O tišini kao gluvoći

Kažu voz je nastavio dalje, kao da nije bilo nikakve otmice. Kao da se ništa nije dogodilo.

Kažu da se niko nije pobunio; ni kada su naoružani pripadnici „osvetnika“, otpravniku vozova naredili da zaustavi voz, ni onda kada su ušli unutra, ni onda kada su putnicima pregledali vozne karte, po kojima je kondukter upisao imena putnika.

Kažu da je u onom trenutku, kada su vojnici koji nisu bili para (jer takvi nikada ne postoje), nego su bili pripadnici rezervnog sastava Višegradske brigade Vojske Republike Srpske, počeli da izvode one koji su imali bošnjačka imena – sve građane Savezne Republike Jugoslavije – da je sa svog sedišta ustao jedan čovek. Čovek se zvao Tomo Buzov. I tom vremenu užasa i u tom mestu užasa, bila je važna nacionalnost – jer ljudi su ubijani samo zbog imena – bio je Hrvat, penzionisan oficir JNA iz Beograda. Tomo je bio onaj jedan koji pravi tu ogromnu razliku koja postoji između 0 i 1 – onu koja je mnogo veća nego ona između 1 i 5. Tomo nije dao – dva puta se pobunio. Treći put su poveli i njega. Jedini čovek među ljudima – glasna manjina tihe većine.

Kažu da je Sanija Zupčević, koja je sa decom ostala u vozu, dugo vrišitala pošto su joj odveli muža Halila.

Kažu da će svi pamtiti tišinu koja je nastala pošto je voz nastavio dalje. Kao da se ništa nije dogodilo.

Kažu da su onda zarobljene civile – njih 20 (uključujući maloletnog Senada Đečevića) odveli u fiskulturnu salu škole u selu Mušići (opština Višegrad), gde su sa njih skinuli svu njihovu odeću, i uzeli sav njihov novac i sve njihove dragocenosti. Kažu da su ih onda tukli – više od sat vremena, i kažu da je pod onda bio krvav.

Kažu da su ih onda odveli – tako polu gole i skroz na skroz modre i krvave – u selo Prelovo (opština Višegrad), gde su ih u dvorištu srušene kuće Rasima Čehića ubili. Kažu da su svima, osim dvojici, pucali u potiljak. Kažu da je jedan ubijen mecima u pokušaju bekstva. Kažu da je drugom prerezan vrat u pokušaju bekstva.

Kažu da je to bio jedan sasvim običan dan – u životu Milana Lukića. Možda baš isti kao ona dva – na Bikavcu, i u Pionirskoj, u junu 1992. u Višegradu. To su ona dva dana poznata po živim lomačama. Da, tih dana su ljudi goreli.

Sudovi kažu da Slobodan Milošević nije bio odgovoran, ni Dobrica Ćosić, a ni Milan Lukić.

Sudovi kažu da su za ovaj zločin odgovorni samo puki počinioci. Sudovi kažu da ne mogu da se bave utvrđivanjem odgovornosti onih koji su zločin osmislili, onih koji su zločin naredili, onih koji su zločin organizovali, a naročito onih koji su zločin inspirisali.

Kažu da tiha voda breg roni. To nije istina. Tiha voda leševe nosi – tela Rasića Ćorića, Ilijaza Ličine, Jusufa Rastodera i Halila Zupčevića.

Kažu da je Balkanski kasapin, očajnim porodicama obećao da će „preorati i nebo i zemlju“ da nađe njihove najmilije.

Kaže nam tranziciona pravda da žrtve i preživeli imaju pravo na istinu i pravo na pravdu, koje onda obuhvata i restituciju, i reparaciju, i garanciju neponavljanja.

Činjenice nam kažu da se za ovaj zločin sudilo u tri navrata, u tri države: u Bijelo Polju, 2001, u Sarajevu, 2022, u Beogradu, 2023. Ovo poslednje, koje se održavalo u Specijalnom sudu za ratne zločine sam i pratio.

Činjenice nam kažu da Zakon o civilnim žrtvama Republike Srbije, ove žrtve ne prepoznaje iz dva razloga. Kažu: nisu stradali od neprijateljske vojske. Kažu: zločin se nije desio na teritoriji ove države.

Kažem vam da sam 2004. godine bio u Prijepolju. Kažem vam da sam 2008. godine bio u stanici Štrpci – onoj u kojoj je 27. dana februara 1993. godine zaustavljen voz broj 671. Bilo je to na pruzi Beograd – Bar. Voz je stao u 15:48h.

Kažu da to nije bio dan kao i svaki drugi za porodice ubijenih.

Kažem vam da je jedna Milka Zuličić – koju nikada nisam upoznao – ostala bez svog sina Zvjezdana. Kažem vam da je jedna Selma Memović – koju sam upoznao – ostala bez svog oca Fikreta Memovića.

Kažem vam da sam čitao pisma koje je pisala Milka[1].

„Ne znam čija sam građanka ja“, piše u svom pismu „Kažite nam istinu“ Milka Miloševiću.

„Upozoravaću vas dok sam živa!“, piše u svom pismu „Pismo gluvima“ Milka Miloševiću.

 „Ćutite jer ste zločinci i mjesto vam je u paklu.“, piše u svom pismu „Zločinci – gde je grobnica?“ Milka Miloševiću.

„Više nisam statistički broj Bube Morine i njenih naredbodavaca.“, „Svi ćute. A ćutanje je uvijek bilo za zločin ili odobravanje zločina.“, „Štrpci šute. Šuti vlast. Krkvaci Štrpci. Kravava vlast.“, „Suda i zakona nema. Naše duše su prazne, suze liju kao mostarske kiše.“, „Čekam glas nade – Zvjezdan je živ.“ – sve je to u svom pismu „Vapaj za istinom“, napisala Milka Miloševiću.

Da li je potrebno da kažem da su sva Milkina pisma ostala bez odgovora? Milošević ni na jedno pismo nije odgovorio.

Kažem vam da ni Milka, a ni Selma još uvek – trideset godina posle – ne mogu da sahrane posmrtne ostatke (ono što je od njiho ostalo) svog sina i svog oca. Kažem vam da je Zvjezdan bio srednjoškolac, a da je Fikret bio kondukter.

Kažu da je opština Prijepolje podigla spomenik i na njega upisala samo imena onih putnika koji su bili iz te opštine. Kažu da na spomeniku nema imena onih putnika koji su bili iz Crne Gore i BiH. Kažu da je Aleksandar Šapić, tada predsednik opštine Novi Beograd, na ulazu u zgradu u kojoj je nekada živeo Tomo Buzov, postavio spomen ploču, ali da na istoj nije ništa napisao. Kažu da je ploča u međuvremenu skinuta.

Kažu da na naš jezik reč reparaciju možemo da prevedemo kao obeštećenje. Pitam vas: koliko je vredeo ljudski život svakog pojedinačnog putnika otetog iz voza?

Kažu da na naš jezik reč restituciju možemo da prevedemo kao povraćaj dostojanstva. Pitam vas: šta je to država Srbija učinila da porodicama žrtava zločina u Štrpcima vrati njihovo oduzeto dostojanstvo, njihovu opljačkanu ljudskost?

Kažu da se od ljudske krvi ruke ne peru. To je istina. Kažu da ljudi ćute jer ne vide. Kažem: ne vide, jer neće da vide. Kažu da ljudi ćute jer ne čuju. Kažem: ne čuju, jer neće da čuju. Kažem: tišina nije mutavost, to je svesna odluka da se ne govori. Kažem: tišina je gluvoća, to je svesna odluka da se ne čuje.

Nadežda Mandeljštam je napisala da je ćutnja pravi zločin protiv ljudskog roda. Miguel Asturijas je napisao da će se oči žrtava zatvoriti kada se ostvari pravda ili se neće zatvoriti nikada.

Pitanje glasi: koliko traje tuga koju nameće istorijsko pamćenje i gde je granica moje lične odgovornosti?

Miloš Urošević (1983), aktivista Žena u crnom od 2003. godine.

Predavao je u Centrima za ženske studije u Zagrebu (Radikalni feminizam kao pokret za oslobođenje žena), 2016. godine, u Beogradu (Borba za ukidanje prostitucije je borba za dostojanstvo svih žena na svetu), 2016, 2017, 2018. godine i Antipornografski aktivizam (2018), u Sarajevu, Sarajevski otvoreni centar (Seksualno nasilje), 2018. godine i Radikalni feminizam, 2019. godine. U saradnji s feminističkim kolektivom Ženska solidarnost i feminističkom inicijativom Verujem ti, organizator protesta Verujemo Danijeli Štajnfeld (ispred Jugoslovenskog dramskog pozorišta i Zvezdara teatra), na kojem su izvedene predstave Branislava Lečića i Verujemo Mileni Radulović (u ispred Palate pravde u Beogradu, pre početka svakog ročišta u postupku protiv Miroslava Aleksića).


[1] Pisma Milke Zuličić objavljena su u godišnjim zbornicima Žene za mir, u izdanju Žena u crnom, Beograd