Bajgores“, to je blizu, tamo se nalazila jedna prodavnica. Tamo smo išli konjima, kupovali smo i vraćali se. Niste mogli peške da idete jer je teren loš. Selo u unutrašnjosti je za razliku jako lepo.

            Posle rata smo se preselili u Brđane-tamo je bio brat. Sada više nije. Sada živi u Švedskoj, ali se njegova kuća nalazi tamo. I oni su oko dve godine živeli tako, majka sa moja dva brata i četiri sestre, jer smo se ja i druga sestra udale. Zapalili su mu kuću, pa su se opet vratili u Tunel, u stan. Majka se mnogo sekirala zbog brata jer je otišao u inostranstvo jer je bio jako mlad.

            Ja sam se udala u Kutlovcu. ’87. godine sam se udala kada sam imala 20 godina. Kada sam se udala, ja kao najstarija, majci je to palo jako teško jer sam oduvek bila njena desna ruka. Kada sam se udala, rekla mi je, „Boga ti, Ajete, nemoj da prođe dva-tri meseca, a da bar jednom ne dođeš majci. Hvala Bogu, dosta smo bili udaljeni, ali sam dosta često išla. Samo zbog nje. Zatim su i ostale sestre odrasle kao i braća. Ipak, žal za ocem nikada nije minuo.

            Otac je oduvek voleo rad na njivi. Mi smo mu svi pomagali oko sena, pšenice, kukuruza. Međutim, otac je više voleo kćerke od sinova, dok je majka više volela sinove od kćerki. Otac se mnogo brinuo o nama, mi smo ga poštovali. Stidili smo se da pred njim govorimo nešto neprikladno. Mada, ja sam više volela majku. Ne znam zašto. Možda zato što sam ja bila najstarija pa sam gledala kako se majka pati. Ženskim poslovima nikada kraja nema, pa sam zato i volela majku više.

            I dan-danas mi je žao majku. Živa je, živi sama u stanu. Ima četiri sina, a svi su u inostranstvu sa porodicama. Živi ovde sa jednim bratancem. On ima 19 godina. Živi u stanu u Mitrovici. Dobro je hvala Bogu. Uzmu je, ode, bude tamo pet-šest meseci, pa i godinu. Vrati se pa ode ponovo. Tamo joj se ne sviđa. Ipak, Bog joj je pomogao jer se mnogo napatila. Život je bio mnogo težak.

            Udala sam se sa 20 godina. Suprug je stariji od mene devet godina. Sećam se dana svadbe. Bio je 23. septembar, lep dan, sunčan. Bilo je daleko da se iz Kutlovca dođe u Seljance. Tri sata peške, sat i po autom. Međutim, tada nije bilo mnogo automobila. Bili su konji sa zaprežnim kolima. Došli su po mene sa četiri automobila. Ljudi, svatovi. Imali su puno rođaka.

            Kada sam došla ovde kod muža, bilo nas je 30 osoba. Velika porodica. Venčali smo se po tadašnjim običajima. Ovde živi jedan moj brat od strica, a mužev brat je bio kurir u školi. On je hvalio svog brata, a moj brat od strica je hvalio mene. Zatim je brat od strica došao kod nas i rekao mom bratu, „Prose Ajetu u Kutlovac“. Majci sam rekla, „Ne radite mi ovo majko, još sam mlada. Želim da ostanem kod vas. Najstarija sam“. Majka mi je rekla, „Kćeri moja, baba-devojku neće niko“. Rekla je, „Puniš 20 godina“. Rekla sam, „Onda, neka bude kako vi kažete.“

            Takva je bila sudbina. Posle tri nedelje je došao ponovo, tada sam se verila. Bila sam verena šest meseci pre nego što sam se udala. Udala sam se 23. septembra, a 20. januara sam napunila 20 godina.

            Kada sam otišla kod muža, dva-tri meseca nisam mogla da se pomirim sa sudbinom, zbog majke. Nikada nisam verovala da će neko moći da me zameni u pomoći koju sam pružala majci. Ali sestre su me zamenile, sve redom. Jer su se zatim i one verile kao ja, uz pristanak roditelja i braće.

            Kada sam došla ovde, muž je bio bez posla. Imao je jednog brata koji je bio kurir u školi, jedino je on bio zaposlen. Drugi brat je bio učitelj u Rahovu, ali su ga Srbi isterali sa posla. Ja sam se udala, a posle godinu dana su se muž i braća odvojili kako bi svaki imao svoju kuću. Posle Jetonovog rođenja su se braća odvojila svaki u svoju kuću.

            Jeton je rođen 6. avgusta 1988. godine, u bolnici u Mitrovici. Tog dana kada sam otišla da se porodim, oni su hteli da prodaju pšenicu. Ali ni tada situacija nije bila dobra. Mnogo si srećna kada po prvi put postaneš majka. Bio je dobro, pametno dete. Otkako je napunio sedam godina, Jeton je radio sa svojim ocem. Išao je po drva, išao je da sadi pšenicu, da kupi seno, da čuva krave, koze. Pored svega je uvek išao u školu. Kada je krenuo u prvi razred je govorio, „Biću dobar đak i postaću vojnik Kosova“. Čuo je svog oca kako tako govori. Kada bi se kao porodica skupili pričali bi o Kosovu, govorili su da je dobro kada neko da svoj život za očevinu, pa se tako i njemu to urezalo u pamet. Nikada nije otišao u školu dok ne bi poljubio oca i mene.

            Prvi i drugi razred je završio u nekoj kući; tu su pohađala nastavu deca od prvog do petog razreda, da ne bi dolazili ovuda ka Tunelu. Međutim, on nije dočekao da završi peti razred, iako je bio odličan učenik.

            Dve godine posle Jetona nam se rodila Fitora. Tada smo već bili odvojeni od Šefćetove braće, međutim živeli smo u istom dvorištu. Odlično su se slagali sa njihovom decom. Fitoru smo sa šest godina upisali u školu da bi išla u školu zajedno sa Jetonom. On je išao u drugi, a ona u prvi razred. Ona je bila živahna, ali su se lepo slagali. Ljiridon je rođen dve godine posle Fitore. Ljiridon nije išao tamo u školu, išao je ovde u Tunelu, jer se kasnije zatvorila ona škola u Kutlovcu.

            Nakon četiri-pet godina, je li tako, rodila se Dafina, ’97. godine. Dafina je za vreme rata imala samo dve i po godine. Još ne beše napunila tri. Dafina je rođena pet godina posle Jetona. Kada se rodila, situacija je bila jako loša. Rođena je u Mitrovici, u severnom delu, u bolnici u Mitrovici. Posle rata su rođeni Valentina i Jeton, sa razmakom od godinu i po.

            Deca se odlično slažu, pomažu jedni druge. I mi smo mirna porodica, uvek smo ih upućivali na pravi put, šta je dobro, a šta loše. Hvala Bogu, oni su prihvatili naše savete.

            I otac im je uvek pričao o tome šta je najbolje za njih. Pričao im je o porodici. Kada je otišao u rat, rekao im je, „Vidite, ja idem da ratujem…“ Nikada nisam ni pomislila…Mislila sam, otići će, ali će se jednog dana vratiti. Nas je ostavio sa svojim ocem, sa svekrom, mene sa četvoro dece. Dever je uzeo svoju decu, otišao je u Nemačku. Otišao je u inostranstvo pre rata. Mi smo bili sami u kući. Nikoga drugog nije bilo. Samo je još jedna kuća bila malo niže. Svekar je imao preko 80 godina.

            Imali smo puno stoke, a Jeton se mnogo mučio. U 11 sati uveče on bi i dalje sa mnom trčao da tražimo krave i vratimo ih. Sve poslove koje je radio jedan odrastao muškarac oko kuće, on ih je radio sa svojih jedanaest godina. Svekar je bio star, nije mogao. Ostao je svekar da se brinemo o njemu, sa druge strane sitna deca, tamo muž vojnik. Nismo imali kome da se obratimo za pomoć. Međutim, hvala Bogu, dobro je. Imali smo sve što nam je trebalo, šta da se radi. Sva zahvala Allahu, blago nama za Njega, sve nam je dao.

            Kada je Šefćet stupio u OVK, ustao je rano i rekao, „Ja odoh“. Krenuo je zajedno sa jednim njegovim bratom od strica. Ja i Jeton smo izašli na prozor. Pitao ga je, „Oče, kuda ideš?“ Rekao mu je, „Idem da oslobodim očevinu. Sećaš li se da sam ti pričao o tome?“. Rekao mu je, „Da, sećam se.“ Onaj brat od strica mi se obratio, „Ajeta, kako se držiš?“. Rekla sam, „Dobro.“ Rekao je, „Idi, uteši mi ženu“. Oni su živeli malo niže.

            Kada su oni otišli, mislila sam, nije to ništa. Otišla sam kod žene tog rođaka i rekla joj, „A šta je tebi što plačeš?“ Rekla je, „Oni odoše, a ne zna se da li će se vratili živi ili ne!“. Rekla sam, „Kako je Bog odredio. Ako je Bog rekao, umreće, ako nije, vratiće se.“

            Posle dva-tri meseca se vratio Šefćet, ali je ponovo išao tamo. Stalno je tražio da deca idu u školu. Kada smo došli ovde u Tunel, jedan sused je rekao Jetonu, „Gde ti je otac?“ Rekao mu je, „U Nemačkoj je“. „Lažeš, otac ti je u Albaniji. Ubićemo i tebe i tvoga oca“. Ja ih nisam poznavala, ali ih je poznavao dever, jer su živeli tu blizu. Dever je pre rata došao u Tunel.

            Mesec dana smo proveli ovde u Tunelu. Sin je tu išao u školu, a ja sam se mnogo plašila. Jednog dana mi je rekao, „Majko, tako ti Allaha hajde da idemo u Kutlovac, pa makar živeli pod jednim trnom“. Rekla sam mu, „Sine moj, kako da odemo u Kutlovac. Prodavnice su daleko, sve je daleko“. Rekao je, „Hajde idemo, uzmimo ovo dvoje dece i dedu i idemo.“ Sutradan sam pokupila decu, svekra i otišli smo u staru kuću.

            Kada je došao Šefćet odatle gde je bio u vojsci, malo smo uredili kuću zajedno sa bratom od strica pa smo tu živeli. Ja sa četvoro dece, i brat od strica koji je živeo malo niže od nas.

            Jedne noći padao je sneg, duvao je vetar, sneg nam je zatrpao vrata. Jedva smo pokupili goveda. Iznad nas se nalazila antena Kutlovca. Bilo me je strah. Rekla sam, „Bože, u tvojim smo rukama“. Sin mi je rekao, „Uopšte se ne plaši. Sramota je da se mi bojimo, dok nam je otac vojnik“. Otac mu je uzvratio, „Alal ti vera sine moj!“ Još ne beše navršio jedanaest godina.

            Lajao je pas te noći, a puške su odzvanjale. Oka nismo sklopili. Zatim se svekar razboleo. Bože dragi, kako je samo bio loše. Bolela su ga leđa, želudac… Pozvala sam devera koji je sutradan došao i odveo svekra kod doktora. Jeton je non-stop morao da govedima stavlja hranu, a ja uz njega.

            Nakon dva-tri dana ili možda posle nedelju dana smo postavili jedan šator u šumi. Bilo nas je dve porodice, mi i porodica Šefćetovog brata od strica. Primetili su nas pa su počeli da bacaju granate. Bio je i sin brata od strica, samo je njega imao, rekla sam mu, „Isufe, uzmi mi samo Jetona“. Uzeo ga je, odoše ka reci, siđoše dole. Kada su se vratili beše prebledeo jer su dugo bacali granate.

            Sutradan smo se uputili ka Barama. Išli smo peške svi zajedno sa decom. Hodali smo koliko smo mogli da izdržimo. Mesec dana smo proveli u Barama. Ostali smo bez hleba i bez brašna. Uzela sam sina, popeli smo se na konja pa smo ja i Jeton otišli u Seljance. Uzeli smo 100 kilograma kukuruza. Moj stric nam je dao. Natovarili smo ga. Iz Seljanca smo došli u Bare peške sa Jetonom. Čim smo odneli kukuruz da meljemo, rekli su nam, „Srbi su nas opkolili“. Ostavili smo sve. Krenuli smo iz Bara peške za Kutlovce. Više nismo izlazili iz kuće.

            Onog dana kada su ubili Jetona smo ja i jetrva ustale da kuvamo. Bio je 22. maj, 11 časova. Videli smo da su Srbi stigli, ali nismo znali da su Srbi, mislili smo da je neko došao da ubere kupus.

            Sin mi je zatražio malo šećera da stavi u mleko, rekoh mu, „O sine moj, nema“. To mi je ostao žal, nisam imala šećera da mu zasladim mleko. Čim smo izašli u dvorište, šuma nam je bila udaljena dva-tri metra, svi su potrčali, pobegli u šumu. Moju ćerku, Dafinu je uzela jetrva u naručje jer je imala samo dve i po godine, nepune tri. Sinu sam rekla, „Kreni Jetone, ja ću uzeti samo komad hleba“. Pomislila sam, tražiće mi deca da jedu. Rekao mi je, „ Ne, neću da odem bez tebe.“

            Svekar je pobegao u šumu. Svi naši su ušli u šumu. Nas dvoje, čim smo kročili vani, on je bio uz mene. Bio je visok, mnogo viši od mene. Čim smo kročili ka šumi on je pao. Videla sam kako mu je odleteo vrh glave i mozak mu se prosuo po zemlji.

            Kada sam videla to rekla sam, „O Bože sve je u tvojim rukama, ubiše mi Jetona“. Bog mi je poslao snagu, uzela sam ga u naručje i unela sam ga u šumu.

            Dok sam ulazila u šumu, skinula sam košulju i obmotala mu glavu. Jetrva mi je dodala neki džemper, umotala sam ga samo da mu ne ispadne celi mozak. Ali dok sam ja stigla sav mozak mu se prosuo, ništa mu nije ostalo u glavi.

            Legla sam ga tu. Srbi su nam se približavali. Kada su došli blizu nas, čule su se puške. Trebali smo da odemo u selo Rašan. Dever mi je doviknuo, „Ajeta, pusti ga!“. Ali Bog mi dade snage i nisam mogla da ga pustim. Rekao mi je, „Ostavi ga ovde“. Rekla sam mu, „Oh aga [prim. prev. naziv kojim Albanci oslovljavaju starijeg muškarca iz poštovanja], kako da ga ostavim, on je još živ?! Činilo mi se da i dalje diše. Rekao mi je, „Ne, Boga mi, on je mrtav“. Rekao je, „Dolaze Srbi“. Bilo ih je sedmoro-osmoro ili više njih. Rekao mi je, „Ostavimo dečaka ovde, vratićemo se ponovo, bojim se sve će nas uhvatiti“. Rekla sam, „Sina nikada neću ostaviti. Neka me uhvate, neka me ubiju.“ Rekla sam, „Idite vi“. Rekao je, „Boga mi, neću te ostaviti samu nikada.“

            Dafina, ćerka je bila gladna, niti je jela niti pila od 11 pre podne do 2 posle ponoći. I tako je ostala sa nama zajedno sa lešom.

            Jedno-dva vojnika su oko 2 počeli da pale kuće. Međutim, jedan sin mi je umro, ubiše ga, ali drugi mi se izgubio. Dva dana nismo mogli da nađemo Ljiridona. Od pucnjeva, od straha, peo se po šumi kuda god je mogao i tako se našao u selo Zasela. Pomislih, „Oh, Bože, sačuvaj mi pamet. Ovaj mi sin umre i ode, Allah je tako hteo, ali gde sada da nađem drugog sina?“. Posle dva dana me je pozvao dever i javio, „Ljiridon je u Zaselu“.

            Dođoše ljudi, sahraniše sina takvog, ali sam ja kasnije pokupila njegov mozak i rekla sam im, „Evo, ovo je njegov mozak“. Uz rub šume sam ga sahranila. Uvek kada mu posetim grob znam da je tu do njega sahranjen i njegov mozak, jer mu je skoro ceo ispao, sva krv se izlila. Oči su mu bile ukočene, on se ceo ukočio jer su mu otkinuli pola glave.

            Niko mi nije čuo glas, niti mi je iko video suzu. Zašto? Zato što je Šefćet i deci i meni govorio, „I da počne rat, šta god da se desi moramo se nositi sa time, moramo biti jaki“. Setila bih se njegovih reči.

            Muž nije saznao da mu je sin poginuo dok se rat nije završio. Svi drugi su saznali, a on kada je došao je video grob. Pitao je brata od strica, „Čiji je onaj sveži grob?“. Rekao mu je, „Boga mi, ubili su ti sina“.

            Mi, kada su mi ubili sina, te noći smo otišli u Rašane. Drugog sina nisam mogla da nađem. Međutim, dva dana nakon što su nam rekli da se nalazi u Zaselu, otišli smo i proveli tri noći kod deverovih prijatelja. Onda su nas odveli u Crnu Goru. Vikala sam, „Neću da idem, sina su mi ubili, nemam više ništa!“ Svekar mi je govorio, „Moraš da bežiš, moraš da odeš“. I tako smo otišli.

            Policija je iz autobusa izvela devera i Šefćetovog oca. Ja nisam imala nikakve dokumente, ni ličnu kartu, ma ništa. Ušli su i ispitivali su. Svekar je plakao, govorio je, „Nije mi žao nas, ali Ajeta nema dokumenate“. Rekla sam mu, „Oče, ne brini se, ništa se neće desiti. Pošto je Jeton umro, ja više nisam ni za šta.“. „Kome ćeš ostaviti ovo troje?“. Rekoh, „I ovo troje su moja deca, ali…“ Hteo je Bog tako pa nas nigde nisu zaustavili, mene nisu pitali za dokumenta. Njih dvoje su vratili u autobus, samo su im tražili dokumenta.

            U Crnoj Gori smo tri nedelje proveli u Ulcinju. Napravili su nam neke šatore. Mala plaža je bila blizu. Oni kojima niko nije poginuo su žalili za imovinom, a one kojima je neko poginuo nije zanimala imovina. Mene nije bilo briga uopšte za imovinu jer mi je umro sin. Mnogi, dok smo bili u Crnoj Gori, su oplakivali imovinu, „Izgorela nam je kuća, imali smo ovoliko, imali smo ovo-ono…“ Nisam mogla ni da ih slušam. Moje srce je bilo prepolovljeno jer su mi sina ubili. Ali, hvala Bogu- iako njegovo mesto niko ne može da zauzme- ali eto, Bog mi je podario i ovog drugog sina.

            Kada smo se vratili iz Crne Gore, uputili smo se odmah ovamo. Ovu kuću je dever kupio pre rata. Šfćet je ovde došao jer nije imao kuda, ono tamo bijahu zapalili. Tu je bio. Mi smo tri nedelje bili tamo pa smo i mi došli. Šfćeta smo našli ovde. Pet godina smo tako živeli, posle pet godina smo je kupili. Mi smo kupili ovaj stan, zatim je on kupio onaj sa druge strane pa su oba stana naša. Porodica se ponovo okupila.

Stigao je i prvi Bajram. Ne postoji ništa teže. Uvek smo voleli da smo zajedno za Bajram, bili smo jedna srećna porodica. Nikako nismo mogli da podnesemo taj dan Bajrama bez Jetona. Došla je majka i rekla, „Ne smete tako, imate drugu decu“. Rekla je, „A šta je sa mnom, ostala sam sa desetoro dece i bila sam glava kuće?“. Rekla je, „Suočila sam se sa svime i Bog mi je isplatio sav trud. I vi se morate pomiriti.“ Majčine reči su nas malo smirile. Ali i Bog ti da snagu.

            Kada je dever pravio svadbu za dva sina odmah posle rata- nisu hteli da prave svadbu, da prave slavlje- ja sam prva otišla i pustila sam muziku. I kod drugog devera sam isto uradila. Ne želim da neko ne oseti zadovoljstvo svog deteta zbog mene. Mrtvi sa mrtvima, živi sa živima. To sam uvek govorila, to govorim i danas. Svima je bio žao. Svi koji su poginuli su imali majke, međutim svakome je svoga najviše žao.

            I danas me pitaju, „Kako si mogla da podneseš, kako si prva pustila muziku?“. Jesam, jer ne želim da zbog mene neko kaže, „Zbog Ajete nisam mogao da pustim muziku, nisam mogao da osetim zadovoljstvo zbog sina/snaje“.

            Ja sam zadovoljna ostalom decom, nadam se da svi koji ih imaju budu zadovoljni. Često mi dođe tako i budem jako tužna. Međutim, ja sam oslonac pronašla u Bogu. Ono što se većini desilo, to se desilo i meni.

            Bio je rat. Hvala Bogu nije ubijen zbog nečeg sramnog, jednostavno zbog rata. Dete je bio, nije bio zao.

            Zatim sam sa 35 godina ostala u drugom stanju. Rodila sam Valentinu, kćerku. Nikada nisam rekla, „Zašto si mi, Bože, podario kćerku?“. Mnogo volim devojčice. Allah je tako hteo. Devojčica je bila lepa, dobra. Odmah posle toga sam ponovo ostala u drugom stanju. Kada se rodio dečak bila sam u dilemi, da li da obnovim ime ili ne? Govorili su mi, „Nije dobro da se obnavlja ime“. Ali ne, odlučila sam. Ja sam odlučila. Zajedno sa mužem. Jer nije pitanje samo da se obnovi ime nego i da ga zovem imenom Jeton, da ponovo postoji jedan Jeton u našoj kući. Zahvaljujući Bogu, skroz se liči na njega. Kada god svi odemo na njegov grob, na godišnjicu, svi plačemo, samo on ne plače. „Bog je tako hteo, sada imate Jetona“. Da, imamo Jetona, ali njegovo mesto niko nikada ne može da zauzme.

            Posle rata je Šefćet godinu dana radio bez naknade u KZK-u. Međutim, imali smo kravu, mleko, sir, pravili smo sami. Svu decu smo iškolovali. Imali smo i pčele i med. I danas imamo. Sva deca su fakultet završila od tog novca. Najviše smo prodavali mleko i sir. Učitelji su najviše kupovali jer je škola ovde u blizini.

            Pre rata, kada je Šefćeti bio u Kutlovcu, donosio je mleko ovde dole samo da nema potrebe da nekome traži novac. Nije radio, samo je prodavao mleko, sir, ovde u Tunelu; donosio ih je peške. Posle su i deca, kada smo se doselili ovde, nosila mleko, samo da bismo zaradili neki dinar da bi ih iškolovali. Nisu to zloupotrebili, učili su.

            Nikada nismo imali nešto mnogo. Naša deca nam nikada nisu rekla, „Zašto nam ne date 50 centi, 20 centi da kupimo nešto“. Nikada. Znali su da se nema. Danas sami zarađuju. Ćerka je udata, ima dvoje dece. Ljiridon je završio školu i fakultet. Studirao je u inostranstvu, kupio je auto, napravio je garažu. Renovirao je ovu kuću. Ova kuća je bila u jako lošem stanju. Nisi mogao da uđeš unutra. Ni stepenice nisu bile bezbedne.

            Ljiridon, a takođe zahvaljujući svom ocu koji je prodavao med, ali više je Liridon pomogao jer je imao stipendiju, pa je slao koliko je bio u mogućnosti, plus je kupio auto. Nemamo toliko kapitala, ali nismo ni u lošem stanju, dobro je. Kada ste zadovoljni sa decom, najveće bogatstvo su deca. Imamo još jednu pomoć. Ja primam sinovu penziju, Šefćet prima svoju. Malo od prodaje meda, iako ove godine ga nismo imali, ali dobro je. Međutim, najviše nam je pomogao Ljiridon.

            Fitora je najstarija kćerka. Završila je pravni fakultet. Fitora je uvek bila jako pristojna, jako pametna. Danas se za bilo šta obratimo njoj. Kako braća, tako sestre, tako i mi roditelji, oboje. Pre nego što nešto odlučimo mi se prvo posavetujemo sa njom. Fitora je jako inteligentna, i dobar je govornik.

            Završila je master i njena drugarica ju je upoznala sa svojim bratom jedincem. Fitora je otvorila kancelariju, odnosno Ljiridon je otvorio za nju. Advokatsku kancelariju. Bila je verena kada smo joj otvorili kancelariju. Međutim, rodila je sina pa je na neko vreme morala da zatvori kancelariju, ali je ponovo otvorila. Sada je rodila kćerku, još nije otvorila kancelariju.

            Dafina završava edukativni fakultet. Pripremila je diplomski rad, treba da ga brani u septembru pa da diplomira. I Dafina je dobila stipendiju. Dafina je imala sve 10-ke. Ljiridon je imao sve 10-ke, isto tako i Fitora. Valentina studira albanski jezik, i ona studira na fakultetu u Prištini. I ona, hvala Bogu, ide istim stopama kao i ovi pre nje. Jeton je u gimnaziji, i on je uvek odličan. Moj san se obistinio, pošto ja nisam mogla da se školujem. To je moj san i dan-danas i nikada neću prežaliti taj žal za školom.

U Jetonu, ovom kojem sam obnovila ime, vidim starijeg Jetona u očima i građi. Da mi kaže, „Boli me nešto“, ili da mu neko vikne, ili da mu vidim suze, ja ne mogu to da podnesem. Srce me zaboli. Svi su moja deca, ali njega ne mogu da čujem da zaplače. Ne mogu da ga gledam nervoznog. Dušu mi kida.

            Pre tri godine je bilo mnogo hladno, bila je zima. On je uzeo neke sanke i sankao se niz asfalt, u podnožju se nalazilo neko pokvareno auto. On je udario nogom o auto. Došao je sin od suseda i rekao, „Dođite, uzmite Jetona jer ne može da se pomeri“. Sećam se, tada sam mu viknula. Nogu je zamalo otkinuo sve do kosti. Vrisnula sam, „O, Bože, šta mu se desilo“. Odveli smo ga doktoru. Imao je 17 kopči. Hvala Bogu, dobro je; normalno, ostao je ožiljak, ali on je dobro. Želim da kažem, ne mogu da podnesem da on plače. Ne mogu da ga gledam nervoznog, odmah mi bude loše. Dok ga gledam, pogotovo kada mi okrene leđa, čini mi se isti kao on.

            Na početku, nakon Jetonove smrti, sanjala sam ga, ali ga sada sanjam ređe. Sada ga ne sanjam. Na početku je tada došao i rekao mi, „Uzmite Ljiridona odvedite ga u Kutlovce ponekad, jer, oh Bože, kako je tamo lepo ujutru. On je stalno samo unutra“. Istina je da smo ga samo unutra držali, nismo mu dozvoljavali da izađe. Svi bi išli na jedan bazen, mi njega ne bismo puštali. Danas nikada ne izlazi, ni noću. Gleda svoj posao i uopšte ne voli da izlazi. Ovaj mlađi izlazi češće.

            Kada sam ga sanjala drugi put, beše porastao, bio je mnogo visok. Ošišan na ćelavo. Rekoh, „Sine moj, zašto si se ošišao?“ Rekao je, „Tamo gde sam ja, ne dozvoljavaju dugu kosu“. Rekoh mu, „Ostani samo još malo“. „Ne“ rekao je, „dosta je, idem tamo jer je tamo mnogo bolje“.

            Sećam se ova dva sna. Sada ga retko sanjam, ne tako često. Prošla je 21 godina. Na njegov rođendan sam pisala na telefonu, javila sam celoj mojoj porodici, majci, sestrama, braći. Napisala sam jednu stranicu na viber-u i svima poslala. Ja ga se sećam, roditelj ne zaboravlja. Možda ga ni sestre ni braća neće zaboraviti.

            Kada čovek razmisli, bio je rat. Mnogi su ostali bez ikog svog, mnogi nemaju nikoga da ih poseti. Mi nismo videli šta su radili, mi smo videli kako su mi ubili sina metkom. Nismo doživeli silovanja, maltretiranja. Nismo videli. Međutim, meni je dovoljno.

            Mislim da ga je neko od ovih Srba koji su ovde, ubio. Tog dana kada su ga ubili, tog dana su se spustili dole, uhvatili su stričevu snaju sa porodicom, prebili je. Ona je bila udata za Šefćetovog brata od strica. Pred decom su je prebili na mrtvo ime. I ona je ostala sa svekrvom, zaovom i decom.

            Kada bih znala ko ga je ubio, ne znam šta bih mu rekla. Možda u tom trenutku ne bih mogla da uradim ono što su oni uradili, ali neka ga Allah kazni. Onoga ko je to uradio detetu, jer je on bio dete koje je Bog dao, imao je jedanaest godina, njemu bih rekla, „Allah te kaznio. Neka te Allah kazni zaslužnom kaznom jer ti dete ništa nije bilo krivo“. Ali on je Srbin, nije ga zanimalo da li je to žena, dete…

            Mnogo je voleo školu, mnogo je voleo knjigu, mnogo je voleo učenje. Godinu dana nakon pogibije sam otišla u školu, održali su mu pomen. Jedna devojčica je govorila o njemu. Niko nije mogao da zadrži suze. Stavili su cveće na njegovo mesto u klupi.

            Meni je bilo mnogo teško, ali nekome su pobili celu porodicu. I sam da ostaneš, mora da se živi. Ali pošto sam zadovoljna sa ostalima, verujem da će Bog svima podariti dobro. Daće Bog da se na onom svetu sretnemo sa svima koji nam žele dobro, a posebno sa našim sinom. Nadam se da će svako uživati sa svojima.


Priča je deo knjige “Oteto detinjstvo: ispovesti dece tokom rata” i objavljena je kao deo aktivnosti civilnog sektora na Kosovu, organizovane s ciljem da se obeleži Međunarodni dan prisilnih nestanaka – 30. august 2023. Knjiga je izdata u partnerstvu forumZFD program na Kosovu i Resursnog centra za nestale lice, uz podršku nemačkog ministarstva za razvoj i saradnju (BMZ) i ambasade Švajcarske na Kosovu. Priština, 2022.