DUG

Prošlo je trideset godina… Nikada se prošlost nije tako direktno sudarila sa sadašnjošću kao ove godine.

Za dvadesetu godišnjicu početka agresije na Bosnu i Hercegovinu, dolazili smo u Sarajevo, mi, pedesetak stranih novinara i fotografa koji smo, uz Saralije, podelili te mračne sate istorije Bosne i svedočanstva rata, opsada i masovnih zločina, koji su se ponovo vratili u Evropu. Bili smo tu da s njima razbijemo zaborav i amneziju Evrope koja je bila željna da izbriše svoju sramotu i to tragično poglavlje svoje istorije i ponovo uronila u svoje slepo uverenje fukujamanskog „kraja istorije“ i „večnog mira.“  

Crvene stolice su te 2012. godine bile tu kako bi prošlost govorila sadašnjosti i omogućila joj da bolje pripremi budućnost. Ali, u godinama koje su dolazile, nismo hteli da čujemo hegemona koji poziva na uništenje jedne zemlje i negira sam identitet jednog naroda. Nismo mu rekli da smo vec čuli tu „pesmu“ i umesto da ga odvratimo od njegovih namera, slušali smo njegove pritužbe. Još jednom nismo bili na visini istorijskog trenutka. Još jednom smo prepustili jedan narod  dželatu. Koliko će danas crvenih stolica biti potrebno za Kijev, Mariupolj, Harkov, Nikolajev, Odesu?  

U ovoj 2022. godini, više nego ikada, susreću se prošlost i sadašnjost. U prvim danima ruske invazije na Ukrajinu, gledajući kako stanovnici Kijeva podižu barikade, slažu vreće peska ispred istorijskih ili državnih zgrada i silaze u skloništa, ponovo sam se videla na ljubljanskim ulicama krajem juna 1991. ili kasnije, u julu, na ulicama Vukovara, Vinkovaca i Osijeka. Kolona tenkova, teških vrata vazdušnih skloništa, razaranja, prvih poginulih. Rat se vratio u Evropu prvi put od pada Berlinskog zida, ali zapadni lideri nisu verovali da to može da se desi. Baš kao što nisu verovali u ovaj rat, dok nije izbio i dok nije bilo prekasno.

U Ukrajini se danas teleskopiraju i svi Miloševićevi ratovi, a time i naša sećanja, pojačavajući ogromnu mučninu kojom već odiše sadašnjost. Posle mesec dana krvoprolića, sela duž ukrajinskih puteva podsećaju na ona u istočnoj Slavoniji, a Mariupolj podseća na Vukovar u agoniji, Odesa je, poput nekada Dubrovnika uhvaćena u klešta između artiljerije i pomorske blokade, u Donbasu se kriju logori, kao u Prijedoru. U opkoljenim gradovima, agresor napreduje zgradu po zgradu, ulicu po ulicu. Ovoga puta, pruža se oružani otpor, dovoljan da uspori agresora, ali nedovoljan da mu nanese poraz. A hrane ponestaje. Bombardovanje stanovnika Černihiva koji izlaze iz svojih skloništa da bi otišli po hleb, podseća na ulicu Vase Miskina 27. maja 1992. godine. Opsada se steže oko Kijeva kao nekada Sarajeva, a mi, nemoćni, gledamo kako jedna nova evropska prestonica klizi u pakao, a mi s nedostojnim ponosom slavimo hrabrost tih heroja koje puštamo da umiru braneći naše zajedničke vrednosti. U nadi da će uspeti da zadrže rat podalje od nas. 

Iz dana u dan sve je više uništenih, pokošenih života i „raseljenih lica“: četvrtina ukupnog stanovništva zemlje u četiri nedelje rata. Ukrajinci, u velikoj većini, biće bez ičega kada se vrate, ako se i uopšte budu mogli vratiti. Već se govori o masovnim zločinima i ciljevima ruske vojske da očisti Ukrajinu od Ukrajinaca. Da narod „odmetnika“ nestane iz „izmišljene“ zemlje, kojoj je takođe suđeno da nestane. Priroda rata se takođe menja: ne samo osvojiti nego sve očistiti i uništiti. Rat uništenja. I svet se pita: kako je to moguće?

Ponekad mi se čini da čujem Miloševića dok Putin govori. Nije u pitanju vremenska konfuzija. Putinu i njegovom „ruskom svetu“ prethodio je Milošević i njegov „srpski svet“. To je ista vizija sveta, isto nasilje koje dobro poznajemo. Ista propagandna mašina da ga zabašuri. Neosporan je jedan oblik mimikrije u opravdavanju, u viktimizaciji svog naroda i satanizaciji neprijatelja, u nemilosrdnoj instrumentalizaciji prošlosti, istrošenom pozivanju na „životni prostor“, grotesknim lažima i optuživanja drugoga za zločine koje sami činite. I iste strategije, samo što je Milošević svoje vojne manevre organizovao ne izvan, već unutar granica Bosne i Hercegovine i nije propustio da svoju agresiju predstavi kao unutrašni sukob. Od pejzaža do razaranja, sličnost je tu. Razlikuju se samo razmere, jer je sada sve udesetostručeno, ili čak ustostručeno: površina, stanovništvo, snaga napadača.

24. februara 2022. godine Evropa se probudila, pokazujući do sada nezabeleženo jedinstvo i odlučnost. To iznenadno „evropsko buđenje“ dešava se posle godina slabosti, samozadovoljstva i kukavičluka. Evropa se ranije mogla probuditi iz tog dugog sna, onda kada je Putin sravnio sa zemljom Čečeniju i pobunjeničke gradove u Siriji, kada je napravio svoje ruske verzije SAO ili RS i RSK u Gruziji ili Ukrajini. Morali smo znati da se kremaljski medved neće zadovoljiti samo predelom. Ipak, zatečeni smo nespremni. Pred Miloševićem, jedina prepreka je bilo odsustvo političke volje Zapada. Danas je Zapad paralisan pred ruskom nuklearnom pretnjom.

Nema gluvljeg od onoga koji ne želi da čuje, većeg slepca od onoga koji ne želi da vidi.

I već imam osećaj da će se, kada dođe do kompromisa, pokušati spasiti Putin sa idejom da se ruski hegemon stavi u situaciju da kaže da je uspeo, uprkos vojnoj katastrofi, a da se ne čini da je Ukrajina poražena. Takav mir koji je lako „prodati“, u žurbi da vidimo kako se tamni oblaci razilaze, a i da možemo krenuti dalje i zaboraviti na ono što se desilo. Krhki mir bez pobednika i poraženih, kome će Ukrajina, kao i Bosna i Hercegovina nekada, dugovati svoj spas, isto koliko i njeni dželati svoju budućnost. Mir koji će Putinu otvoriti vrata za nove poduhvate, baš kao što je svojevremeno to učinio sa njegovim srbijanskim prethodnikom.

Da li smo išta naučili iz ratova devedesetih kojima je u Evropi završen taj tragični 20. vek? Kako dostojanstveno iskazati poštovanje žrtvama osim tako što ćemo saslušati njihovo preklinjanje? Ovaj ukrajinski „rimejk“ je uvreda za one koji stradaju od ruke tiranina odlučnih da falsifikuju istoriju kako bi se održali na vlasti. A ova pretnja koja visi nad Bosnom da se „dovrši posao“ nekadašnjih ubica uz pomoć onoga koji masakrira duž Dnjepra mora nas pokrenuti, više nego ikad. To dugujemo žrtvama. Samo tako možemo sačuvati svoje dostojanstvo.

Florence Hartmann je francuska novinarka i autorka. 
Od 1987. godine izveštavala je o Balkanu, a za francuski Le Monde svedočila je o raspadu SFRJ. Od 1991. godine svedočila je o ratovima u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Nakon povratka u Pariz polovinom 1994. godine, nastavila je da radi u Le Monde do kraja 2000. godine. Bila je savetnica za Balkan glavnoj tužiteljki Karli Del Ponte i ujedno glasnogovornica tuzilaštava: Međunarodnih sudova za ratne zločine počinjene na području bivse Jugoslavije u Hagu (MKSJ) i Ruandi (MKSR).
Autorka je više knjiga sa područja bivše Jugoslavije (Milošević, dijagonala ludjaka/laufera (1999); Mir i Kazna (2007), Krv realpolitike, afera Srebrenica (2015).
Od 2008. godine, članica je Upravnog odbora Fonda za humanitarno pravo. 

Foto: Jaka Babnik