Držala sam ih u rukama, ali nisam znala da su moja deca

Kada su Hanumšahinoj porodici po prvi put došli srpski paramilitarci 1998. godine, oni beže i nalaze sklonište u šumi, gde su prethodno odneli neke osnovne stvari za preživljavanje. Nakon nedelju dana se spuštaju u selo i pronalaze svoju kuću koju su zapalili Srbi. Šest meseci žive u podrumu kuće, bez vode i struje, sve dok ne počne bombardovanje od strane NATO-a, kada bivaju primorani da se ponovo skrivaju u šumi.

Hanumšahe je imala dva sina i dve ćerke; najmlađe dete je tada imalo osam meseci i još uvek bilo u kolevci. Jednog dana, dok su se skrivali u planinama, srpske trupe gađale su ih iz minobacača. Granata je pala jako blizu mestu gde su se Hanumšahina deca igrala.

Hanumšahe Gadžići

Zovem se Hanumšahe Gadžići, dolazim iz Kline. Rođena sam 1973. godine u Dolovu. Udata sam u selu Murga, međutim posle rata smo se doselili ovde u Klinu. Živim sa svekrvom i sa dva sina. Kćerka je udata, zove se Ardiana. Sinovi se zovu Armend i Ardian, a svekrva Zade Gadžići.

            Imala sam lepo detinjstvo. Imala sam majku koja se dobro brinula o nama, učila nas dobrom. Otac mi je umro kada sam bila u trećem razredu. I otac se starao o nama, sećam se i dan-danas. Bili smo u jako dobrim odnosima jer je nas kćerke voleo više od sinova. Bilo nas je četiri sina i tri kćerke: Bajram, Ahmet, Arif i Mehmet Hoti, i Zoja, Mana i ja-Hanumšaha. Međusobno smo se lepo slagali. Nikada nismo imali problema. Majka nas je uvek pazila budnim okom. Majka se brinula o meni, učila me je dobrom. Uvek me je najviše podržavala od svih.

            Tri brata mi danas žive u Nemačkoj, jedan, najstariji je ovde, i najstarija sestra živi na Kosovu.

            U školu u Grabanici od trećeg do osmog razreda su zajedno išla deca dva sela, dečaci i devojčice zajedno. Jako lepo smo se slagali, uvek smo zajedno išli u školu, oba naselja. Uvek zajedno. Zavideli su nam kako smo završili školu zajedno. Osam godina zajedno. Bilo nas je desetoro-dvanaestoro. Zajedno smo išli, zajedno se vraćali. Nikada se nismo odvajali.

            Uvek sam bila u dobrim odnosima i sa starijima i sa mladima. Godinama unazad govore, „Šteta što se to desilo baš njoj jer je ona uvek bila dobra prema svima nama“. Bile smo takve, ja i sestre. I danas se lepo slažemo sa sestrama od strica. I poštujemo se. Poštuju nas kao da smo sestre rođene. I dalje nas posećuju, i stričevi, i sestre od strica. Majka nas je uvek učila da uvek moramo da vidimo dobro u svemu. „I da vidite nešto loše“, govorila je, „ne želim da mi o tome pričate!“. I danas to primenjujem. Ne želim da veličam loše, da pogoršam.

            Braća su išla i u srednju školu, sva četvorica. Mi, sestre, nismo. Ja nisam završila ni osmi razred. Samo sam tri meseca išla u osmi jer sam se udala sa 16 godina. Volela sam da sačekam još koju godinu, da se ne udam, da bih završila školu. Kada bih videla drugove i drugarice kako idu u školu, a ja udata, bilo me je stid. Kasnije sam se navikla, šta sam drugo mogla.

            Udala sam se prošnjom. Muž je ocu moje strine bio rođak. Tri-četiri meseca sam bila verena, nakon toga sam se udala. U muževoj porodici, on je bio najstariji pa su njegovi voleli da to tako bude.

            Nikada pre nisam videla muža, samo onda kada sam otišla u njegovu kuću. Kada sam se verila imala sam 15 i po godina; bila je 1988. godina. Sa njihovom porodicom smo napravili zamenu. Oni su mom bratu dali kćerku, a ja sam se udala za njihovog sina.

            Nas dve sestre smo se udale istog dana. Bila je zima, sneg, dve nedelje pre Nove godine. Ja sam se udala podalje, tamo u Murgi. Sestra je bila udata bliže. Ustala sam ujutru, jer je trebalo da se obe sestre srede odjednom, a tada nije bilo frizera. Kod kuće nas je sredila jedna strina. Dok je ona sređivala sestru, ja sam sređivala prostoriju za svatove. Čim se sestra sredila, pozvali su i mene.

            Kada su došli da me uzmu, bilo je mnogo automobila. Kada sam otišla i sutradan se probudila, pomislila sam gde sam ovo došla, da li sam se izgubila negde. Međutim, lepo smo se slagali. Nije bila velika porodica. Živela sam samo sa svekrom i svekrvom, i sa svekrvinom decom. Imali su četiri sina i tri ćerke.

            Dakle, znači da sam 16 godina provela u mojoj porodici. Uskoro će 19 godina kako sam u muževoj porodici, a on mi je umro pre 12 godina.

            Posle godinu dana braka rodio nam se Ardian u Glogovcu. Rodila sam ga sa 17 godina. Dve godine posle Ardiana se rodila Ardiana. Zatim se rodila Gentiana, i za nju sam se mnogo obradovala. Više sam se radovala kada su se rađale devojčice nego dečaci. Posle Gentiane, ’98. godine je to bilo, u ratu, nakon što je Prekaz zapaljen, tri nedelje posle toga sam rodila Armenda. Imao je osam meseci kada smo pobegli u šumu. Posle rata je rođen Ardian. Njemu sam obnovila ime najstarijeg sina.

            Kada je počeo rat, ja sam bila u sedmom mesecu trudnoće sa Armendom, četvrtim detetom koje sam rodila pre rata. Dolazila je moja porodica u posetu, govorilo se da ubijaju trudnice, nismo znali gde da rodim, šta da radim. Muževa porodica mi je govorila da se ovamo zahuktava, sigurnije bi bilo da odem kod moje porodice. Majka je došla po mene, otišla sam u majčin rod da me čuvaju.

            Otišla sam, ostala dve-tri noći, ali sam osećala nekakav strah jer su Srbi bili u blizini. Jedino nas je put delio. Ustala sam ujutru i rekla majci, „Boga mi, pre će vas ovde zapaliti nego nas tamo u Murgi“. „Zašto?“. Rekoh, „Bolje je da odem svojoj kući“. „Ne, ne može. Tamo u Glogovcu je opasnije“. Rekoh, „Ne, ne. Bolje je da odem pa šta god da se desi, bolje da mi se desi kod muža sa decom“.

            Pristala je i odvela me nazad. Nisu prošle ni tri nedelje kada je prvo počelo da gori kod moje porodice, selo Dolovo. Posle Prekaza je prvo počelo da gori u Dolovu. Ja sam bila tu. Pobegla sam odatle jer sam videla da se pripremaju Srbi, znalo se, pričalo se. Kod moje porodice su zapalili sve, ali nema nestalih niti ubijenih.

            Zatim su došli u Murgu, u muževo selo, a čim su i ovde počeli da pale pobegli smo svi. Pre nego što su ušli u selo mi smo se pripremili, uzeli smo nešto stvari, natovarili smo ih i odneli u šumu. Odeću, brašno. Kada su ušli u selo bilo je jutro, ja sam kupala Armenda u koritu. Čim smo ih videli, bili su na nekoliko metara, samo sam na brzinu pokupila decu da bi pobegli u šumu. Ostalo je korito sa vodom, postavljen sto sa doručkom. Zamalo su nas uhvatili u kući, taman da nas zakolju. Ovo se desilo tada kada su nam na početku zapalili kuće. Pobegli smo u šumu, bili smo tamo nedelju dana, posle toga smo se vratili kući. Kuće su sve bile zapaljene.

            Zatim smo svo vreme proveli u podrumima. Nismo imali gde da spavamo, ni vodu, ni struju, jer je sve bilo zapaljeno. Tako smo živeli šest meseci. Kada je prve noći NATO počeo da bombarduje, mi smo ujutru ponovo pobegli u šumu. Mesec dana smo proveli u šumi. Tamo smo jeli, pili, spremali, sve.

            U šumi su nas gađali minobacačem. Dve kćerke i sin su se igrali u reci. Tu je pao minobacač. Samo što sam se okrenula do odem do Armenda. Bio je u kolevci, imao je osam meseci. Kao da sam osetila da će se nešto desiti. Gađali su nas sa svih strana. Pao je (minobacač) pravo u reku gde su bila deca. Svi su bili tu, sav taj narod, pa gde baš da padne tamo gde su se moja deca igrala!? U blizini je bila još jedna mlada žena sa svojom kćerkom koju je držala u naručju. Kćerka je preživela u majčinom naručju, nije je ni dotakla mina, ali majka je poginula. I sin i kćerke su mi bile ranjeni.

            U trenutku kada je bačena mina, niko nije znao kuda da pobegne ni šta da radi. Ja sam osetila, rekla sam, „Oh, moja su deca poginula“. Kada se desi tako nešto, padne vam mrak na oči, ništa ne vidite. Potrčala sam, uzela sam ih. Prvo sam sina uzela, išao je u treći razred. Uzela sam ga i odnela ga svekrvi.

            Ponovo sam potrčala i uzela obe kćerke. Starija je takođe bila teško ranjena, ali mlađa je bila najviše. Decu sam dala svekrvinoj porodici, spustila sam ih u njihove ruke. U tom trenutku sam se onesvestila. Bog mi je dao snage samo da odem i uzmem decu. Utrnula sam, nisam znala gde se nalazim ni šta se dešava. Držala sam decu u svojim rukama, ali nisam mogla da shvatim da su to moja deca.

            Tako smo ih jedne noći držali, jer je policija dolazila da nas kontroliše, pucali su na nas, svašta su nam govorili, psovali, maltretirali, svašta su nam radili. I te noći smo opet otišli u šumu. Deca su bila u takvom stanju. Braća od strica su rekli, „Čuvajmo ih“. Sin i mlađa ćerka su mi umrli. Uzeli smo ih sa sobom u naručje, takve ranjene, i otišli smo u šumu sa njima. Srbi su ponovo došli, oterali su nas odatle. Bile smo samo mi žene, nijedan muškarac.

            Uzeli su moju decu i tu mladu ženu i sahranili su ih negde u šumi. Sutra ujutru su nas odmah oterali odatle i poslali nas peške u Štrubulovo; hodali smo celi dan. Bila sam bosa, nisam ni znala da li imam obuću. Kćerka je bila ranjena, dala sam ju svekrvi u naručje pa sam se vratila. Tražili su nam i zlato. Da spasim golu kožu, jer sam pomislila da će mi ubiti ovo dvoje preostalo dece, mislila sam samo njih da spasim. Kćerku sam stavila u traktor sa svekrvom. Vozila ga je jedna žena. Srbi su vikali, psovali i tukli tu ženu, govorili su joj, „Vozi taj traktor!“. Ona nije znala da vozi traktor, jer žensko, nikada nije vozila, ali im je rekla, „Samo da popnem ove ranjene ovde, da njih nekako odvezemo“.

            Oni paramilitarci, oni su se nalazili tamo dok smo mi bili u šumi. Vršili su tolikii pritisak na nas, svo zlato i stvari koje smo imali sa sobom su nam uzimali. I uši su kidali. Veliki su pritisak vršili na nas. Psovali su nas, svašta su nam govorili. Niko nije smeo da zucne. Ja sam skinula zlato, dala sam ga svekrvi. Pomislila sam, imaće nešto da im da kako bi spasila život kćerki.

            U toj žiži sam se vratila. Nisam imala čime da zavijem rane ovoj starijoj kćerki koja je još bila živa, nisam imala ništa, ni da ju očistim. Ovi su mi vikali, „Ne vraćaj se, ubiće te!“ Rekla sam, „Neka me ubiju, ne mogu a da ne odem da uzmem nešto kćerki da pije“. Vratila sam se, uzela sam vodu i mleko, pelene da joj previjem rane, jer krv nije prestajala da joj teče iz noge. Ceo list noge je bio otkinut. Krvarila je na glavi, licu, rukama.

            Odveli su je u Štrubulovo u neku kasarnu. Tamo su rekli, „Ostanite ovde, da vidimo šta će nam reći Miloš da uradimo sa vama, da li da vas ubijemo ili zakoljemo“. Tu smo proveli pola dana, bez vode, bez ičega. Nisam ni znala gde sam, razmišljala sam samo o deci. Nismo znali šta će da urade sa nama. Mesec dana su nas držali u Štrubulovu.

            Jedne večeri smo bili tu u dvorištu kod jedne porodice, da prekratimo noć. Izašli su jedan starac i starica, Bog da ih čuva, i rekli, „Hajde ti sa kćerkom uđi, ne budi napolju u dvorištu“. Padala je kiša i sneg, bilo je hladno.

            Tu smo bili mesec dana. Imali smo samo jednu veknu hleba za sve. Znači, cela naša porodica, ja, svekrva, jetrva, ćerka. Pet članova i jedna vekna hleba. Više od toga nismo imali. Nismo mogli da nađemo ni kukuruz, ni pšenicu, ništa. Mesec dana smo tako živeli.

            Zatim sam upoznala jednu porodicu koja je bila tu u blizini. Imali su jednu ćerku koja je završila medicinsku školu. Rekla mi je, „Da, dolaziću da ti previjem kćerku kada god je potrebno“. Međutim, nismo imali jod, a i gde da ga nađemo? Rekla je, „Ja ću naći negde jod, samo da se ne inficira rana. Pomogla mi je, prala joj je rane mesec dana. Ljudima su se rane stalno inficirale.

            Svakog jutra je policija dolazila da nas kontroliše. Pre nego da dođu oni, morali smo da sakrijemo jod, da nam ga ne bi našli. Svakoga jutra su nam govorili, „Izađite svi na ravnicu“. Dali su nam neki karton na kome je pisalo ko je na listi za klanje. Mi smo bili na toj listi, imali smo karton. Oni su nam govorili da je to, navodno, karton na kojem piše koliko nas je članova.

            Majka one mlade žene što je poginula zajedno sa mojom decom mi je spasila kćerku. Ta starica mi je mesec dana donosila mleko. Ja nisam imala šta da joj dam. Ona je uzela kravu sa sobom, pa sam kćerku hranila njenim mlekom. Mesec dana joj je donosila kuvano mleko. Govorila je, „Neka se spasi mala“.

            I tako. Vratili smo se nakon mesec dana čim su oni otišli. Ponovo smo krenuli peške, iz Glogovca u Murgu. Plakali smo putem. Neko se vraćao tužan, neko srećan. Ali pošto mi je ostalo dvoje dece, ipak sam se pomirila sa sudbinom. Nakon mesec dana smo iskopali decu iz šume, gde su bili sahranjeni, doneli smo ih u selo, na naše groblje. I danas su tamo.

            Odmah posle rata smo otišli odande. Dever nas je doveo ovamo jer više nisam mogla tamo da ostanem, jer je groblje bilo blizu. To me je pritiskalo. Posle rata sam bila jako loše. Stalno me je bolela glava zbog smrti dvoje dece. Svi su me pazili. Dobro su se brinuli o meni, hvala im. Imala sam tu podršku, jer da sam bila sama, bila bih jako loše.

            Svo to vreme su muškarci bili po šumama. Moj muž je dolazio noću kada bi pao mrak. On me je mnogo tešio, smirivao. Tu je bila jedna doktorica, ona mi je dala jednu injekciju za smirenje jer nisam mogla da se smirim. Muž joj je govorio, „Ja sam dobro, samo mi pazi ženu, ona nije dobro“.

            Posle rata smo vodili Ardianu doktorima, jer joj je komadić mine ostao u nozi. Vodili smo je na operacije pa su joj ga otklonili. Odveli smo je preko jednog udruženja u Austriju jer joj je taj komadić dodirivao živac. Uklonili su joj taj komadić granate. Deca su ga bacila, ja sam čuvala taj komadić. Sav bodljikav, gvozden.

            Ardiana sada živi dobro. Udata je u Klini. Ima sina. Napunio je dve godine. I tako. Više sam se namučila sa preživelima, jer sam za one mrtve znala da ih nema više.

            Oboje su bili jako pametni. Cela porodica ih je podučavala. Najstariji sin koji je umro u ratu, bio je u trećem razredu. On je bio lud za knjigom. Nikada nije dobio ni jednu četvorku sve do trećeg razreda, toliko je bio pametan. Nikada nije izlazio da se igra dok ne završi domaći. Čim bi došao iz škole, još torbu ne bi spustio, sa vrata bi mi doviknuo, „Mama, imam domaći, imam pesmicu“, da bi sa mnom učio, da bih mu pomogla da završi domaći pa tek onda da ide da se igra.

            Ćerka je imala četiri godine ali je bila zrela kao da je imala deset. Tako je bila zrela i sposobna. Imala sam sposobnu decu, svi su mi zavideli. Sada i ovi ostali dobro uče, takvi su sami od sebe.

            Najmlađeg sina sam rodila malo posle rata, 2001. godine. Trudnoća je bila teška, toliko sam se sekirala. Imala sam mnogo problema zbog tugovanja.

            Obnovili smo Ardianovo ime. Ja sam tako htela. Tada su tako obnavljali imena. Ali i dalje ne možemo da ga zovemo imenom. Zovemo ga Ljum, tako je ostalo, jer nismo mogli. Samo smo obnovili sinovo ime, ali nismo mogli tim imenom da ga zovemo. Još tada mi je majka govorila, „Sine, daćeš mu to ime, ali nećeš moći tim imenom da ga zoveš“. Ona mi je govorila, „Nazovi ga Ljum“, još pre da se porodim. Govorila je, „Daj mu to ime jer nećeš moći da ga zoveš njegovim imenom“.

            Prijatelji ga zovu Ardian, samo ga mi kod kuće zovemo Ljum, osim svekra koji ga je uvek zvao Ardian. Kada vam se rodi dete imate volje, to vas drži. Saznanje da imate decu. Imate čemu da se nadate.

Posle rata smo sa svekrom i svekrvom živeli u Murgi godinu dana, posle smo se doselili u Klinu. Svekar je umro pre dve-tri godine. Sada živim samo sa svekrvom. Ovde smo sada u deverovoj kući. Tamo više nismo mogli da ostanemo. Niko nije mogao da preživljava iznova tu bol.

            2008. godine mi je i muž poginuo u nesreći. Nekada razmišljam, jer roditelj razmišlja samo o deci, da ih čuva Bog, da ih vidi kako hodaju. Šta da se radi? Sve je to patnja, ali moramo da prebrodimo sve zbog dece. Ne volim da o tome govorim pred decom jer se rastuže. Mladi su, život je pred njima. Ne želim da ih opterećujem.

            Armend završava profesionalnu školu, trudi se. Ardian sada završava srednju školu. Želi da upiše neki fakultet u Prištini, ali još nije odlučio koji. Ide mu sve od ruke, jako je pametan.

            Ovo dvoje što su poginuli, nisam ih ni sanjala, jer kada mnogo tuguješ, ne sanjaš ih. Jednom, tada na početku, posle rata, tada sam ih sanjala oboje, na sred livade. Bilo je tako bleštavo. Samo jednom su mi došli u san otkad su umrli. Došli su ka meni smejući se, na sredinu livade prepune cveća, svetla, i rekoše mi, „Majko, mi nismo umrli, vidiš li nas. Mi smo među cvećem, dobro nam je“. Bleštavilo, svetlo, cveće, livade, a oni smeju se i trče.

            Kada sam se probudila, učinilo mi se da sam bila sa njima, da su mi blizu. Pomislila sam, dobro su. Tada sam ih jednom sanjala i nikad više.

            Danas živimo dobro. Normalan život. Pomažu mi malo braća, deverovi. Svako ima svoju boljku. Ja imam svoju. Ali svako ima nešto što ga boli.


Priča je deo knjige “Oteto detinjstvo: ispovesti dece tokom rata” i objavljena je kao deo aktivnosti civilnog sektora na Kosovu, organizovane s ciljem da se obeleži Međunarodni dan prisilnih nestanaka – 30. august 2023. Knjiga je izdata u partnerstvu forumZFD program na Kosovu i Resursnog centra za nestale lice, uz podršku nemačkog ministarstva za razvoj i saradnju (BMZ) i ambasade Švajcarske na Kosovu. Priština, 2022.