Haški tribunal, dobro poznato ime za sve osobe koje žive na ovim prostorima, i o kome svi imaju mišljenje, bilo ono grupno, ili individualno. Nažalost, pokazalo se da, iako velika većina poseduje sopstveno mišljenje o njemu, jako mali broj ljudi zaista poseduje znanje neophodno da bi svoje mišljenje potkrepili činjenicama. Na tragu ovoga, na sedmu godišnjicu kako je Haški tribunal prestao sa radom, resio sam da u potpunosti preispitam sopstveno znanje, ali i mišljenje o njemu, svoja prva secanja koja su dovela do formiranja prvih stavova, kao i sve staze koje su mi bile dostupne na putu saznanja o tribunalu. Takode, želeo sam da saznam vise i o pitanju o tome kako je ovaj sud, koji je u svesti ljudi bio 24 godine njegovog postojanja, pozicioniran u njihovim secanjima.
Suđenje u koloru
Dana 25. maja 1993. godine Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija je usvojio rezoluciju 827 kojom je ustanovljen Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju, ili kako je na ovom prostoru postao kolokvijalno poznat – „Haški tribunal“. Bio je to prvi sud za ratne zločine koji su osnovale Ujedinjene nacije i prvi međunarodni sud za ratne zločine nakon sudova u Nirnbergu i Tokiju. Osnivanje Haškog tribunala se desilo svega 4 meseca pre nego što sam se ja rodio, u vrtlogu sankcija i rata koji je buktao na prostoru bivše Jugoslavije, vrtlog koji će trajati do kraja poslednje decenije dvadesetog veka, a po nekima se produžiti i u prve godine novog milenijuma. Srećom, nisam imao dovoljno godina da se sećam ratova, niti da na svojoj koži iskusim sve strašne svakodnevnosti rata, sem bombardovanja SR Jugoslavije 1999. godine od strane NATO pakta, do kojeg je došlo kao odgovor na, i pokušaj da se spreče masovni ratni zločini i kršenja ljudskih prava koje su Vojska Jugoslavije i MUP Srbije, po direktivi najviših političkih i vojnih zvaničnika tadašnje SR Jugoslavije, činile nad kosovskim Albancima i drugim nesrpskim stanovništvom na Kosovu. Moji prvi susreti sa ratovima vođenim na ovim prostorima tokom 90-ih godina prošlog veka, osim kroz traumatična sećanja porodice i okoline, ostvareni su kroz Haški tribunal. Sad već legendarni prenosi suđenja, prvo Slobodanu Miloševiću, a potom i Vojislavu Šešelju bili su svakodnevnica svakoga od nas ko je u to vreme imao (ne)sreću da poseduje televizor. Ceo događaj je zanimljivo posmatrati sa sociološkog askpekta jer se ceo jedan pravni događaj pretvorio u nešto nalik gledanju fudbalske utakmice, gde su „naši“ optuženi ratni zločinci, a protivnici koje „mrzimo“ sudije i tužioci tribunala, gde se smejemo nepoštovanju sudija, tužilaštva i samog procesa. U takvom meču pobeda bi bila njihovo oslobađanje za „zločine u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Kosovu koje nisu počinili i koje su nametnuli srpskom narodu“. Sigurno nisam jedini koji je odrastao u takvoj klimi i koji je slušao takve stavove. Srećom, sredina i vaspitanje u kojoj sam odrastao i koje sam dobio je bilo neprocenjivo da ne prihvatim taj revizionistički i apologetski narativ koji je dominirao. Po okončanju obaveze Srbije da uhapsi sve begunce, Ratka Mladića i Gorana Hadžića 2011. godine, kao i okončanju svih većih procesa koji su se vodili pred MKSJ-om, on je iščezao iz naše svakodnevnice. Medjutim, njegovo nasleđe i ono što nam je doneo i ostavio i dalje igra ogromnu ulogu u životima svakog pojedinca u Srbiji.
Prođe cela „nedelja“
Dana 29.11.2017 godine, slučajno na dan republike SFRJ, tribunal je doneo svoju poslednju presudu i krajem te iste godine zatvorio svoja vrata. Kako se približavamo sedmoj godišnjici od njegovog kraja, uhvatim sebe da razmišljam o pitanju „šta je njegovo nasleđe“ i „kako će ga ljudi koji su rođeni godine kada je on završio svoj mandat percipirati?“. Da li je njegovo nasleđe 161. osobe optužene i 93 osuđene za neke od najtežih ratnih zločina, koji uključuju i stravične zločine poput genocida? Prilika koju je pružio da se glas žrtvi čuje, da dobiju svoj dan u sudu, da se suoče sa svojim krvnicima kao i sa krvnicima svojih bližnjih? Možda je to ogromna arhiva tribunala, digitalizovana i dostupna online, sa milionima strana svedočenja, vojnih i policijskih izveštaja kao i video zapisa? Arhiva koja je svim istraživačima koji žele da se bave raspadom Jugoslavije i ratovima koji su usledili nesumnjivo bitna i značajna i potpuno dostupna. Ili će pak, njegovo glavno nasleđe samo biti negiranje i relativizacija od strane većine vodećih političara i akademika njegovih presuda, njegovog istraživanja i rada na rasvetljavanju najmasovnijih ratnih zločina na prostoru Evrope od Drugog svetskog rata? Odbijanje Srbije da prizna da je u Srebrenici Vojska Republike Srpske pod komandom Ratka Mladića počinila genocid? Da li će ostati upamćen kao politički ,anti-srpski, anti-hrvatski (u isto vreme), koji je samo služio da nametne krivicu određenom narodu, kao što imamo priliku da čujemo od vodećih političara Srbije i Hrvatske? Nažalost, mislim da je odgovor na ovo pitanje jednostavan, iako su pitanja komplikovana a to je da su sve ove različite percepcije deo složenog nasleđa koje tribunal nosi, i da dok ne dođe do ozbiljne političke promene i napora, negativne percepcije će i dalje dominirati.
„Propuštena prilika“ – Društvena odgovornost
„A gde su radovi istoričara“?
Pitanje sa kojim se često susrećem i na koje često nemam dobar odgovor, jer nije dovoljno reći samo „ima nas“ ako je taj broj toliko zanemarljiv da se može izbrojati pomoću metode koju deca najranije nauče, brojanja prstiju na rukama. Floskula koja je toliko česta da je postala kliše „Još je rano da se piše o tome“ daje alibi i opravdanje ljudima da potpuno zanemare temu ratova i Haškog tribunala. Koliki je nonsens to govoriti 33 godine od izbijanja rata i 31. godinu od početka rada tribunala govori nam činjenica da je to ekvivalent reći 1974. godine da je još rano pisati o Drugom svetskom ratu ili 1977. reći isto o Nirnberškom i Tokijskom procesu. Istorija ratova i Haškog tribunala se piše, ali te knjige samo nastavljaju narative koje slušamo već decenijama, bez ikakvog kritičnog osvrta i pukim ponavljanjem diskreditovanih činjenica i teorija zavere. Zato je bitno da sve više mladih istoričara, politikologa, pravnika krene da se bavi temama koje se bave Haškim tribunal, jer u protivnom pogubni i revizionistički narativ će postati i jedini. Najveći resurs dostupan je arhiva Haškog tribunala. Ova ogromna zbirka dokumenata, svedočenja i video zapisa pruža neprocenjiv uvid u raspad Jugoslavije i ratove koji su usledili. Međutim, prevashodno zbog političkog i ideološkog neslaganja, istoričari koji se bave ratovima tokom 90-ih, odbacuju arhivu Tribunala kao nebitnu, nedovoljno verodostojnu i kredibilnu, kao nešto što treba ignorisati. Iako arhiva sadrži dragocene informacije koje bi mogle doprineti objektivnijem razumevanju događaja, ona se često zanemaruje u korist već formiranih narativa koji dominiraju u medijima i javnom prostoru. Korišćenje te arhive i svih prikupljenih informacija, kako bi se konačno stalo na put revizionizmu i negaciji bi moglo da bude jedno od najvećih i najbitnijih nasleđa tribunala, samo ukoliko ima budućih generacija koje su spremne da na tome rade.
Pogled ka dalje
Dok god akteri koji su imali vodeće uloge tokom poslednje decenije 20. veka i dalje igraju prominentnu ulogu u našim životima i kroje naše sudbine, Haški tribunal će imati svoje mesto. Ipak vreme prolazi, prilike se propuštaju, a čini se da stvari po pitanju suočavanja sa prošlošću ne idu na bolje, a čak i ne stagniraju u jednoj tački, već idu na gore. Možete razumeti ovaj moj tekst kao upozorenje, kao savet i kao molbu, ali se nadam da kroz 7 godina, neću moći samo da prekopiram isti tekst, sa samo malo promena.
Vanja Đurđić, student master studija Istorije, na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.