„Halo Munchen“ dokumentarni je film hrvatskog reditelja Krste Papića iz 1968. godine koji priča o ekonomskim migrantima tzv. gastarbajterima u Nemačkoj i njihovom uticaju na dalmatinsko zaleđe gde dovoze svoje „zapadne“ automobile, donose luksuzne kućne aparate i novac o kojem su sunarodnici koji su ostali u Jugoslaviji mogli samo da maštaju. Nekoliko godina kasnije Papić će snimiti još jedan dokumentarac nazvan „Specijalni vlakovi“ o vozovima i sudbinama siromašnih radnika koje su prevozili iz Jugoslavije u Nemačku. Moja sarajevska komšinica J.B., rođena u selu Jelah u BiH, jedna je od stotine hiljada radnika koji su se tih godina, na osnovu bilaterlanih sporazuma dve države, zapošljavali u nemačkim fabrikama. Odgojena kao rimokatolkinja, Hrvatica, Bosanka i Jugoslovenka, J.B. se brzo združila s ostalim ’našima’ raznih vera, nacija i jezika. Jednog od njih, muslimana po imenu, izabraće za životnog saputnika. Neke obične nedelje ranih sedamdesetih godina J.B. se uputila ka rimokatoličkoj crkvi u mestu gde je radila.  Nakon mise održavala se priredba hrvatskih pesama i igara. J.B. je u njima uživala do trenutka kada se počelo pozitivno govoriti o imenima tada nedavne prošlosti Drugog svetskog rata za koje je J.B. verovala da su bili saradnici nacista. „Ja sam tada pomislila: Bože mili, šta ću ja ovdje? Pa nas su u školi, a Boga mi i u kući, učili da su ovi bili domaći izdajnici!“ – pričala mi je J.B. na božićnom ručku, tri decenije nakon ovog događaja u svom sarajevskom stanu, zarađenom radom u Nemačkoj. J.B. je shvatila da ta zajednica njenih sunarodnika „na privremenom radu“ negira njene druge identitete, te se od zajednice zbog toga i distancirala. Do kraja života ostala je rimokatolkinja, Hrvatica, Bosanka i Jugoslovenka.

Raspadom komunističke Jugoslavije postalo je vidljivije tj. jasnije da je njena organizovana dijaspora uključivala i mnoge koji su, za razliku od J.B., istovremeno bili aktivni članovi i svojih nacionalnih (i verskih) dijaspora, kao i da je bilo onih koji su dolazili iz zajedničke države, ali nisu bili aktivan deo nadnacionalne, jugoslovenske dijaspore tj. održavali su kontakt samo sa svojim etničkim sunarodnicima ili pripadnicima iste vere i(li) jezika. Ove homogene dijaspore u nekim državama formirale su se pre i neposredno nakon Drugog svetskog rata (na primer, Srbi i Hrvati iz Hercegovine i Dalmacije, kao i Crnogorci u SAD; antikomunistička emigracija u Velikoj Britaniji, itd.). Iz iskustva J.B. sa priredbe videli smo da su i ekonomski migranti znali formirati homogene dijaspore, aktivne u očuvanju tradicije u iseljeništvu tokom postojanja „jugoslovenskog bratstva i jedinstva“, često negujući, preispitujući i otvoreno se suprostavljajući narativima politike jugoslovenskog nadnacionalnog identiteta. Tokom postjugoslovenskih ratova, ove su etničke dijaspore pomagale, neretko i udomljavale izbeglice iz svoje zemlje ili  zajednice porekla u zemljama zapadnog sveta, lobirale za „našu stvar“, finansijski pomagale svoje strane u ratu, a često i doprinosile ratnohuščkačim narativima. Od devedesetih godina naovamo, izvan teritorija bivše Jugoslavije naći će se ne samo izbeglice iz ratom zahvaćenih područja, već i pojedinci i porodice koje su van zemlje odlazile bežeći od siromaštva, nacionalizma, političkog ekstremizma i, kako su mi mnogi svedočili – naročito oni iz mešovitih brakova, zbog kulturnog nazadovanja.

Dakle, dijasporama iz bivše Jugoslavije iz vremena pre i nakon socijalizma pridružiće se, u više talasa, socijalno heterogene grupe građevinskih radnika, zanatlija, lekara, inženjera, umetnika, studenata – od kojih su mnogi bili antiratno orijentisani – doprinoseći kako ideološkoj tako i klasnoj diversifikaciji iseljeničkih grupa koje je negde čvršće, a negde labavije spajalo zajedničko poreklo. U vreme dolaska novih talasa izbeglica i imigranta u zapadnim zemljama je već postalo jasno da, kako se to kod nas zvalo, „radnici na privremenom radu u inostranstvu“ uglavnom nisu privremeni, da je već odgojena druga generacija njihovih potomaka, a da treća generacija već dobro govori jezike zemalja domaćina, učestvuje u obrazovnom sistemu (a time se i uspinje na klasnoj lestvici) i ulazi u  javni i politički život svoje nove „domovine“. Deca nekadašnjih imigranata, od kojih su mnogi sebe videli kao „čuvare tradicije“, u zapadnim zemljama odrastala su u uslovima razvoja građanskih prava, diskursa o jednakosti i političke korektnosti  gde je, barem javno, zabranjen i kažnjiv  govor mržnje ili targetiranje na osnovu ličnog svojstva ili grupne pripadnosti. Našavši se u zapadnim političkim sistemima, čak i prethodno međusobno isključujuće dijaspore su često postajale prostori, iako možda nametnutnog, pacificiranja tenzija donetih „od kuće“. Kao što mi jednom reče jedan od iseljenika: „Ovde se moramo ponašati lepo“.

Izbeglički talasi na Zapad, a i istovremena i još uvek prisutna ekonomska imigracija je, uz sve pretpostavljene antagonizme, sa sobom donosila i klice za međusobno povezivanje, naročito kroz razvijenu popularnu kulturu, kako regionalnu, tako i globalnu. Takođe, imigracijom iz urbanih sredina u zapadne zemlje iz vremena kasnog komunizma i povezivanje sa starom, predratnom, političkom posleratnom imigracijom i ekonomskom imigracijom iz ruralnih sredina iz šezedsetih i sedamdesetih godina došlo je, zapravo, i do međusobnog „upoznavanja“ tih prethodnih, često konzervativnih, dijaspora upravo kroz u međuvremenu razvijene zajedničke kulturne reference jugoslovenske popularne kulture koje su novi imigranti donosili. U nekim zemljama, poput Argentine i Čilea, doći će do „susreta“ dijaspore koju su činili iseljenici s kraja devetnaestog i prve polovine dvadesetog veka i novodošlih „bivših Jugoslovena“ – uglavnom tzv. IT-jevaca, arhitekata i drugih inženjera (dakle, uz odsustvo dijaspore iz vremena socijalizma, ako izuzmemo antikomunističke i kolaboracionističke imigrante od neposredno nakon Drugog svetskog rata). S druge strane, začele su se dijaspore, za sada još uvek percipirane kao privremene (tzv. expats), u zemljama koje su skorije postale ekonomski privlačne i u koje je zbog razvoja globalnog tržišta finansijskih, uslužnih, i tehnoloških delatnosti postalo moguće otići i zaposliti se – Ujedinjeni Arapski Emirati, Kina, Rusija itd.

Perciprirana privremenost boravka u ovim zemljama koje nam se sada čine kao zemlje gde se ne može formirati trajnija zajednica ne znači da se ne formira dijasporski identitet – jer se formiranje „zajednice“ pored kontakata licem u lice učestvovanjem u kulturnim klubovima iseljenika, aktivnostima verskih zajednica i druženjima u krugu prijatelja prenelo i u digitalni prostor u kojem se dešava komunikacija, ali i razmena sa drugima koji nisu kao mi, ali su „naši ljudi“. Dijaspora, dakle, postaje transgranično mesto susreta, kako licem u lice tako i digitalno, pripadnika nekadašnjih suprostavljenih strana u kontekstu ubrzane globalizacije gde se, uprkos insistiranjima na različitostima od pripadnika susednih naroda sa teritorija porekla, stvara i prostor za otkrivanje sličnosti u odnosu na one koji su, pak, iz nekih drugih teritorija sveta (ovde možemo pomenuti banalne, ali simpatične mimove sa interneta gde se više referira na Balkan i zajedničke navike nego na etničke zajednice). Pretpostavljamo da dijasporska hibridnost utiče na hibridizaciju tj. razmenu koja uključuje pacificiranje i u mestima porekla – iz kojih i dalje dolaze i u koje se vraćaju „naši“, doprinoseći tim neprestanim kretanjima kulturnoj i ekonomskoj razmeni. Pacifikaciji doprinose i tzv. doznake – novac koji je dijaspora nekada slala bankovnim transakcijama, a sada donosi i na bankovnim karticama ili direktnim ulaganjem u svoje sredine „kod kuće“ – ne samo zbog toga što ekonomski razvoj podrazumeva razmenu i upoznavanje drugog i drugačijeg već i zbog toga što se sa ekonomskim rastom, pretpostavljamo, povećava i zainteresovanost da uloženo ne završi u nekom novom ratnom plamenu.

Dijaspore bivše Jugoslavije danas su mnogo drugačije od onih koje je moja sarajevska komšinica zatekla 1968. odlaskom, u njenom slučaju stvarno, na „privremeni rad u inostranstvu“. Čak ni ona zajednica koja je trebalo da bude njena, a od koje se distancirala zbog političkog neslaganja, nije ista kao ona ranije. Dijaspore su danas raznolikije ideološki, klasno, po nivou obrazovanja, pogledima na svet a, izgleda, i po spremnosti da žrtvuju teško zarađeno i „kod kuće“ uloženo zarad politike identiteta koju diktiraju moćnici. Sa preteranim optimizmom treba svakako biti oprezan jer je mir  uvek nekako fragilan, ali se takođe čini da u očuvanju mira danas dijaspora ima potencijal kakav nije imala ranije – kako učestvovanjem u međukulturnoj komunikaciji tako i učestvovanjem u ekonomskoj razmeni novih domovina sa domovinama porekla.

Slaviša Raković (Novi Pazar, 1979) je antropolog iz Beograda. Direktor je kancelarije Američkog saveta za međunarodno obrazovanje u Republici Srbiji.