Mladi – „ključni kvasac“ izgradnje mira i pomirenja na Balkanu

„Ako želimo da dostignemo pravi mir u svetu, treba početi od mladih“, rekao je Mahatma Gandi. Isto se može primeniti u slučaju mira i procesa pomirenja na Balkanu. Mladi ljudi, rođeni tokom i nakon ratova u Jugoslaviji, upravo su oni koji mogu da igraju ključnu ulogu u izgradnji mira. 

Kada me pitaju zašto se bavim mirom i pomirenjem u bivšoj Jugoslaviji, moj prvi odgovor će uvek biti „zato što ne želim da iko ima sećanja iz detinjstva poput mojih“. Imajući u vidu da su većini mladih ljudi rođenih tokom ratova u Jugoslaviji prva sećanja bila vezana za rat, sigurna sam da ove generacije mogu da igraju ključne uloge u pomirenju ljudi koji su nekada živeli u „bratstvu i jedinstvu“.

Prema mišljenju uglednog teoretičara mira Džona Pola Lederaka (John Paul Lederach), postoje tri nivoa društva koja mogu da doprinesu miru i pomirenju, i da utiču na promenu: gornji, srednji i donji (grassroots) nivo društva.[1] Moć mladih leži u donjem nivou, koji se najčešće odnosi na one koji rade u svojoj lokalnoj zajednici i povezani su sa njom, oni koji su u stanju da dopru do svakog pojedinca i pomognu ljudima da se međusobno pomire, nezavisno od toga šta se desi na gornjem, političkom nivou. Ovaj nivo je još moćniji jer može da utiče na druge nivoe mirovnog vođstva i stvori „kritičnu masu“ izgradnje mira i pomirenja. Upravo to mogu da budu mladi.

Dijaloški projekti – davanje prostora mladim ljudima

Da bismo podržali i stvorili tu „kritičnu masu“, trebalo bi da postoje mogućnosti, obrazovanje i prostor za mlade ljude kako bismo mogli da negujemo njihovu ulogu u mirovnim procesima i šire. Na primer, glavni problem sa kojim se mladi na Kosovu suočavaju je nedostatak komunikacije i kontakata sa drugim zajednicama, naročito među mladima koji dolaze iz albanskih i srpskih zajednica. Dakle, nema prostora da se radi na pomirenju i miru.

Kada je reč o dijaloškim projektima, mislim na one koji su „usmereni na izgradnju odnosa, razbijanje stereotipa, stvaranje uzajamnog poštovanja, i čiji je cilj stvaranje uzajamne zajedničke budućnosti među nekadašnjim neprijateljima“.[2]Obično su dijaloški projekti situacije u kojima se mladi Srbi i Albanci sa Kosova sreću prvi put. Generacije rođene neposredno pre, za vreme i posle rata obično nemaju prilike da upoznaju svoje vršnjake iz „druge zajednice“. Druženje sa Albancima/Srbima je nešto što mogu da čuju od svojih roditelja ili baka i deda, ali se nisu susreli sa bilo kim iz svoje generacije i stoga nemaju iskustva iz prve ruke.

Dijaloški projekti ili njima slični mogu stvoriti priliku za uspostavljanje ličnih odnosa sa nekim ko se uglavnom doživljava kao neprijatelj. Ovakvi prostori izvode mlade iz njihovih zona komfora, a istovremeno im daju priliku da istraže kako mladi ljudi iz druge zajednice misle i kako se osećaju prema ratu, stradanjima i još mnogo toga. Ovo je životna prilika da se vide ljudska bića umesto „ljudi iz druge zajednice“. Ovo je prilika za otkrivanje sličnosti, razumevanje, i možda prvi put pronalaženje uzajamne empatije. Ovo je prilika za stvaranje nove generacije ljudi kojima je stalo, koji su blagonakloni, puni empatije, koji biraju mir i nenasilje umesto rata i nasilja.

Slučaj Mirovnog kampa za mlade

Savet Evrope je obezbedio jedan takav prostor od 2011. godine: Mirovni kamp za mlade. Albanci i Srbi sa Kosova učestvuju u njemu od samog početka. Prema istraživanju sprovedenom između 2013. i 2018. godine, učesnici Mirovnog kampa za mlade sa Kosova se osećaju pod uticajem rata na Kosovu. Više od 80 procenata njih nije imalo kontakta sa drugom zajednicom, ili je kontakt bio minimalan (ni Albanci, ni Srbi). Neki od glavnih zaključaka ovog Kampa su da on neguje promenu percepcije prema „drugom“ na pozitivan način, bez negativnog efekta. Štaviše, neguje prijateljstva među „prethodnim protivnicima“ i pruža učesnicima prostor da prihvate jedni druge, da podele iskustva iz sukoba i učestvuju u izgradnji mira. Prema rečima jednog od učesnika, Mirovni kamp za mlade je viđen kao mesto gde počinje razumevanje i empatija za „drugoga“. „Mi smo plakali uz srpske priče i Srbi su plakali uz naše, svi smo izgubili ljude koje smo voleli, svi smo izgubili nešto što nismo želeli da izgubimo, što nismo zaslužili jer smo bili veoma mladi, deca, niko od nas nije zaslužio ono što se dogodilo tokom sukoba. Nismo mi bili krivi, zato mislim da je u pitanju razumevanje i da smo pokazali saosećanje i empatiju jedni za druge. Podelili smo emocije.“[3]

Učesnici kampa, Albanci i Srbi iz Kosova – Omladinski mirovni kamp 2018 (fotografija obrazovnog tima OMK 2018)

Mladi – „ključni kvasac“ promene

Kao što je prethodno rečeno, kada se mladima pruže prilike da iscele svoje rane zajedno, da se sretnu i stvaraju zajedno, da empatišu i razumeju, stvara se čitava nova mirovna generacija. Mladi ljudi koji sada žive u svim republikama bivše Jugoslavije takođe pate od traume i posledica decenije rata. Dajući im šansu za zajedničko isceljenje, uvažavanje prošlosti, izgradnju odnosa i uzajamno prihvatanje kroz ljudskost i empatiju, dajemo im šansu da stvore mirnu budućnost u kojoj nam je iskreno stalo jedni do drugih.

Da bismo bolje razumeli kako uloga mladih može biti značajna, možemo da koristimo analogiju Džona Pola Lederaka. Naime, on objašnjava da proces pravljenja hleba može da se koristi kao metafora za izgradnju mira i njegove aktere. Da bismo umesili hleb, treba nam brašno, voda, so i kvasac. Obično se kvasac koristi u veoma malim količinama, ali je ključan da se testo podigne. Dakle, akteri mira ne moraju da budu oni koji imaju svu moć, pa čak ni najveće grupe u stanovništvu.[4] Trebalo bi da budu oni koji najviše čine da „testo naraste“. U našem slučaju, mladi ljudi koji rade na grassroots nivou, spremni da grade odnose i empatišu, upravo su oni koji mogu da budu „ključni kvasac“ izgradnje mira i pomirenja na Kosovu i u celoj bivšoj Jugoslaviji. Oni se sećaju rata, videli su njegove posledice, spremni su da oproste i spremni da slušaju, razumeju i empatišu. Oni su budućnost i oni koji mogu da donesu više mira i pomirenja na Balkanu i širom sveta. Ako im pružimo prostora da nauče više o miru i čovečanstvu, da pronađu sličnosti umesto razlika, da empatišu jedni sa drugima, možemo da osiguramo da mir ima budućnost. Štaviše, ako im damo prostor u procesu donošenja odluka, uključimo ih više i na drugim nivoima, ne samo simbolično, možemo da podstaknemo i druge važne procese, ne samo mir i pomirenje. 


Nevena Radosavljević je doktorant na Univerzitetu Ludvig Maksimilijan u Minhenu, istražuje proces izgradnje mira na Kosovu. Prethodno je završila master studije mira i bezbednosti na Univerzitetu u Hamburgu, a diplomirala je na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Ima iskustvo u držanju treninga na temu izgradnje mira i transformacije sukoba, i radi ne samo na lokalnom već i na međunarodnom nivou. Članica je upravnog odbora Mreže omladinskih ambasadora mira, Panevropske mreže graditelja mira.


[1] Lederach, John Paul, 1997, Building Peace: Sustainable Reconciliation in Divided Societies, Washington: US Institute of Peace Press, str. 39.

[2] Radosavljevic, Nevena, 2018, The Influence of Dialogue Projects on The Reconciliation Process in Kosovo, The Case of The Youth Peace Camp, Germany: European Centre for Minority Issues, str. 17.

[3] Radosavljević, 2018, str. 32. 

[4] Lederach, John Paul, 2010, The Moral Imagination, The Art and Soul of Building Peace, Oxford: Oxford University Paperpress, str. 91-93.